Plaćeni godišnji odmor u trajanju od dve nedelje u Jugoslaviji uveden je 1946. godine. Kao i većina bumera, danas se istovremeno podrazumeva i teško uklapa u svet digitalnih nomada, prekarnog i hibridnog rada. U trenutku kada godišnji odmor malo ko može da priušti, država ga kudi, a svi naizgled slave na društvenim mrežama, deluje gotovo neverovatno da su pre samo nekoliko decenija demokratizacija putovanja i razvoj turizma bili centralno pitanje javnih politika i projekat od nacionalnog značaja.
Pravo na odmor iz perspektive današnjih poslodavaca predstavlja nužno zlo i nešto što se dâ zaobići ako su radnici i radnice u nepovoljnom položaju, a ugovor o radu dovoljno neprecizan. S druge strane, ideja da je odmor lični čin otpora kapitalističkoj eksploataciji sve je prisutnija kako u političkim raspravama tako i u marketinškim kampanjama. Dok je plaćeni godišnji odmor koji podrazumeva putovanje izvan mesta u kome se živi i radi 350 dana godišnje u ekonomskom smislu sve neizvesniji, izostaje sećanje na to da je ovaj fenomen bio sinonim za modernizaciju i društveni standard u decenijama nakon Drugog svetskog rata.
Kako objašnjava kustoskinja Muzeja Jugoslavije Ana Panić, obavezan godišnji odmor u trajanju od dve nedelje do čak mesec dana uveden je u socijalističkoj Jugoslaviji odmah nakon rata, i jedan od glavnih problema tadašnje vlade bilo je pitanje kako primorati ljude da ga zapravo iskoriste.
„Ljudi nisu bili naviknuti na odlazak na godišnji odmor, i nisu shvatali potrebu za tim – pogotovo ljudi iz ruralnih sredina, koji su tek nedavno ušli u svet radništva i počeli da rade s radnim vremenom kod poslodavca. Tzv. polutani, koji su radili preko nedelje u fabrikama ili u nekoj radnoj oranizaciji, a vikendom i popodne radili na svojim imanjima na selu, godišnje odmore su koristili za poljske radove. Ali pošto to ne utiče dobro na produktivnost i nije dobro da se ljudi ne odmaraju, jer će se više povređivati i lošije raditi, država je na sve načine pokušavala u to vreme da populariše godišnje odmore. Jedna mera je bila uvođenje ’K-15’ iskaznica, koje su radnici dobijali i koje su im omogućavale velike popuste na putne karte kako bi otišli na more. Kasnije je uveden čak i regres za godišnji odmor, što danas deluje neverovatno“, kaže Panić.
Podsticaji u vidu popusta na putovanja, ali i obnova i nacionalizacija smeštaja na jadranskoj obali, te osnivanje radničkih i sindikalnih odmarališta pri javnim preduzećima, bili su deo koncepta socijalnog turizma koji se razvijao u Jugoslaviji pedesetih godina. Zamisao da radnici i radnice, koji tokom cele godine ulažu svoje vreme i energiju u izgradnju nove, moderne države, zaslužuju da otputuju negde na letovanje bila je povezana s kulturnim i ekonomskim razvitkom.
Projekat demokratizacije putovanja i godišnjeg odmora, i njihova popularizacija kroz medije tokom pedesetih godina, stvarao je nove navike kod radničke klase, i već u narednoj deceniji je socijalni turizam zamenjen komercijalnim.
„Cijelu je generaciju kasnih četrdesetih i pedesetih godina zapravo trebalo poučiti, motivirati i uvjeriti da je turistička aktivnost za vrijeme godišnjeg odmora nešto što im čini dobro. Država, sindikati i druge organizacije turizam su doživljavali kao važnu polugu životnog standarda, kao zdravstvenu i kulturnu potrebu koja svjedoči o boljim životnim uvjetima i napretku. Do druge polovice šezdesetih dovršena je ključna faza modernizacije i prihvaćanja turizma među domaćim radnicima i službenicima, potencijalnim turistima. Motivacija prestaje biti važna društvena tema, a domaći gosti uživaju u radničkim odmaralištima, kampovima, hotelima, privatnom smještaju ili svojim vikendicama, najčešće na Jadranu ili u zelenim oazama u okolici većih gradova“, objašnjava istoričar Igor Duda.
Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina Jugoslavija prelazi u fazu masovnog, komercijalnog turizma. Oko polovine građana negde putuje za vreme godišnjeg odmora, a šest od deset domaćih turista bira more.
Na letovanje idu mladi zaposleni, porodice s decom, i stariji od 65 godina. Putuje se rado, ličnim automobilom, vozom, ili avio-prevozom, a privatni smeštaj u hotelima, vikendicama, kod rođaka i poznanika popularna je alternativa za sve koji bi sedmicu-dve da provedu bez kolega iz preduzeća. Pored domaćih, veliki broj turista na Jadransko primorje dolazi sa Zapada, što je za Jugoslaviju značilo i porast deviznog prihoda.
„Postalo je neka vrsta obaveze otići na odmor i kasnije o tome pričati kao najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. To je bilo jedino vreme u toku godine kad su ljudi mogli da potroše nešto više novca, popiju koju kafu više, i opuste se. Odmor je bio ne samo zdravstvena već i društvena i kulturna potreba. Ljudi koji su odlazili na more sretali su druge nacije, upoznavali se s ljudima iz drugih zemalja. Sve je to doprinosilo emancipaciji, shvatanju jednakosti i Drugosti, i toga da odmor nije samo za gospodu i da nije luksuz, već potreba svakog radnog čoveka, bio on rudar, radnik ili operski pevač“, ističe Ana Panić, i dodaje kako danas to više nije slučaj.
U Jugoslaviji je, prema rečima naše sagovornice, postojalo shvatanje da odmorni i raspoloženi zaposleni mogu bolje da obavljaju svoj posao – drugim rečima, da plaćeni godišnji odmori svima idu u korist.
Od privilegije do prava i nazad
Za slobodno vreme, prvo za odmor u fizičkom i zdravstvenom smislu, a potom i kvalitetno provedeno slobodno vreme, vreme za zajedništvo, kulturne sadržaje i kreativnu dokolicu radnici i radnice sveta borili su se još od druge polovine devetnaestog veka. Od skraćenja radnog vremena na osam sati, preko koncepta vikenda, pa do toga da države ratifikuju konvenciju Međunarodne organizacije rada o plaćenom godišnjem odmoru trebalo je da prođe nekoliko decenija. Pravo na plaćeni godišnji odmor u Jugoslaviji je uvedeno nekih desetak godina nakon što su isto to počeli da uživaju radnici i radnice u Sovjetskom Savezu i Francuskoj, ali napori vlade SFRJ nakon rata doveli su do toga da su Jugosloveni sedamdesetih i osamdesetih išli ukorak sa ostatkom sveta.
„Povijest godišnjeg odmora išla je u smjeru od privilegije do prava. Od odmaranja onih najbogatijih, kojima nisu trebali ni zakonska zaštita ni davanje prava na odmor, preko sindikalnih pregovora s državom i poslodavcima zahvaljujući kojima je rastao broj plaćenih slobodnih dana, ali sektorski i na osnovu kolektivnih ugovora, pa sve do one faze u kojoj država zakonom jamči pravo na odmor svima, a onda svojim socijalnim politikama na razne načine – različite od države do države, od desetljeća do desetljeća – potiče širenje turističkih aktivnosti. Turizam je tako postao dio društvenog ugovora, nešto što čini dobro građanima i zajednici“, rekao je Igor Duda.
