Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

EKSKLUZIVNI INTERVJU FLORENCE THE MACHINE ZA ELLE: 'Za mene su ples i pokret način za procesuiranje anksioznosti i bola'

Izvor Elle

O tridesetim godinama kao prekretnici i tradicionalnim očekivanjima društva od žene; o muzici, umetnosti, bolu i dezorjentisanosti, razgovarali smo sa genijalnom Florence The Machine.

 Florence + The Machine_Press Photo_credit Autumn De Wilde_3.jpg Izvor: Autumn De Wilde

Engleska pevačica, tekstopisac, producent i glavni vokal grupe Florence and the Machine, u ekskluzivnom intervjuu za magazin Elle opisuje nam trenutke svog života tokom pandemije i koliko je ona uticala na njen rad. Pored toga, Florence Welch otkriva nam koliko joj je teško da napravi balans između privatnog i poslovnog, ali i najzanimljivije detalje povodom novog albuma.

Kada je koncept albuma Dance Fever počeo da se materijalizuje?

Oko 2019. godine. Završavala sam poslednji album i uradili smo muzički spot za numeru Big God koji je izgledao kao početak novog albuma - novog poglavlja. To mi se dešava prilično često, na izdanju Ceremonials nalazi se pesma Lover to Lover čiji je video, koji je režirao Vincent Haycock, vizuelno i stilski potpuno drugačiji od ostatka. Skoro kao da, kako završavam jedan albumski ciklus, nova kreativna ideja počinje da se rađa. U to vreme, prijatelj mi je rekao za neku vrstu zaraze koja je vladala u 15. i 16. veku u Evropi, u kojoj su ljudi plesali do smrti. Postojao je specifičan slučaj u Strazburu gde je manija zarazila žene te je 400 žena plesalo sve do poslednjeg trenutka. Ta pojava ostala je prilično neobjašnjena, a ono sa čim sam se možda i najviše povezala jeste ideja da je to stanje prouzrokovano kolektivnim stresom i da je zapravo najverovatnije da je reč o psihološkom fenomenu. Potpuno sam saosećala sa idejom da je osoba toliko pod stresom da je plesanje na ulici sve što joj preostaje.

Kako je Jack Antonoff postao saradnik na ovom izdanju? Kako ti je on pao na pamet kao neko sa kim želiš da radiš?

Jack i ja smo želeli da radimo zajedno već duže vreme. Upoznali smo se u Njujorku, pre toga smo se dopisivali i shvatili da želimo da radimo istu stvar i onda smo se sastali u studiju. Prva pesma koju smo snimili je King i to je jedna od onih numera koja je nastala u stanju uma „užasna sam, neću više nikada ništa napisati“, uvek se tako desi. Choreomania je druga numera koju sam donela Jacku da vidim u kom smeru će me odvesti i bila sam presrećna pravcem i zvukom - to je bio trenutak kada sam odlučila da želim da radimo ceo album zajedno.

Dokle je stigao rad na albumu kada je svet, usled pandemije, počeo da se gasi?

Radili smo jednu nedelju. Došla sam u Njujork krajem februara, to je bilo vreme gde se već osećala neka čudna atmosfera i pitala sam se da li je uopšte okej da putujem, ali svi su mi govorili da će sve biti u redu. Posle nedelju dana, kada smo snimili numere Free i, ironično, Back In Town, morala sam da se vratim kući. Ludo je kada ti naleti energije, muzike i kreativnosti koji su došli nakon poslednjeg albuma, samo u jednom trenutku budu prekinuti. Vratila sam se kući, Jack i ja smo imali planove da nastavimo da radimo i da se uskoro ponovo vidimo u studiju, što se nije dogodilo. To je bio period kada smo svi mislili da će pandemija trajati par meseci, niko nije želeo da prihvati da je reč o dužem vremenskom periodu, ali istina je da smo se ponovo našli tek nakon godinu dana.

Šta si za to vreme radila u Londonu?

Vrištala u pod (smeh). Čudno je, jer se pandemijskog perioda sećam kao kroz maglu, ali nedelja kada sam došla iz Njujorka kristalno je čista. Vratila sam se kući i čitava moja porodica bila je bolesna, bilo je strašno jer niko nije znao šta je zapravo COVID. Moja sestričina je tada imala tri godine, bili smo uplašeni. Stvar koja je ostala urezana u moje sećanje je trenutak kada odlazim da im odnesem neke stvari i moja sestričina, koja je u tom trenutku bolesna, trči ka meni kako bi me zagrlila, a moja sestra je zaustavlja. Tada me je pogodio ljudski aspekt onoga što će pandemija tek uraditi dodiru i porodičnim odnosima.

