Beograd, 15.09.
oblačno i hladno mestimično sa kišom, na planinama moguć sneg
To što letu tek mašemo dok zamiče za krivinu i odlazi na neko zabavnije mesto, ne menja činjenicu da mi mrznu prsti dok ovo pišem. Da sve bude sumanutije, pre samo nedelju dana temperatura je bila za t r i d e s e t stepeni viša. Neubedljivo mi je sad pisati o isprženom lišću na vrhovima krošnji gradskih stabala koja su imala dublje korenje pa preživela ovo leto iz pakla, i više sreće od onih koja nisu preživela uopšte. U ovom bezobrazno hladnom trenutku usudila bih se da kažem i – nedostaje mi leto! Ne, ipak ne… Nedostaje mi možda ono leto dok sam još imala raspuste i nedostaje mi miholjsko leto, ono fino i blago koje te kroz lagani fade out uvodi u jesen. Ovakvu jesen. Opet, ko zna kakvo je vreme dok ti ovo čitaš. Možda je fino blago miholjsko, možda opet prevrelo, možda nastavi ova atmosfera septembra koji laže da je kraj novembar, možda poplavimo, a možda padne i sneg. Sve je moguće. Klima kolabira i to je tako. Laže ko drugačije kaže.
Nedostaje mi da preko noći pokisla zemlja ovog sunčanog jutra isparava najdivnijim mirisima i najavljuje jesenje plodove, da u nozdrvama osetim kako diše još uvek zeleno drveće, a vrapci se veselo meškolje, igraju i čavrljaju u još uvek zelenom žbunju, dok grabim mekani sunčev zrak licem i žmurim zadovoljno iza naočara za sunce. Sedim ipak u zatvorenom baru, napolju pada kiša i hladno je, muzika je potpuno neadekvatna nedeljnom jutru, a nepodnošljivo miriše veštački osveživač, isti je u sekndhend radnjama (koje volim, ali taj miris nikako ), u pokušaju da kamuflira neke pređašnje živote, sinoćna bančenja, miris duvana i dalje suludo dozvoljenog u našim javnim prostorima. Pa baš i ne kamuflira, više ga onako površinski premaže pa tako zajedno slepljeni dobiju nepodnošljivu aromu i žive dugo i srećno. A vonja na neki lažni cvet, nešto preterano slatko, neka industrijska torta nejestiva… Prs! Evo ga opet, i kapućino mi sad miriše kao plastični cvet kad bi mirisao. Fejk. Fuj. To je to, ako još jednom prsne, idem odavde.
Svi lažu. Lagao je ovaj septembar, lagao je ovaj osveživač. Slagala je još u junu i jedna visoka funkcionerka gazeći statut fakulteta da je dovoljna većina prisutnih članova za izglasavanje tog lažnog dekana, evo i u septembru još trpimo posledice te laži.
Slagali su, nadam se, i oni koji su glasali za da zaista misle da seksualni napasnik treba da bude na mestu dekana, onoga koji odlučuje i o prijavama za seksualno uznemiravanje na tom fakultetu evo videćemo do kraja septembra šta će biti. Slagalo se i da će boravak u školama krenuti kad i časovi i slagalo se da će uslovi prosvetara i vaspitača biti unapređeni. Slagalo se da je „upitan stepen uticaja projekta na kvalitet kulturnog života zajednice“ za monografiju dobitnice Dobričinog prstena dramske umetnice Anite Mančić.
Laže se i da kopanje litijuma neće devastirati prirodu a time i nas, laže se da je litijum naša jedina zelena budućnost, laže se da je ok prodati bubreg da se ide na Maldive i kupi garsonjera u Beogradu na vodi. A tek taj kompleks (više vrednosti), laže čim ga pogledaš. Laže se, umotano u debeli sloj lažne skromnosti. Very demure, very mindful. Strašne su i preskupe te laži. Prsla sam k'o ovaj lažni osveživač. Prs! Ok idem odavde.
Beograd, 17.09.
suvo sa sunčanim intervalima, temperatura do 23 stepena.
Šta još kažu septembarske laži? Lažu da ne postoji mržnja prema ženama. Tu, u restoranu u kraju, jedan je nekidan devojku umlatio, niko nije ustao da pomogne. Jedan svoju ženu iskasapio, pa isekao, pa izblendao, u Švajcarskoj. U Francuskoj jedan je suprugu drogirao pa podvodio zainteresovanim komšijama pa snimao, a njih osamdeset je bilo zainteresovano, u malom mestu u Francuskoj, pedeset identifikovano, imaju između 26 i 72 godine. Pratimo suđenje i gledamo kako pršti istina, prebolna i stravična sa lica hrabre Žizel Pelikot. Medicinska škola u Tokiju namerno sklanjala dobre rezultate kandidatkinja i gurala muške kandidate, napredni Japan, evo isto sad u septembru priznali. Avganistanskim ženama zabranjeno da govore u javnom prostoru. One su onda iz protesta pevale, zdravi deo planete je plakao. Zamislite da negde na svetu muškarcima nešto zabrane, zato što su muškarci. Pustite tu misao malo da odstoji. Ugandansku olimpijku, atletičarku Rebeku Čeptegei, bivši dečko je polio benzinom i zapalio, preminula je. Laže se da femicid nije drugačiji od homicida.U Srbiji je do trenutka pisanja ove kolumne ove godine ubijeno 14 žena. U moru obmana evo i prestrašne septembarske istine.
