Jedna od najvažnijih lekcija kojim me je mama naučila još kao malu devojčicu jeste da imam pravo na izbor. Da mogu da biram čime želim da se bavim, šta volim da slušam, sa kim ću da budem, da li nešto želim ili ne, koji ću sladoled da pojedem, šta ću da obučem i ono najvažnije: šta ću sa svojim telom. Da je moja ruka samo moja i ja odlučujem šta ću sa njom. Ja dirigujem svojom glavom, kažiprstom, srcem, matericom.
Moja ruka je samo moja i ja odlučujem šta ću sa njom, ja dirigujem svojom glavom, kažiprstom, srcem, matericom.
Zvuči prilično normalno, jednostavno, pomalo banalno i podrazumevajuće, zar ne? Ko bi rekao da ćemo u 21. veku pisati traktate i vikati manifeste iz petnih žila širom planete o tome zašto je važna autonomija ženskog tela i zašto jedine donositeljke bilo kakve odluke o njemu moramo biti mi i isključivo mi same? Da ćemo morati da opravdavamo odluke koje donosimo o sebi, na sebi? I ko bi naslutio da će zakone vezane za naša reproduktivna prava uređivati i potpisivati soba puna muškaraca u skupim odelima?
Jedna od prvih lekcija bila je i ona o abortusu, o abortusu koji dokazano postoji kao potreba još od najranijih dana civilizacije. Dok nije prepoznat kao civilizacijska tekovina, žene su same uzimale stvari u svoje ruke, ili pak, kao i uvek, uz pomoć drugarica: od trovanja različitim travkama i splačinama, gutanja olova, sredstva za izbeljivanje, pa sve do igli za pletenje i umetanja raznih oštrih predmeta, tražile su način da učine neophodno u situacijama u kojima su se nalazile. Sve dok praksa abortusa konačno, zahvaljujući mukotrpnoj ženskoj borbi, nije prepoznata kao odraz slobode i fundamentalnog prava koje bi trebalo da je čvrsto utkano u svest svakog pojedinca ove planete. Međutim, ukoliko pogledamo kartu sveta obojenu nijansama njegove ustavnosti, uprkos tome što živimo sci-fi 2020. godinu, uočićemo užasavajuće šarenoliko stanje izazvano ničim drugim do jačinom vladanja desničarskih mizoginih ideologija na određenom tlu. Iznenađujuće prostranstvo savremene zemaljske kugle obojeno jarkocrvenom bojom alarmira i podseća koliko je država sa potpunom zabranom abortusa i zabranom istih osim ako život žene nije ugrožen. Filipini, Irak, Egipat, Jamajka, Madagaskar, samo su neke od država gde su ženska tela u potpunosti marionete u rukama strogih zakona, a jedna od zemalja sa izuzetno strogim zakonom je i Poljska.
Nedavna dešavanja u ovoj zemlji, gde je preminula tridesetogodišnja trudnica jer lekari nisu hteli da otklone plod koji je njoj ugrožava zdravlje, najstrašnije nam dokazuje kako jačanje desnice daje punomoć crkvi, pa i državi, da donosi odluke direktno rezbareći ožiljke po ženskom telu i direktno ih legalno - ubija.
Podsetimo, nov zakon će za razliku onog iz 1993. zabraniti i abortus u slučaju fetalnih smetnji, pa tako legalan ostaje samo onaj u slučaju incesta, silovanja i ukoliko ugrožava zdravlje majke. Pokušaj implementiranja ove uredbe desio se i 2016. godine kada su Poljakinje masovno izašle na ulicu i učinile da Crni protest bude najmasovnije okupljanje u poslednjih nekoliko decenija. „Ovakvi zakoni populacionu politiku pretvaraju u nacionalistički državotvorni projekat u kojem se instrumentalizuju žene i njihova tela, umesto da se javne politike usmere na povratak socijalnih prava, dostupnost korišćenja zdravstvenog osiguranja, isplaćivanje naknada za porodiljsko odsustvo, javne vrtiće, kao i mogućnost fleksibilnog rada. Doba u kojem živimo jasno nam pokazuje kako nam je sve dalja ideja o sekularnom i ravnopravnom društvu u kojem je granica između države i crkve, ženskog tela jasno po(d)vučena tako da se patrijarhalni, tradicionalni, konzervativni diskurs desnih politika ne bi mogao ni misliti, a ne osvajati (simboličke) prostore osvojenih sloboda i prava i u istim proizvoditi govor mržnje i diskriminaciju prema ženama“, komentariše Jelena Višnjić, direktorka BeFem feminističkog kulturnog centra.
Poljakinje su sa crvenim munjama u rukama danima na ulicama tražeći pravdu za sopstvene utrobe uz prigodne parole: „Ovo je rat“, „Pakao za žene“, “Dosta nam je“.