Kako je sve to uticalo na tvoje pisanje i tvoj rad?

Nakon naleta inspiracije u studiju u Njujorku, u ovom trenutku nisam mogla da pišem. Čistila sam po ceo dan, verovatno tražeći način da uspostavim kontrolu nad nečim. Probala sam u jednom trenutku, nakon nekoliko meseci od pravog početka karantina, da sednem za klavir i napišem pesmu, ali čudno je kada prskaš kesu sa namirnicama kako bi je dezinfikovala i onda sedaš za klavir da radiš. O čemu sam mogla da pišem? Takođe, pisanje lirike za mene predstavlja istraživanje dubljih delova sebe i puštanje podsvesti da preuzme kontrolu, pa bih svaki put kada bih sela da pišem počela da plačem. Nije bilo ničega što sam mogla da kažem kako bih sumirala sve. Smatrala sam da ono što ja imam da kažem o svemu tome nije od važnosti i koristi nikome, u tom trenutku osećaš se beskorisno i bespomoćno. Kao tekstopisac moraš da pristupiš svojim osećanjima, a kada bih to učinila, nije bilo ničega osim tuge. Rešila sam da ostavim pisanje sa strane, nisam razmišljala ni o čemu kreativnom, zapravo, koncentrisala sam se na književni klub, to mi je pomoglo da prebrodim situaciju u kojoj se nalazim. Pisala sam kratke recenzije knjiga svaki dan, činilo mi se lakše da pišem o tuđem radu.

 Florence + The Machine_Press Photo_credit Autumn De Wilde_2.jpg Izvor: Autumn De Wilde

Kada si odlučila da je vreme da nastaviš sa snimanjem albuma? Kako si odlučila da to želiš?

Mislim da je to bilo u trenutku kada smo mogli da se vratimo u studio. Prva pesma koju sam tada napisala je Heaven Is Here, to je zvuk koji dobijete kada me ostavite samu da radim (smeh). U studiju smo bili samo moj muzički inženjer i ja, i dalje distancirani. U jednom trenutku nisam mogla da odredim razliku između tuge zbog pandemije i tuge zbog toga što ne mogu da radim, jer mene su pisanje i rad uvek smirivali i čuvali moj razum na mnogo načina. Ja nisam osoba koja piše kod kuće, nemam studio u kući i jednostavno potreban mi je fizički akt spremanja i odlaska da radim kako bih se fokusirala. Svaki put kada bih pokušala da stvaram kod kuće, desio bi se momenat u kom ugledam neku teglu koju baš u tom trenutku želim da pomerim na stotinu različitih mesta. Kuća je projekat za sebe, kao instalacija u kojoj živim, pa se dešava da preuzme moj fokus. Međutim, u jednom trenutku tokom pandemije morala sam da se saberem i da probam da radim, pa makar i kod kuće. Pesmom Heaven Is Here htela sam da napravim neku vrstu čarolije, spoj tuge, ljutnje i frustracije, skoro kao da sam želela da napravim nekakvu kletvu. Osećaj koji je vladao je - ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se.

Lirika čitavog albuma je fantastična, ali je i tužna, intenzivna i ispovedna, veoma direktna takođe. Kako je proces pisanja tih reči došao do tebe?

Mislim da poezija koju pišem dosta utiče na liriku u ovim pesmama, ta forma je slobodnija - ne misliš o rimama i strukturi pesme, možeš više da se posvetiš frazama i stvarima koje su oštrije, jasnije i možda direktnije, pogotovo vrsta poezije koju sam pisala u tom trenutku. Tada pišeš sve ono što ti padne na pamet i dosta toga bude čudno, neočekivano.

Poezija je onda neka vrsta treninga, zar ne?

Pa da, kao učenje neke nove veštine ili treniranje novog mišića, dok koristiš znanje stečeno kroz pisanje lirike.

Da li će se ljudi pronaći u ovom albumu, s obzirom na to da postoji puno stvari za koje se može reći da su direktno upućene ljudima?

O Bože, da! (smeh) Brutalnost koju pisanje pesama nosi ogleda se u numerama kao King gde niko nije pošteđen - svi idu u istu mrvilicu, zbog toga se osećaš malo monstruozno. Sve te reference na horor filmove ili neki mračniji aspekti upravo pokazuju tu strašniju stranu pisanja tekstova. Kroz pisanje koristiš stvarne odnose iz života, a taj proces je nešto što najviše voliš i onda ljudi oko tebe moraju da se pomire sa tim, kao i sa činjenicom da su na neki način hrana za to čudovište koje kreiraš. Mislim da ideja da radiš nešto altruistično kao tekstopisac, da daješ nešto dobro, u slučaju ovog albuma nije baš tačna.

