WI-FI I FEMINIZAM: Zašto postoje predrasude o ženama u IT industriji?

Postoji nešto sa ženama i programiranjem. Kao i sa poezijom. Jednom sam čula da žene pišu poeziju jer ne mogu da uglave ogromne književne forme poput dugih romana u periode kad mogu da borave u tišini i posvete se pisanju. Sa kodiranjem je slično - žene su kodirale kao što su pisale poeziju ili krpile čarape, u kusuru od vremena, za jedno sedam puta manje keša nego retki muškarci koji su se u tome oprobali. Osim u krpljenju čarapa. 

Ovih dana desio se omanji skandal opet vezan za nauku i lepotu. Viktorijinog anđela, Lyndsey Scott inače full time full blown programerku svet belih muškaraca je po Redditu prozivao kako garant ne ume ništa od pet navedenih programskih jezika.

Valjda zato što ima duge noge, ili zato što, ako ona može da kodira i šeta revije, šta je ostalo za nas smrtnike, koji izgovor da nađemo kad nema u blizini manekenki koje su glupe, programera koji su debeli i gejmera koji ništa pod milim bogom ne znaju. Lyndsey se javila i strpljivo zainteresovanima odgovorila, staloženo navodeći svoje kvalifikacije - uz razumevanje, solidarnost, kultura nenasilja i #samoljubav. Obratila se hejterima uprkos svim PR pravilima iz samo jednog razloga - preko 41 odsto žena i dalje odustane od karijere u tech industrijama, zbog nepodnošljive radne sredine.

Verujte mi, piše vam nesuđena arhitekta kojoj se nisu slušali seksistički komentari na dnevnoj bazi. I ne, ovo nije opravdanje.

Volela bih da znam kako bi neko dete, kuče ili biljka napredovali da im svako u svakoj prilici kaže nećeš moći-odustani-nije to za tebe-nije za žene-gubiš seksepil-nisi ženstvena-nemaš vremena-zapostavljaš porodicu-stvaraš neprijatelje-znaš i sama kako se uspeva-ne gazi preko ljudi-slušaj šta ti se kaže-budi tiša-ne budi ekstrem-odustani-ustani ranije-drži-ne daj-neće to moći-ma neka ti je bog u pomoći-tako si nerazumna. Volela bih da postoji istraživanje koje pokazuje da je 84 odsto dece zauvek batalilo sport uz ove pokliče ohrabrenja dok bauljaju na bebi triciklima, da je 67 procenata kučića napustilo svoje gazde u potrazi za boljom srećom na ulici, a da su se sve biljke sasušile, sem jedne koja je doduše mutirala u zasebnu formu i razvila sopstveni odbrambeni mehanizam proždiranja ljudi jer više nije mogla da sluša gluposti. 

Moja mama završila je studije kao prva generacija programerki u Jugoslaviji. Našla sam nedavno njene sveske algoritama i kilometre kodova ispisanih rukom. Zamišljam je ponekad kao ikoničnu sliku Margaret Hamilton, vodeće programerke iz NASA u vreme Apolo letova na Mesec, znate ono kad stoji pored silnih knjiga koda koje je napisala ima i njena lego figurica.

Pričala mi je sto puta kako su pisali programe za kompjuter koji je bio velik kao soba, i kao prorok bi izbacio disketu koja radi ili ne radi. Nula ili jedan. Kao i u našem binarnom svetu. Nije zato slučajno što je glavna junakinja Napuljskih romana Elene Ferante, Lila Čerulo uspela savršeno bekstvo tek kada je savladala i jezik računara. 

Moja mama nikad nije razvila otpornost prema svetu i nastavila da kodira pa je možda odložila bekstvo u online svet, ali sada ga polako ostvaruje. Verujem da je društvo obeshrabrilo mnoge žene koje nisu rođene odmetnice svojih rejona, virusi u kodu poput Lile, najave cele generacije koja naoružana DIY znanjima bezobzirno dolazi da otme ono što nam niko ne da. Možda je glad iz devedesetih u koju smo nehotice upali, aktivirala neki živahni korovski gen i bez obzira na neke odustanke, sad bujamo svuda ne obazirući se na bizarnost binarnosti. Ali širimo #samoljubav #dopobede

Tekst: Marija Ratković