Ana Vučković je u svom romanu Yugoslav napisala: “I zašto ne bih sebe počastila nečim svakog dana, bez obzira na okolnosti? Ne moramo da umiremo da bismo videli more”. Put na more je verovatno nešto najlepše čime sebe možemo da častimo. Vidim da se ljudi oko mene ovog leta kao pomahnitali hvataju za novčanike i kupuju povoljne karte do mora čim se ukaže prilika. Oni koji bi se inače rađe uputili ka nekoj zvučnoj metropoli su karte za muzej zamenili peškirom za plažu. “Biti u blizini vode - pogotovo mora - povezuje se sa pozitivnim uticajem na fizičko i mentalno zdravlje, od većeg nivoa vitamina D do kvalitetnijih društvenih odnosa”, kaže novinarka za članak u Guardianu.
So, talasi i vetar. Možda je to ipak lek za sve.
Prvi put se me roditelji bućnuli u vodu sa par meseci. Dok sam odrastala, mama me učila da zaronim i kroz nos uvučem morsku vodu da pročistim sinuse, a kao mala sam sa klincima iz kraja mrežama hvatala girice i odnosili smo ih kuvaru u restoranu iza ćoška da ih spremi za sveže popodnevno grickanje. Pretpostavljam da su gotovo svi skloni tome da svoje detinjstvo obaviju u oblak nostalgije, ali odrastati u gradu pored mora je zaista bilo najlepše.
Kada smo se preselili u Beograd, imala sam skoro 11 godina i nisam razumela ovaj cementni sivi grad, premali i preveliki u isto vreme. Mlada deca su već bila opterećena time gde izlaze vikendom i kako da se obuku, pola leta je obično provedeno bilo pod kišnim oblakom, a more je bila neka daleka destinacija na koje se ide jedanput godišnje radi privremenog odmora (umesto meni do tada poznatog pogleda sa terase gde smo pili sok od jagode vikendom). Vremenom sam zavolela Beograd kao takav i iznenađenja koja su se u njemu krila iza svakog ćoška, ali sam ipak i dalje odbrojavala dane do tog puta na more, tih nedelju ili dve ili čak mesec dana kada sam se osećala kao da sam se vratila kući.
Istraživanje sprovedeno 2013. o osećaju sreće u prirodnim okruženjima je uključilo 20,000 korisnika smartphone telefona koji su trebali nasumično da zabeleže svoja osećanja i okruženje u kome su se nalazili u tom trenutku. Lokacije u blizini mora ili obale su se pokazale kao najsrećnija okruženja, sa ocenama do 6 poena više u odnosu na urbana okruženja. Istraživači su napravili sledeću paralelu: “Razlika između posećivanje izložbe i pospremanje kuće”. I nije za neko poređenje!
Kako izgleda ta magična formula koja kod nas izaziva to osećanje, da li bismo mogli da je razdvojimo na individualne varijable čiji je rezultat = na moru sam. Moram priznati da sam više puta probala. Par puta sam se istuširala i onda u farmerkama i širokoj majici ležala sa mokrom kosom ispod klime (majko, oprosti mi). Nekada ujutru spremim hladnu kafu i bosa sednem na mermernim stepenicama u dvorištu pod najjačim suncem dok ne osetim kapljice znoja kako mi se slivaju niz čelo. Najbliži osećaj bi bio kada ceo dan provedem u pešačenju na nekom svežem vazduhu ili u plivanju na najbližem bazenu pa ošamućena posle odem do grada na piće, polu uspavana i bezbrižna. Na tren prepoznam taj prolazni osećaj i volela bih da mogu da ga spakujem u kutiju i izvadim sledećeg jutra, da se ponovo obučem u more.
Ove godine sam uspela da skoknem do istarske obale na produženi vikend i čim sam se vratila sam počela da planiram sledeći odlazak, ovaj put do rodnog grada Atine. Dok tražim povoljne avionske karte, čujem kako kolege u mom okruženju brinu o mogućnosti da će se ponovo zatvoriti granice pre nego što uspeju da odu na letovanje. Svima nam treba malo (više) da odemo na more i da budemo oni ljudi koji postanemo posle 3-5-10 dana pored talasa. Do tada, potražite svoju magičnu formulu koja će vam stvoriti more gde god da ste, makar to bio Beograd na 39 stepeni.