Možda je dobro za tebe, na neki sebičan način?

Dobro za mene - da, to je ta sebična strana. Rekla bih da postoji i taj deo na ovom albumu, taj mrak. Postoji toliko anđeoskih metafora na prošlom, što ovog puta nije slučaj - možda pisanje lirike nije samo anđeoski proces, možda postoji i neka demonska energija u svemu tome.

Ovaj album definitivno je tvoj najkohezivniji zvuk, što je čudno s obzirom na to koliko sam projekat nije bio.

Veoma mi je drago da to kažeš, zato što mi je to i bio cilj. Želela sam da zvuči kohezivno i jedinstveno u vremenu gde je sve bilo rasparčano. Zbog toga su svi bridževi i melodije značajni, na kraju je nastala prava bajka. Nisam znala u koji žanr bih svrstala album, najviše mi je imao smisla žanr kratkih priča gde je svaka numera kratka priča za sebe, a kompletno izdanje njihova kolekcija. Na kraju sam shvatila da je izdanje zapravo jedna bajka koja nosi čuvenu temu pazi šta želiš, možda ti se i ostvari, u koju sam ušla želeći da zaustavim nagon za nastupanjem, a kada se to desilo, ostatak albuma prenosi želju da plešem zauvek i da mi se vrati stari osećaj. I, naravno, tako ukrug.

Takođe, pesme na albumu su veoma različite, imamo prilike da čujemo mnoštvo raznovrsnih zvukova koji se nekako uklapaju na kraju. Da li je to nešto što nisi radila do sada, iz ugla raznolikosti zvuka?

Mislim da to možemo da pripišemo razlici u načinu rada koji ima Jack, a koji ima Dave Bayley (Glass Animals) koji je takođe značajan saradnik na ovom izdanju. Jack je minimalista u srcu, njegov fokus je na ostavljanju prostora vokalu i lirici, zato sam i želela da radim sa njim. Sa druge strane, Dave je možda i veći maksimalista od mene, nisam ni sanjala da ću upoznati nekoga ko želi više elemenata u jednoj numeri. Moj posao, kao producentkinje, bio je da se postaram da ta dva potpuno različita stila dobro zvuče zajedno u celini i verujem da smo uspeli, što definitivno doprinosi specifičnosti ovog albuma.

Kako je ovog puta prezentovan tvoj rad na vizuelnom nivou? Kaži nam nešto više o uticajima koji stoje iza vizuelnog identiteta izdanja.

Pomenula sam da sam krajem rada na prethodnom albumu snimila muzički spot za numeru Big God koji je režirala Autumn De Wilde. To je jedan od mojih najdražih videa koji sam ikada snimila i znala sam da je ona jedina osoba sa kojom želim da radim na ovom projektu. Autumn voli da kompletira ono što radi, kao i ja, pa smo se lako dogovorile da radimo na celom izdanju zajedno. Takođe, ovaj album je svet koji je, pošto nismo imali mogućnost nigde da idemo, nastao u mojoj fantaziji. Stil pisanja koji nisam koristila od albuma Lungs, a koji bi mogli da definišemo kao romantičnu gotik-fantaziju, samo sa više samospoznaje ovog puta, zbog čega mi je bilo važno da isti svet predstavim i vizuelno.

Opiši nam naslovnicu albuma?

Autumn i ja želele smo nešto sa primesama tame, veliki broj slika na neki način je takav, ali se oseća i prisustvo razbarušenog glamura. Moglo bi se reći da sam se igrala sa idejom ulaska u tridesete godine u kojima još uvek nemaš porodicu i nisi ispunila tradicionalne zahteve društva, pa postoji neka aura tragedije koju ljudi počinju da projektuju na tebe, htela sam da se prepustim tom narativu. Kroz to smo došle do estetike mitološke tragedije i starog glamura koju možete videti na naslovnici.

 Dance Fever_Cover Artwork.jpg Izvor: Universal Music

Kako će se to preliti u koncerte, dizajn scene i druge prilike?

