Kurdski slogan „Žene, život, sloboda” obišao je svet preko noći nakon ubistva Kurdkinje Mahse Amini (Jina Amini). Iako se okolnosti njene smrti i dalje preispituju, one kockice koje su za sada poslagane su da je policija za moral uhapsila Mahsu Amini 13. septembra zbog „nepropisanog nošenja marame”. Nalazi iz bolnice u kojoj je umrla dva dana kasnije, a koji su procurili preko društvenih mreža i koji su posle toga izbrisani, potvrđuju da je šerijatska policija nanela smrtonosne povrede glave koji su doveli do frakture lobanje i izliva krvi u mozak.
Dok su iranske sigurnosne snage osporile te navode tvrdnjom da je Amini umrla od srčanog udara, njena porodica je potvrdila savršeno zdravlje njihove ćerke, a protesti protiv policijske brutalnosti su buknuli tri dana nakon hapšenja i ubrzo se proširili Iranom. Iako su informacije kojima možemo pristupiti iz samog Irana namerno prorođene i gotovo pa nedostupne usled blokiranja društvenih mreža u toj državi, istorija ženskog otpora i njihov potencijal, pogotovo među Kurdistkinjama, nam je i više nego poznat. A sada će nam u sećanje ostati uklesan novi talas otpora među pretežno mladim Irankama, od kojih su neke, poput Hadis Nadžafi, platile smrću.
Sa kapima koje preliju čašu to često i biva — njeno ubistvo je ubistvo nje kao Mahse Amini koje pre svega njena porodica i bližnji nikada neće zaboraviti, ali je i napad na žensku slobodu, napad koji žene širom sveta nikada neće zaboraviti.
Kao što je i sama praksa pokrivanja tek jedan od simbola kontrole žena, tako je i ubistvo Mahse Amini tokom nedelja postalo mnogo više od ubistva jedne dvadesetogodišnjakinje. Sa kapima koje preliju čašu to često i biva — njeno ubistvo je ubistvo nje kao Mahse Amini koje pre svega njena porodica i bližnji nikada neće zaboraviti, ali je i napad na žensku slobodu, napad koji žene širom sveta nikada neće zaboraviti. Od 16. septembra pa do danas, protesti koji su usledili, a koji su žene u preko 120 gradova širom sveta podržale, jesu omaž potrebi da se nezadovoljstvo i tuga što nas muškarci i institucije tretiraju kao građane drugog reda, transformišu u bes i jasne zahteve — za žene, život i slobodu.
Kako i zahtevi žena u Iranu, tako i poruke međunarodne solidarnosti treba da budu što jasnije — na nama je ne samo da iz relativno udobne daljine vagamo između telesne autonomije i možda preupotrebljene fraze „prava na izbor” kada je u pitanju pokrivanje, već da grčevito podržavamo prkos žene svuda, od Teherana i Sakeza do Sandžaka. Za taj prkos, da žene simbolično razotkriju svoju kosu i svoje lice, britansko-iranska feministkinja Marjam Namazi kaže da je iskren samo onda kada nije prisilan i instrumentalizovan, kada je od žena i kada je upućen institucijama, poput crkvava i skupština.
Uz to, među svim reakcijama, nešto na šta ne treba gubiti mnogo vremena je površno poređenje situacije u Iranu sa bilo kojom drugom državom. Cilj ženskog pokreta je da ujedini žene, bez obzira na nacionalnu pripadnost i religijsko opredeljenje, pa zbog toga hijerarhizacija nivoa slobode nije nužno korisna.
Tamo je veoma loše? Tačno, i ovde je loše. Na nekom osnovnom nivou ženske solidarnosti mi smo žene u Iranu i one su mi.
Jer poruku koju stalno moramo potencirati je suština solidarnosti među ženama, a to je, kako američka istoričarka Karen Ofen piše, da „ženska solidarnost nije zasnovana samo na priznanju zajedničkog ugnjetavanja, već i, istorijski gledano, na slavljenju zajedničkih i različitih iskustava žena kao pripadnica istog pola, pola koji rađa i odgaja”. Politički potencijal žena kao grupe se upravo po tome i razlikuje, da mi možemo i moramo da nastupamo ujedinjene po dva osnova — zajedničkog tlačitelja i zajedničke biološke i istorijske karakteristike.
Energija protesta u Iranu i svih protesta za ženska prava koji su iza nas daje vetar u leđa feministkinjama, iako je možda najtačnije reći ženama željnima slobode, u Srbiji da pošaljemo jasnu poruku medijima i državi uopšte, a ne samo dnevnim novinama „Informer”, da svet po meri žena ne uključuje davanje medijskog prostora nasilnicima, bivšim ili sadašnjim, već pobunjenim ženskim glasovima.
Energija protesta u Iranu i svih protesta za ženska prava koji su iza nas daje vetar u leđa feministkinjama, iako je možda najtačnije reći ženama željnima slobode, u Srbiji da pošaljemo jasnu poruku medijima i državi uopšte, a ne samo dnevnim novinama „Informer”, da svet po meri žena ne uključuje davanje medijskog prostora nasilnicima, bivšim ili sadašnjim, već pobunjenim ženskim glasovima. To je izbor o kome treba više da razgovaramo — ne da li pojedinačne žene nešto treba ili ne treba prema ovom ili onom kodeksu, već čiji se glasovi ne čuju kada biramo da slušamo samo muškarce i institucije sa istorijom vršenja i nereagovanja na muško nasilje. Uvek smo imale šta da kažemo, a sada nastavljamo borbu za to da nas svi čuju.