Dve devojke od petnaest i šesnaest godina izjavile su za Guardian kako im se ne živi u državi gde je, umesto da one o tome odlučuju, sve unapred rešeno. To me je podsetilo na fotografiju punog aerodroma mladih žena iz Irske koje se vraćaju u svoju zemlju iz koje su pobegle kako bi glasale za legalizaciju abortusa 2019. godine. Nataša Stičinjska, poljska politikološkinja koja predaje na Univerzitetu u Krakovu, a trenutno je u Srbiji objašnjava mi kako je ovo još jedan od dokaza koliko je poljsko društvo podeljeno i koliko je ta podela mnogo dublja nego što se na prvi pogled čini. „Ukoliko se ovaj zakon usvoji, stvoriće se vrlo plodno tle za razvoj ‚abortus turizma’. Žene Poljske već putuju u susedne zemlje poput Nemačke ili Slovačke kako bi uradile abortus ili genetske testove. Ovakva praksa izostavlja žene koje su u težoj finansijskoj situaciji, ili one koje nemaju pristup informacijama (žive u manjim mestima ili selu). Ono što je zanimljivo i dobro je da se feminističke organizacije ne zalažu samo protiv ovog zakona, već takođe i za legalan abortus u potpunosti. To je novi glas žena Poljske“, zaključuje Nataša. Dodaje i da se kao Poljakinja oseća uplašeno i ljuto jer joj je jedno osnovno ljudsko pravo oduzeto, ali da je kao naučnica koja je bavi politikom svesna da svedočimo društvenim promenama koje su posledica evolucije Poljske u poslednjim decenijama.
Ono što posebno izaziva nemir jeste podatak da godišnje od osamdeset do stotinu i dvadeset hiljada žena prelazi granicu u potrazi za bezbednim abortusom. Ono što je još strašnije jeste najverovatnije i veća brojka žena koje nemaju uslove da to urade na taj način, pa se podvrgavaju intervencijama kod amaterskih i kvazilekara. Brojka koja takođe ostaje skrivena je ona o ženama koje rode decu sa smetnjama u razvoju, a koje nemaju finansijske mogućnosti da brinu o njima, a često ni partnera koji bi se uključio u brigu. Paradoks je što se ovaj zakon donosi upravo zbog statistike - da pospeši rast nataliteta, ali cifre koje se dobijaju uglavnom su zamotane u crno.
Iako je abortus u Srbiji čvrsto legalan, ne možemo mirno čitati vest o sudbini Poljakinja. Pre svega zbog sestrinske solidarnosti i zajedničkog besa, ali i čestog talasanja desničarskih struja na ovim prostorima. Možda nam je abortus omogućen, ali se svako malo neki političar ili crkvenjak umeša u odluke jedne žene. Smišljaju se slogani o rađanju, a istovremeno smanjuju naknade za porodilje. Javno se diktira narativ u kome je žena isključivo u domenu privatnog, kao majka i rodilja. A prisetimo se samo i osamdesetih i dešavanja preko ograde. Procenjuje se da se od 1965. do 1989. smrtnost porodilja u Rumuniji udvostručila, a da je tokom osamdesetih zbog nebezbednih abortusa 10.000 Rumunki izgubilo život. Prisetimo se i hrvatske inicijative #prekinimošutnju gde su žene svedočile da su im se abortusi namerno obavljali bez anestezije.
Poslednje istraživanje koje su sprovele Žene u crnom govori da većina stanovnica Srbije smatra prekid trudnoće jednim od svojih osnovnih prava. Sve smo glasnije (i besnije) kada je o nepravdi reč, ali i kad se radi o skidanju stigme sa tema koje se tiču našeg zdravlja i tela. Događanja u Poljskoj, motivisala su mnoge devojke ovde da progovore o svojim iskustvima. Među njima je i Aleksandra Duende koja je na Instagramu objavila post sa svojom pričom o abortusu koji je imala sa devetnaest godina: „Odlučila sam da podelim svoje iskustvo zato što mi je bilo dosta da o temama koje su osetljive kao ova slušam da ‚neko zna nekog ko zna nekog’ ko je prošao kroz određene teskobe u svom životu. Smatram da moja priča ne bi ni približno odjeknula kako jeste da sam je ispričala u trećem licu i smatram da nemam razlog da bilo šta krijem ako će to doprineti da se svest promeni i da nekome olakšam osećaj krivice koji mu je društvo nametnulo. Nijedna žena na ovom svetu ne radi to iz zabave, već ima lične razloge za to. Izbor mora da postoji.“
Nekoliko dana nakon objave o promeni zakona na svetski poznatim medijima odjeknula je vest da je odluka odložena. Naslovi su puni priča o „velikom uspehu“ Poljakinja i ženskoj revoluciji. Sve smo odahnule aplaudirajući u sebi hrabrim ženama Poljske. Ali, nažalost to nije kraj. Predsednik je samo odložio odluku i ponudio „kompromis“ (abortus bi bio moguć i u slučaju letalnih defekata ploda, tj. ako je sigurno da će umreti tokom trudnoće ili porođaja). Dakle, još dublje zadiranje u materice i spinovanje medija. Jedina pobeda Poljakinja biće u potpunosti legalan abortus i dok se to ne desi, bićemo uz njih i motriti.
Za sam kraj, preostaje nam da se vodimo citatom Olge Tokarczuk, poljske književnice i dobitnice Nobelove nagrade koju nam je prevela Lana Budimlić: „Ženska prava nažalost nisu osvojena jednom zauvek. Moramo ih čuvati, kao i bilo koju drugu tekovinu koja proširuje polje građanskih sloboda i ljudskog dostojanstva. Ovo je rat, od danas sve smo ratnice.“
Tekst: Iva Parađanin