Obala Istre, 20.09.
sunčano i toplo, temperatura do 23 stepena
Osim što mi sad zvuči kao laž to da sam pre neki dan zimsku jašu furala po Begeu, sve mi drugo ovde dođe istinito, kroz plavičasti filter i slane trepavice. Lažemo li, jugonostalgično, da je pre bilo bolje ili je bilo zaista? Pre, dok je svakome od nas raspon ruku sezao od Vardara pa do Triglava? Hotel je iz sedamdesetih, male kućice slatko uklopljene u prirodni ambijent borovika na razuđenom rtu. Jurcaju veverice, gnjuraju komorani, žive tu jer to im je stanište. Ništa narušeno nije. Bilo je nečega plemenitog u toj ideji da svima treba da bude dobro, da se ne lažemo. Takva bi gradnja danas bila nezamisliva, neprofitabilna, mnogo površine, a malo naplativih kvadrata. Stradao bi borovik, stradao bi ekosistem, i mi sa njim jer tako to ide. Evo, oni neboderi na crnogorskom primorju tik uz obalu u skorijoj istoriji sagrađeni, što mučninu i agresiju izazivaju, osim što su nakaradni, strašno lažu da im ta obala pripada. To naše more, taj naš pogled zatvaraju zaklanjaju svima iza i za sebe zarobljavaju. Kako smo od lako rasutih suncobrana, blagog sunca i čistog mora došli do privatnih plaža, preskupih ležaljki, prevrelog leta i zagađene vode? Kako je sve to naše pripalo njima? Naše zajedničko njima, lovatorima? Ne sećam se da smo na to pristali... Eto, lažem da mi je sve jadranski plavičasto. I lažem da mi je ok što u zalazak sunca ovde vidim samo nemačke penzionere, kako se bezbrižno šetaju i drže za ruke dostojanstveno provodeći svoj zalazak života.
26.09. Beograd
sunčano uz umeren južni vetar, temperatura do 30 stepeni
„Lepota će spasiti svet“. Šta je lepota? Lepota je dobrota. Lepota je ljubav. Lepota je empatija. Lepota je sloboda. Lepota je bezazlenost. Lepota je pravda. Lepota je istina. Istinu je zborio Milo Rau na otvaranju Bitefa, tačnu tečnu istinu! Ah kako su prijale te reči, kao zrake svetla u izmaglici obmana od kojih se ovde više i ne razaznajemo. „Budimo svi kao Antigona, budimo svi kao Idiot Dostojevskog, budimo naivni, recimo NE smrtonosnoj ideologiji našeg vremena“.
Sa mog fakulteta stiže vest - on nije dekan i neće biti dekan. Jer procurela je istina, prekipela i ne možeš je, druže, zadržati više, smešno je prelepljujući sa još laži, kao smrdljiv prostor veštačkim osveživačem. Pobedila je! Istina je pobedila! Istina naša nasušna.
29.09. Beograd
pljuskovi sa grmljavinom, vetar, maksimalna dnevna temperatura 15 stepeni
Opet laže ovaj hiroviti septembar da je novembar. Lažemo i mi da želimo na kafe na koje ne želimo. Lažemo da osećamo što ne osećamo i da ne osećamo što osećamo. Lažemo da smo dobro. Iza lažne uglađenosti kriju se slojevi mentalne zapuštenosti.
Lažemo da se slažemo i kad se ne slažemo. Lažno se zaljubljujemo u lažne likove, mada kažu da su čak i u lažnim okolnostima osećanja istinita. Lažni likovi po pravilu pričaju lažne priče i prodaju lažne fore. Lažemo za stvarne razloge izbora koje pravimo. Lažno igramo lažne uloge. Profesionalni lažovi lažu nas za naše lažno dobro. Čitamo lažne novine. Živimo lažne živote.
Mogla bih sada da završim uz još neku hrskavu, slatku neistinu, da za kraj poentiram lažno pa da svi budemo zadovoljni. Ali skupa je laž, zavodljiva i laka, ali uvek skupa. I ima najčudnije oblike – može da izbije kao čir na želucu, ili aritmija. Može biti jedan bolni uvid u sav užas života u ružičastoj izmaglici imanja svega, a bez suštine. Može pojesti samopoštovanje začas, ta laž, kad svoje sušte vrednosti obmaneš. I potomke može osramotiti, kažu. Može se pojaviti i kao auto-imuna bolest, ili agresija prema nejakima. Ili depresija. Ili klimatska kriza. Ili rat. Ili genocid. U čudovište se pretvori, živote upropasti.
A istina? Nije uvek ni pitka ni slatka, ali je zadivljujuće i nezadrživo jednostavna, pročišćujuća, sveprožimajuća, oslobađajuća. Nasušna. Ona, kao i voda, uvek pronađe svoj put. Nekad kao poplava, nekad kao osveženje.
Čini mi se da treba da vežbamo istinu, treniramo je svaki dan. Jutarnji ritual istinom. Evo ja ću početi jednom svojom, malom: Nisam više vegetarijanac. There, I said it. Pisaću možda nekad o tome više, imam i šta, ali to je u ovom trenutku istina. Probaj, stisni jajnike ili jaja, ko šta ima, pa je izgovori. Sebi ili drugome. Koja to zatočena istina želi napolje? Probaj, lekovito je.
1.10.
danas je sunčan dan
Danas mora biti sunčan dan, jer Sunčicin je rođendan. Najsjajnija, hvala ti što me 8 godina svakodnevno učiš istini i ljubavi. Zbog tebe i za tebe sam bolja "čovekinja". Grli te i voli mama. Srećan ti rođendan!