Marina Bugarčić predstavlja svoju prvu knjigu ''Beograd je moje more'', te otkrivu posebnu vezu sa glavnim gradom

Beograd je moje more – tvoja je prva knjiga, nedvosmisleno posvećena glavnom gradu. Zašto baš njemu?

2. Kako izgleda kada fotografkinja uzme pero u ruke i krene da piše? Jesu li ti prve poetične reči možda nadošle dok si fotografisala ovaj grad?

Prve reči su došle usled kreativne krize. Moje fotografije nisu “pričale priču” a meni je bilo potrebno da se jedna priča ispriča. Ta priča je simbolično krenula od mora i ničim izazvano došla do naslova knjige.

3. Kuda te je sve odveo osećaj ‘’da ti se moglo da pomeriš svet’’?

Zamislite da u Beogradu pada kiša i da nervozni krećete na posao. Pozovete nekog i taj neko već do podne uspe da organizuje da neki dobri ljudi koji se nalaze u nekim dalekim gradovima u svetu izađu i naprave fotografiju gde je u prvom planu papir na kom piše ti si moje more, a u pozadini karakteristični delovi iz tih gradova. Sad zamislite da u jednoj poruci dobijete te fotografije. Nemoguće je da se nećete nasmejati i da vam više neće smetati ni kiša u Beogradu. I neko to uradi jer ne voli da mu dragi ljudi budu loše raspoloženi. Pomeriti svet nekad nije toliko teško. Nekad je potrebna dobra volja, dobri ljudi i malo kreativnosti. Taj osećaj entuzijazma i poletnosti nekad dovodi do momenta da mi koža ne bude tesna, da razumem sebe, da razumem druge, da mi ne bude teško da na momente pomerim svet za ljude koje volim i da kad deluje da nešto ne mogu kažem sebi idemo dalje. Idemo dalje jer možeš ti to.

4. Isto tako, Beograd ume da nam izmakne tlo pod nogama. Šta se dešava u tim trenucima?

Kažu da se iz živog blata izvlači tako što prestanete da se opirete. Slično bih preporučila i kad se izmakne tlo pod nogama. Jednog juna mi se učinilo da mi je neko izmakao tlo pod nogama i u tom trenutku je izbor bio ući u blato, opirati se i isprljati se do zuba ili se ne opirati i izaći zadovoljan sobom i nasmejan koliko god u nekom momentu to delovalo teško. Lepo je kad čovek dobije jače tlo. Bude stabilniji i sa obe noge na njemu.

5. Šta je ono bez čega ne bi mogla u Beogradu?

Bez sebe. Bez sebe ovakve kakva sam samo kad sam u Beogradu.

6. ‘’Meni je bolje kad ne znam gde si, a tebi je bolje kad ne znam da ti nedostajem’’ pišeš u svojoj knjizi. Da li nas ljubav zapravo spaja sa gradovima i čini da u njima pronađemo dom, utočište?

Balašević je čini mi se napisao, a Zdravko Čolić otpevao: “Trudim se, ne uvijek uspješno, tragove svoje da sam sebi zavaram”. Ljubav, ona prava, bar ja tako mislim, bi trebalo da nas spaja sa onim što smo zapravo, a to što smo nam može pomoći da u nekim gradovima pronađemo nešto više. I ta ljubav, ta ljubav ne mora doći od partnera kao što većina prvo pomisli. U mom slučaju, ta čista i nesebična ljubav moje mame koja postoji od mog prvog pogleda, koja ne podrazumeva i koja nekad daje i više nego što misli da može, dovela je do toga da ja u jednom gradu pronađem sebe.

7. Šta je još tvoje more?

Ako u sebi nosiš more, onda je sve što voliš tvoje more.