Zlatno doba sindikalnih i đačkih odmarališta, međutim, nije preživelo političke i socioekonomske promene koje su usledile. Ako su decenije nakon Drugog svetskog rata bile transformativne u tom smislu da je radnička klasa u Jugoslaviji prvi put videla more i osetila šta mogućnost putovanja govori o ekonomskom standardu, onda su decenije nakon ratova devedesetih pokazatelj obrnutog procesa. Bez sindikata nema ni sindikalnih odmarališta, kao što bez regulisanog radnog vremena nema ni garantovanog slobodnog vremena.
„Što se Jugoslavije tiče, završetkom socijalizma i raspadom države turizam vrlo brzo gubi svoju socijalnu stranu – ona se održala u mrvicama – i postaje gotovo isključivo komercijalna djelatnost koja više ne računa na masovno pravo nego na individualni doživljaj koji treba primjereno ili preko mjere platiti. To znači da je mnogim radnicima ranije stečena navika putovanja postala teže ostvariva ili nemoguća, vratila se u sferu privilegije“, istakao je naš sagovornik.
U kojoj meri je godišnji odmor (ne)dostižan danas može se videti iz poređenja platežne sposobnosti građana pre šezdeset godina i danas: plata radnika u Jugoslaviji 1963. godine mogla je da pokrije čak 45 dana u odmaralištu u Hrvatskoj. Medijalna neto zarada u Srbiji za period od januara do aprila ove godine prema podacima RZZS iznosila je 73.928 dinara, dok je prosečna potrošačka korpa u Beogradu za isti period iznosila 102.518 dinara.
Drugim rečima, za bar 50% građana jedne od republika bivše Jugoslavije odlazak na letovanje je ne samo nezamisliv već je i puko ostajanje kod kuće teško izvodljivo.
Od toga da je letovanje pravo svih građanki i građana, podrazumevani užitak, te način da se podrži lokalna ekonomija, napravljen je pun krug do toga da samo privilegovana manjina niže putovanja kao lična dostignuća i zasluženi self-care. Kao i sve u aktuelnom sistemu, i letovanje je prilika da se svako iskustvo učini vidljivim i merljivim posredstvom konzumerizma i društvenih mreža. Rafovi u prodavnicama ispunjeni su mornarskim dezenima, školjkicama i peškirima za plažu pre nego što radnice i radnici uspeju da ih očiste od farbe za jaja i uskršnjih zeka, a iskustvena ekonomija (engl.: experience economy) nalaže da svakom putovanju mora prethoditi ozbiljan istraživački rad o tome šta sve može i mora da se „odradi“ na željenoj destinaciji. Drzne li se neko ko ne može da priušti all inclusive paket da putuje van sezone ili napuni gepek namirnicama za sedam dana, neminovno dobija etiketu „paradajz turiste“.
Idem na more, ali nosim laptop
Kako su rad i odmor po prirodi stvari neraskidivo povezani, smrt preduzeća i osmočasovnog radnog vremena još jedan je osnov po kome godišnji odmor danas nema mnogo veze s tim šta je predstavljao šezdesetih i sedamdesetih. Za početak, za milenijalce i starije zumere koji se snalaze na tržištu rada letovanje bez laptopa postalo je nepojmljiv luksuz. Onlajn rad povezujemo s fleksibilnošću i deviznim bankovnim računima, ali virtuelni poslodavci ne trpe nedostupnost, tako da odlazak na odmor često znači samo promenu ambijenta, ali ne i vreme bez poslovnih prepiski i zoom sastanaka.
„Zlatno doba“ godišnjih odmora u Jugoslaviji šezdesetih i sedamdesetih godina završeno je daleko pre nego što je autorka ovog teksta imala priliku da letuje, zimuje, ili bivstvuje u bilo kom smislu, ali zato se jasno seća transformacije jadranskih obala iz javnog dobra u privatnu svojinu. Između hibridnog rada i hibridnog mora, slobodno vreme ostaje stvarni pokazatelj kvaliteta života i standarda zemlje u kojoj živimo, kako god se ona zvala.
Izvor: Dunja Karanović za Liceulice / ELLE