Ako se vratim unazad, imam sedam godina i skoro da mogu da osetim dirke klavira, mogu da uočim sunce što ulazi kroz prozore i čestice prašine u vazduhu. Mogu da vidim i sebe, kako u onoj haljini što mi je tetka pozajmila, sa karnerima (naravno), i kosom čvrsto upletenom, nastojim da sedim pravo i budem elegantna dok okrećem stranice nota. Mogu da osetim i strah da ne pogrešim, i čini mi se sasvim neverovatnim da toliko realno, toliko opipljivo, osećam nešto što se nikad nije desilo.
U stvarnosti, muzičku školu u svom rodnom gradu posetila sam samo jednom, i to kad sam već bila srednjoškolka, pa je mlađi brat drugarice vežbao klavir, a mi smo išle da ga slušamo. Otuda i ta scena sa suncem što obasjava prostoriju, sećam se da je svirao početak “Child in Time” Deep Purple-a, i naporedo sa srećom jer je nešto tako čarobno uopšte moguće odsvirati, mogla sam da raspoznam bunar tuge u meni koja to ne zna da uradi, bunar u koji upada jedan po jedan ton.
Moj odrasli život sa sviranjem ima samo jednu nit poveznice — Spotify plejliste uglavnom klasične muzike, naravno, izvođene na klaviru, koje me, dok slušam, spontano dovedu do pitanja — je li zapravo moglo da se dogodi da postanem pijanistkinja, ne nužno poznata, ali dovoljno dobra da zasviram u nekom domu kulture, ili u sali neke škole? Šta je za to bilo potrebno?
Verovatno je za početak u mom rodnom gradu, trebalo da postoji muzička škola, koje mislim da tada nije ni bilo. Danas tamo postoji (kaže Gugl) istureno odeljenje, ne čak ni autonomna školska jedinica. Čini mi se da ni postojanje škole ne bi mnogo promenilo činjenjenicu da bi se ona, logično, nalazila u gradu, a ja sam rasla u selu, prema tome, ta bi se udaljenost morala nekako preći. Trebalo je dakle, samo malo goriva za našu staru crvenu Ladu, kojom bi me tata vozio na časove klavira do grada, ali ko je video gorivo u izobilju krajem devedesetih, na jugu Srbije, u jednom selu? Ako ga je i bilo, sipali su ga na važnija mesta, na primer, u motokultivator, da se njime obradi bašta pa zasadi nešto što može da se jede, a, razume se, i u kola, ali kad se ide kod lekara, ili po nešto drugo hitno u grad, i to iz one rezervne flaše iz gepeka koja se ne dira dok kola ne stanu sama na pola brda, a rezervoar se osuši.
Bila je potrebna bar jedna igračka, neka varijanta klavijature za decu, poput onog što sam nekad imala, dok sam bila vrlo mala, verovatno poklon u vreme slave, od nekog zaboravljenog gosta, a prestao je da postoji čim je trebalo zameniti baterije, nije bilo para ni za šta što ne spada u neophodnost.
Možda je bilo potrebno da moji roditelji budu odlučniji, da podignu pogled sa svakodnevnih briga, primete da težim muzici, pa da iznalaze rešenja i za to. Opet, ne mogu da ih krivim, naša porodična istorija trpljenja i izneverenih snova samo je obogaćena za jednu nepostojeću sliku mene pred klavirom, nakon tate na čijim se ramenima umesto harmonike, poezije i trigonometrije, našao traktor, mešalica za beton i džak cementa.
Šta je bilo potrebno da bude drugačije, pa da zaista u stvarnosti doživim još jednu sliku, gde su mama i tata u publici dok ja na kraju školske godine, u pomenutom malom domu kulture sviram dobro uvežbanu jednostavnu kompoziciju?
Možda bi pomoglo da smo bili (i da danas jesmo) društvo koje ulaže u obrazovanje, i razume vrednost kulture, pa i nečega neuhvatljivog, ali neophodnog poput muzike, i značaj mogućnosti da bilo koja devojčica može da postane pijanistkinja ako to poželi, i ako ne živi u razvijenom delu zemlje, već, na primer, u kući do koje vodi zemljani put, a od najbližeg malog grada je deli veliko brdo koje zimi nije lako preći ni kolima.
Ovih dana čitam Tomasa Mana, koji kroz celu knjigu “Doktor Faustus” govori o Betovenu, pa sam se opet okrenula Spotify plejlisti, a posebno kompozicijama na klaviru. Odatle mi je jednog zlatnog popodneva, kad je svetlost sunca padala na moj radni sto, iznenada došla misao da bih ipak mogla da povremeno sviram — u aplikaciji na tabletu. U tom trenutku kada sam odlučila da probam, nije bilo važno što nema pravih dirki, već pod prstima osećam ekran, niti sam brinula što nemam pojma koje note čujem. Pustila sam malu devojčicu u meni (zajedno s ovom odraslom preozbiljnom koja je od klavira davno odustala) da se poigra tim snom, i da doživi stvaranje muzike, čiji temelj nije znanje već ljubav. Što se mene tiče, ta muzika je bila najdivnija muzika koju sam ikada slušala, potpuno oslobođena moje redovne težnje za perfekcionizmom, a bogata radošću i igrom.
Baš zato što nikad nisam dobila priliku da zasviram na klaviru, znam koliko je važno da svako talentovano dete to može, ukoliko poželi, i ta neostvarena želja jedan je od mojih pokretača u težnji da ukažem na to koliko je važno da izgradimo društvo jednakosti i mogućnosti.
Izgleda nedostižno, a ustvari se početak zasniva na jednostavnoj osnovi — ohrabrenju. Umesto “ma gde time da se baviš, nađi nešto pametnije”bilo da je u pitanju klavir ili nešto drugo uvek možemo da kažemo “to je baš lepo, ispričaj mi zašto te toliko inspiriše?”Možemo da ponudimo predlog, usmerenje, savet koji otvara nekome put, svesni da nemamo pojma koliko snažan može biti jedan san, pa ga prema tome ne smemo obeshrabrivati.
Možemo da se zalažemo za društvo sa manje prepreka i više poverenja, pa odlučimo da budemo nekome snažnija podrška one koju smo nekad želeli da dobijemo, a nismo, i to ne zbog naše prošlosti — nego zarad nečije ispunjene i srećne budućnosti.