Interesantno pitanje. Jedna od referenci bila nam je gozba gospođe Havišam. Verujem da ljudi misle da ja u slobodno vreme sedim kod kuće i plačem u venčanici, a i ko će reći da nije tako (smeh). Svi su me terali da snimam za TikTok, a ja sam rekla da je jedini način da se to dogodi ako mogu da snimim video na temu šta radim u toku dana gde ću raditi upravo to i piti lažnu krv, naizmenično. Šalu na stranu, ideja neke neugledne i razbarušene lepote, postojanja drugačijeg stvorenja koje se nalazi na drugoj strani tebe i kome ne možeš da se suprotstaviš jeste ono što smo želeli da predstavimo.

Hajde da pričamo o numeri King, spominjali smo je na početku intervjua, ali to je numera koja nosi jednu važnu poruku. Reci nam kako je nastala i koja je pozadina priče.

Ova pesma jeste jedna od onih koje padnu sa neba u trenutku kada misliš da ne možeš više ništa da napišeš, kada si potpuno izgubio veru u sebe i ostao bez trunke inspiracije. Nakon albuma High As Hope mislila sam da je to to od mene, vreme prolazi, pogotovo kada si u tridesetim godinama i žena, svi ti govore da imaš taj prozor od 35 do 40 i moraš da ga iskoristiš. Jako je teško objasniti koliko zapravo malo razmišljaš o tome dok ne dođeš u te godine. Došla sam upravo u trenutak kada „je vreme“ da započnem porodični život, a ja sam želela da radim na novom albumu i idem na turneju. Središte ove pesme zapravo je zbunjenost u kojoj ja želim porodicu, ali istovremeno želim da budem i najbolji performer koji mogu biti. Za mene ove dve stvari ne mogu da se dese istovremeno - to je razilaženje dveju veoma moćnih želja. Pozornica donosi spasenje, ali je takođe i mesto koje te odvaja od porodice, prijatelja i na neki način te drži izolovanim. Veliki deo ove numere govori o tome koliko sam privržena osećaju sebe kao tragične ličnosti i da li ja biram da ovekovečim tragediju.

Dakle, ne postoji rešenje?

Osećam se kao da treba da imam dete samo da bih rešila tu stavku, a za mene je to veoma pogrešan razlog. Još nisam došla do rešenja, to pitanje je otvoreno. Veoma je frustrirajuće jer, iako stvaram najbolju muziku u svojoj karijeri, osećam da sam podbacila u ovom drugom polju. Zanimljivo je što izgleda da niko ne može da mi da pravi savet - ljudi sa decom bez prestanka govore da su jako umorni, ali insistiraju na tome da treba da imam dete (smeh).

Reci mi više o pesmi Free, osećam da se u njoj nalazi ključni tekst za ceo album.

Zanimljivo je da prethodni album donosi atmosferu koja inicira da me je trezvenost učinila boljom, dok ovo izdanje govori da to nije nužno situacija, sve zavisi od onoga ko si ti zaista. Trenutak u kome sam uvek nalazila značenje i u kome sam se osećala slobodno jeste onaj u kom plešem, slušam muziku, gledam artiste kako nastupaju... To je mesto gde vidim mnogo ljubavi i osećam da su u tom momentu ljudi najbolje verzije sebe, oslobođeni podsvesti, bes straha, prelepi. Čudno je što se kompletan album vrti oko pitanja da li je koka ili jaje - da li sam anksiozna zato što imam stresnu karijeru ili je karijera jedina stvar koja me spasava anksioznosti.

Za kraj, ispričaj nam nešto o numeri My Love.

My Love je pesma koja je napisana nakon dugog perioda umetničke blokade. Kao što sam već pomenula, pozornica je jedino mesto koje je za mene imalo smisla. Uvek sam imala snažna osećanja koja nisu bila baš socijalno prihvatljiva u svakodnevnom životu, dok su na bini bila korisna. Onda sam razmišljala gde bih sa svim tim osećanjima kada ne bi bilo nastupa, nemam nikakvo mesto za njih, osećala sam se da imam ljubav koju sada ne znam kako da pošaljem u svet. Da Dave Bayley nije umešao prste i napravio pravu euforičnu plesnu himnu, ova numera i dalje bi ostala mala tužna poema. Za mene su ples i pokret način za procesuiranje anksioznosti i bola, tako da je ovo bio savršen preokret, jer možeš da plačeš i da plešeš, kao ja mnogo puta u svojoj kuhinji (smeh). Pokret u periodu tuge daje energiju, plesom možeš da se krećeš kroz nju, što je za mene magično i na taj način lakše prolazim kroz teške periode.

 Florence + The Machine_Press Photo_credit Autumn De Wilde_1.jpg Izvor: Autumn De Wilde

Možda će vas zanimati

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity