Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Život i ljubav

Reč urednice: O životu između dva grada, nostalgiji i neprolaznim vrednostima

Autor Tara Đukić
Autor Tara Đukić

Onima koji odlaze, onima koji se vraćaju, onima koji žive između dva grada.

Izvor: Sonja Bajić

When you try your best, but you don't succeed
When you get what you want but not what you need
When you feel so tired, but you can't sleep
Stuck in reverse.


And the tears come streaming down your face
When you lose something, you can't replace
When you love someone, but it goes to waste
Could it be worse?


Lights will guide you home
And ignite your bones
And I will try to fix you...

Postoji ta jedna pesma koja mi odzvanja u ušima svaki put kada besciljno hodam Beogradom s osećajem da mi je dom udaljen 190 000 km umesto realnih 190 km. Nemiri se umnožavaju dok ne naprave neprobojnu mrežu u grudima. Ne mogu da dišem. Ne mogu da gutam. Samo želim da se vratim. 

Onda (ne)prespavaš noć, ujutru ti je glava već u rokovniku/udžbeniku/kompjuteru, život se toliko brzo odigrava da ne stigneš da misliš ni crne ni šarene misli, samo živiš, živiš, živiš, ljudi se smeju, ljudi vrište, ljudi protestvuju, ljudi slave, ljudi varaju. Znaš zašto si došao, grizeš tri puta jače od ovog koji je tu rođen, razvio si sve mehanizme odbrane, prag tolerancije je prošao sve testove izdržljivosti. Neki ljudi, neke ulice, neke noći zavode te do delirijuma. I vrlo brzo si adaptiran, i ne samo adaptiran, ti si srećan, poletan, misliš da je to to, baš kao i svaki put kada se zaljubiš. Homesickness je uspešno odbolovan, makar prividno.

Za gotovo deceniju provedenu na relaciji između dva grada, promenila sam pozamašan broj stanova, naselja, prevoznih sredstava, baš kao i emocionalnih stanja po pitanju sopstvene egzistencije. Beograd je umeo da bude nemilosrdan, nepouzdan i surov saveznik, onaj za koga u sitnim noćnim satima sumnjaš da ti radi iza leđa i ne igra u tvom timu. Beograd te rešeta dok te brusi, ne postavlja pitanja dok daje grube odgovore, i sve vreme te tera da gutaš umesto žvaćeš ono što te u tom suludo brzom hodu uči. Ovde odrastanje (u svakom svom značenju) nije toliko stvar izbora koliko opstanka, i zaista, ako uspeš da uskladiš tempo disanja sa ovim gradom, ako si istrenirao sve svoje slabosti u snagu, i ujutru si se probudio čitav - bićeš mu zahvalan jer ćeš znati da si u njemu postao čovek kakav ne bi bio da si se probudio ni u jednom drugom gradu na svetu. 

Subotica je, sa druge strane, jedini grad koji je zapravo moj, a to je u startu lakše - jer ono što je zaista tvoje te ne uslovljava. Tu je i kad nisi dobro, poznaje te kao svaki svoj zaseok i drži kao malo vode na dlanu. Subotica je kao i čitava Vojvodina pitoma, lagana, nežna, život koji ti se odvija pred očima izgleda kao usporeni film, a što si stariji, to ti je više potrebnije. Ovde već deceniju, dve ili tri imaš svoj kafić, svoj sto, konobara koji zna šta piješ pre nego poručiš, prijatelje s kojima si sedeo u školskoj klupi, komšinicu koja je tu na svim porodičnim proslavama. I to nije promenljiva kategorija uslovljena trendovima i novim prestižnim mestima/ličnostima. Subotica sa svojom živopisnom secesijskom arhitekturom, multikulturalizmom i uglađenim mentalitetom nosi jedan specifičan način života koji je samo na prvi pogled nadmen i uzdržan, a na drugi topao i ljubopitljiv. I na kraju, moj grad je za mene grad neprocenjivih vrednosti jer je u njemu, baš kao na ilustraciji Sonje Bajić, ono što zovemo porodicom, male radosti, ideje, dobri ljudi, prirodni resursi... i još mnogo više - stecište koje je otpratilo i dopratilo brojna velika imena iz sveta umetnosti, mode i kulture. Ne samo danas, već i vekovima pre. Njima, i svim drugima, iz svih delova Srbije i sveta koji nose svoje lokale u srcu, posvećeno je ovo izdanje.

Slavimo mame koje dočekuju na kapiji dvorišta. Slavimo lične heroje koji su nas prepoznali i pustili u svet. Slavimo subote ujutru uz smeh prijatelja iz gimnazijskih dana. Ljubavi koje su nas ovde zadržale. Transformacije na koje smo se odvažili. Nostalgije koje jesmo i nismo prevazišli. Uspehe koje smo nizali u Beogradu, Milanu, Njujorku, Tartuu, Ibici... jer smo, kako za Elle piše Mihano Momosa''krenuli na put verujući da sreća prati hrabre''

U to ime, specijalno za ovaj digital issue, umetnici, dizajneri i modeli donose tople, poetične priče o odrastanju u svojim vojvođanskim gradovima, Marina Bugarčić objašnjava zašto je Beograd njeno more, a Centar za devojke u Nišu demonstrira značaj ženskih organizacija na jugu Srbije. Naravno, tu je i Novosađanka Sonja Bajić koja je ilustrovala naš avgustovski digital issue i kojoj smo neizmerno zahvalni što je svemu ovom dodala malo (više) čarolije.

Uživajte u čitanju!

Tara Đukić, web urednica

Možda će vas zanimati

,, 

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity