Trebalo je da bude jedan lagani, pitki julski tekst, zaista...
Onako, osvežavajući prirodni sokić od domaćih višanja, sa malo leda. Gde još na ovu vrelinu, ovo sunce koje više ne greje nego šuri i vazduh koji se disati ne može, gde još na ovaj klimatizovani život, ukuvanu obamrlost, radne dane po sred asfalta koji cvrči, vrišti, žeže... Gde još i ja na muku da nam stajem.
A čak i volim leto u Beogradu i divim se ponekad toj svojoj sposobnost da iščeprkam mir i lepotu ove svakodnevice u gotovo nemogućim uslovima, u gotovo nemogućim ljudima, eto sebi malo priznanje. Ta me je veština u životu održala, njojzi hvala, vežbajte je od srca preporučujem. Ali, vežbajte i granice.
Trebalo je da ovde bude jedan relaksiran razgovor sa Majkom Prirodom, da oslušnemo malo kako se ona, neklimatizovana, oseća. Kako je to ovakvo leto živeti bez letnjih tehnoloških olakšica. Da probamo da se osetimo onako kako se List oseća dok ga ovo sunce nemilosrdno prži a mrdanja mu nema. Kako li su one životinje što sad mlade odgajaju. Imaju li svi pristup vodi, brine me iskreno.
Intervjuisala sam i jednog Vilinog Konjica, onog prelepog magično plavog, u jednoj gotovo nepostojećoj stvarnoj utopiji. Srećan on, živi pored vode, a prešla sam i tu vodu bosonoga, uzvodno i dugo nisam sa sobom i svim i svima povezanija bila. Orao je nadletao visoke stene a ja se pitala kako li tek on tamo visoko sa ovom vrelinom živi.
Htela sam vam pričati i kako sam treći put gledala „Za danas toliko“, nije mi mnogo bilo, pod vedrim nebom, ovog puta u malom dragom gradu na Drini što ga Baštom zovu. Kako me opet uljuljkavao u lepotu jednostavnosti, a već sutra plivale smo u planinskom jezeru i posle kod prijateljice u bašti sekle zrelu lubenicu i smejale se i bile baš srećne.
O moru sada pisala ne bih, ta mi ideja o julskom od-moru na-moru odnedavno stvara leto-anksioznost – opet vrelina, granice, gužvetine, gužvetine, gužvetine, zakupljene plaže, skvrčeni preplaćeni smeštaji i nepodnošljiva težina postojanja između 11 i 18h. Na more se mora, ali ja ne moram sa malim detetom sama za sada, molim vas, hvala.
Ali jedno me sasvim pokosilo, evo još nisam ustala...
Ni realnih 50 stepeni, ni opet najavljeno iskopavanje tuđe „čiste“ energije, ni pomisao na to kako li je na ovom žaropeku onima bez klima (nabrojte u sebi ko tu spada) i onima koji napolju rade... Ni strašan uvid da je ovoo najtoplije leto do sada, a najhladnije od svih koja predstoje, ni ona tugica koja ipak čuči u našoj uverenosti u sreću koju će nam odlazak na more odmah pružiti i pogled u pučinu i pogled na to ko je taj stori video, u tih nedelju – dve odmora koliko smo uspeli zaraditi u ovom surovom surovom surovom izrabljivačkom ustrojstvu. Ništa me od toga ne bi omelo u nameri da julski tekst bude ipak lak i lep.
Dvonedeljni odmorčić, pa će nam onda možda možda možda mučni svaki dan vožnje vožnje vožnje do posla od posla do posla od posla do posla od posla padati lakše. Možda ćemo mirno u svom post-odmornom bablu moći da posmatramo one najprodornije članove društva koji sebi grabe, prednost grabe, ispred tebe grabe, preko tebe grabe, za sebe grabe – kad se vratimo u grad, čuj mene realnost. Grabe grabe grabe. Guraju se, tiskaju, otimaju, gaze, uguravaju, izguravaju, izrugavaju, bahate bahate bahate i prolazi im. To im prolazi.
Možda već na auto-putu dok ti se u leđa zabija zabija i zabija i ablenduje, daleko prekoračenom brzinom nabija se i forsira nagarena jedinka, možda možeš iskulirati i ne iznervirati se jako, nakon dve nedelje odmora. Pregazio bi te kad bi to moglo da se istog časa da se odmah skloniš s puta ti neki rendom regularni vozač koji voziš normalno, ja i mašina moja sevamo ovde, alo ajde šetaj, ne zanima me što nemaš gde sad desno. Ili na one što kolone zaobilaze lagani, a ti odjednom postaješ najgluplji na svetu jer čekaš u redu koliko god je potrebno, sa detetom si pa dobro, a oni idu prekoreda, išli bi preko mrtvih da treba. I to im prolazi. Možda i to iskuliraš, zen-majstore.
Ulaziš u grad i tu je još jedna kolona, semafor. Ti želiš pravo. Levo je kolona za levo, razume se. Svako ima svoju kolonu i svoj semafor, moja je srećom manja. Nama se otvara semafor, al' dingospo ispred nije namerio pravo, on to samo preskače levu kolonu, pa se sada vispren namestio na čelo kolone, sve ih pretekao i stao nakrivo taman da meni zatvori prolaz i jedva stignem da ga zaobiđem. Trubim u fazonu – alo liče i u sekundi dok prolazim dva ortaka jedan sa suvozačkog i jedan iza me sinhronizovano - pljunu. Pljunu me, drugarice i drugovi. Otvoren mi je prozor, dođavola i moj moj vetar u kosi i nevoljenje klime, osećam dve kapi na licu preneražena događajem vitlam smešnim srednjim prstićem sa zelenim lakom za nokte i urlam kroz prozor seljačiinooooo i gootovo da čujem taj ljudski otpad kako zadovoljno podrugljvo u krdu grokće iza mene, a onda shvatam da mi dete sedi na zadnjem sedištu. Gledam sve sad njenim očima dok osećam kapi pljuvačke na licu heeej, taj džiberski DNK. Pljuješ, liče, za dve sekunde stigneš i sa ortaćem da se dogovoriš da zajedno pljunete tog nekoga pljunete, sebi u facu da pljunete, jedan drugom u facu da pljunete bezobraznu.
Zastrašujuće je da sa vama delimo život. Gnušam vas se i plašim se onoga što nam tek dolazi sa vama takvima i pitam se stalno kakvog smisla ima dobar odgoj i svesno roditeljstvo i vaspitavanje deteta i želja da podigneš svoje dete u dobrog čoveka, kakvog smisla ima kad će i ona živeti ne pored ljudi nego pored takvih čudovišta?
„Mama, plašim se“. Gledam u retrovizor uplašeno dete, od besa kipim, od nemoći implodiram, od povređenosti u sebi plačem. Od žene je u ovom grotlu, u ovom zaista posebnom krugu pakla, ugroženija samo žena - sa detetom.
Eto, htela sam da ovo bude lepa i laka julska kolumna, ko ladno vince, uz malo upitanosti koja titra na pučini. Ali, drugarice i drugovi, umesto vinca ide džiberska pljuca sa asfalta pravo u facu, pa onda drugačije ne može... Nečemu lakšem nadajmo se u avgustu, ako do tad ne izgorimo – od vrućinčine ili besa.