7 FILMOVA O KOJIMA SE NAJVIŠE PRIČA U SUSRET 96. OSKARU: Scenaristkinja Jelena Ilić izdvaja najvažnije nominacije

U mojoj dnevnoj sobi se, umesto slave, svake godine obeležava dodela Oskara i to se shvata veoma ozbiljno (čitaj: samo ja shvatam veoma ozbiljno). Od predikcija, preko mahnitog gledanja svih nominovanih (da, čak i onih za specijalne efekte, ništa me ne pitajte) pa sve do crvenog tepiha i same ceremonije. Ispisuju se dve liste, jedna rezervisana za one koje bih volela da pobede, a druga za one za koje zapravo mislim da će pobediti. Kada smo kod delulu momenata, kao scenaristkinja dugo sam mislila da mene taj isti Oskar čeka pre tridesete, pa sam još kao klinka smišljala govor. Lista zahvalnosti godinama se skraćivala, a sada bih se verovatno kao Snoop Dogg zahvalila samo sebi.

Broj nominacija: 11

Najnovije ostvarenje reditelja Giórgosa Lánthimosa izranja kao izuzetna filmska avantura koja, iako na prvi pogled groteskna, duboko pogađa suštinske aspekte savremenih društvenih normi. Inspirisan Frankensteinovom mitologijom, film postavlja suštinska pitanja o emancipaciji žene i njenom položaju u patrijarhalnom društvu, a istovremeno pruža estetski doživljaj i duhovit pristup ozbiljnim temama.

U centru priče stoji Bella Baxter, neobičan amalgam odrasle žene i deteta, čiji lik provocira duboko promišljanje očekivanja koja društvo ima od žena. Emma Stone briljira hrabrom i fizički angažovanom interpretacijom. Lánthimos koristi priču za izazivanje normi postavljajući ključna pitanja o ženskoj autonomiji i oslobađanju od društvenih ograničenja izbegavajući stereotipne feminističke narative (kao što je slučaj u filmu Barbie, ali doći ćemo do toga).

Vizuelni aspekt filma eksperimentiše estetikom 19. veka i kreira futuristički prikaz viktorijanskog doba. Skroz fashion. Klaustrofobične atmosfere, film Jadna stvorenja transcendirao je status filmskog eksperimenta, postajući inteligentna satira koja, kroz humor, ali i vizuelnu raskoš, motiviše gledaoce da razmišljaju o društvenim normama i kompleksnoj ulozi žene u intrigantnom „Lánthimosovom svetu“.

Savet: Film gledajte u bioskopu.

The Holdovers (ili ovakvi filmovi se više ne prave)

Broj nominacija: 5

Ovaj film koji je režirao Alexander Payne predstavlja sofisticiran prikaz kompleksnih međuljudskih odnosa u prestižnoj školi u Novoj Engleskoj krajem 70-ih godina prošlog veka. Paul Hannam (Paul Giamatti), dominira filmom kao ekscentrični učitelj i frustrirani pisac, čija posvećenost tradicionalnom obrazovanju reflektuje sukob između individualnosti i očekivanja društva. Nasuprot njemu, Dominic Sessa, u ulozi Angusa, talentovanog ali buntovnog učenika, donosi dinamiku u film kroz svoj sarkastični stav.

Da'Vine Joy Randolph, u ulozi Meri Lemb, predstavlja simbol nepravde u društvu, istražujući teme marginalizacije, rase i klase. Suočavajući likove sa izazovima identiteta, reditelj vešto povezuje radnju sa ikonama 70-ih, poput Hala Ashbyja i Petera Bogdanovicha, sugerišući kako je društvo tog doba oblikovalo sudbine likova. The Holdovers nije samo putovanje kroz prošlost, već emotivna priča o neočekivanom savezu likova. Ovaj film kroz toplu naraciju inspiriše publiku na introspekciju postavljajući pitanje vrednosti koje pridajemo kolektivnim normama naspram potrebe za ličnom slobodom i autentičnošću.

Savet: Film gledajte na otvaranju FEST-a.

Barbie (ili šta da radim sa ovom pink garderobom koju sam impulsivno kupila)

Broj nominacija: 8

Čini mi se da je fenomen ovog filma suštinski zanimljiviji od njega samog. Od vesti kako je na svetu nestašica ružičaste farbe, preko verovatno najboljeg marketinga koji je jedan film ikada imao, pa sve do Oskar nominacija koje nisu pripale ni rediteljki ni glavnoj glumici, što je u neku ruku i premisa ovog filma. Meta. Ali, da se vratimo na sam film koji analizira društvene norme i njihov uticaj na ženski identitet iza ružičastih kulisa. Margot Robbie kao stereotipna Barbie postaje simbol nesklada između blistavog imidža i unutrašnje zarobljenosti žena (zvuči kao jedan prosečan dan na društvenim mrežama).

Kate McKinnon kao Čudna Barbie i Gosling kao Ken vode kroz lavirint pritisaka i očekivanja nametnutih ženama (i muškarcima). Moram napraviti digresiju i reći da je samo postojanje Čudne Barbie genijalno rešenje, moja Čudna Barbie je bila Barbie Brena koju sam dobila od tetke, a kada joj je moja drugarica polomila nogu do kolena, postala je Kapetan Kuka. Duge noge za igranje not anymore. Da ispod ovog teksta postoje komentari, volela bih da čujem kako su izgledale vaše Čudne Barbike.

Elem, Gerwig vešto prepliće humor i ozbiljnost, podstičući preispitivanje uloga koje ignorišemo. Međutim, iako većim delom, film u poslednjoj četvrtini postaje predvidiv i suviše površan u tretmanu feminističkih tema. Plastična vizuelna metaforika postaje prebukvalna, a pokušaji da se ozbiljno preispitaju društvene norme deluju više kao floskule. Na kraju, iako ne u potpunosti konzistentan, film ostaje zabavan i misaon podsticaj na razbijanje okova društvenih očekivanja (čitaj: nijednoj nije dobro dok svima nije dobro).

Savet: Film gledajte sa drugaricom sa kojom ste se igrali Barbikama.

Anatomija pada (ili odavno me neki muški filmski lik nije toliko nervirao)

Broj nominacija: 5

Anatomija pada, autorsko delo Justine Triet, dobitnik je Zlatne palme na ovogodišnjem festivalu u Kanu, a predstavlja intrigantan sudski triler koji ne samo da istražuje misterioznu smrt u francuskim Alpama, već postavlja duboka pitanja o društvenim pritiscima, emancipaciji žene i suštinskom razumevanju ljudske prirode. Film se fokusira na Sandru (Sandra Hiller, koja takođe igra u jednom od najboljih evropskih filmova svih vremena - Toni Erdmann, koji je preporuka kao kuća), uspešnu spisateljicu čija je svest stavljena pod lupu nakon sumnje u vezi sa smrću supruga. Sudski proces postaje platforma za analizu lika Sandre, a Triet majstorski otkriva njen kompleksan karakter istražujući nedostatke, ambivalentnosti, protivrečnosti. Sama sudnica postaje arena za sukob ideja, gde se svedoci i advokati prepliću stvarajući neskladnu atmosferu koja doprinosi osećaju dezorijentacije. Značajnu ulogu igra Daniel (Milo Machado-Graner), Sandrin sin, čije je delimično slepilo simbol teškoća u sagledavanju istine. Triet koristi ovu metaforu kako bi ukazala na kompleksnost priznavanja istine, a motiv učenja sviranja klavira bez nota dodaje poetsku notu borbi za istinu. Ovaj film hrabro istražuje tamne uglove ljudske psihe, izazivajući nas da razmišljamo o ograničenjima naše sposobnosti da shvatimo jedni druge unutar složenih mreža društvenih normi.

Savet: Film poziva na raspravu, gledajte ga sami.

Ubistva pod cvetnim mesecom (ili ostala sam budna do kraja)

Broj nominacija: 10

Moram priznati da posle The Irishmana koga sam 7 (i slovima: sedam) puta pokušala da pogledam i svaki put zaspala od dosade, u startu nisam imala velika očekivanja od ovog filma. Ipak, nada umire poslednja, a jedan je Martin Luciano Scorsese. Ovaj film pruža grandiozan prikaz istorijskog masakra nad Osage indijancima dvadesetih godina prošlog veka. Ipak, i pored impresivne vizuelne estetike, trajanje filma od gotovo četiri sata može se činiti iscrpljujuće dugim. Filmska adaptacija knjige Davida Greena donosi kontroverze zbog promene perspektive. Kako to? Pa, Scorseseova odluka da u fokus stavi lik belog muškarca koga tumači Leonardo Di Caprio umesto Osage žene Moli Burkhart (fenomenalna Lily Gladstone), izaziva pitanja o ravnoteži narativa.

Iako film uspešno prikazuje dinamiku između Di Caprijevog lika i zlog ujaka Williama Hejla, postoji utisak umanjivanja važnosti iskustava ženskih likova, posebno u kontekstu problema nestalih i ubijenih indigenih žena. Perspektiva belih kolonizatora dominira u filmu, prikazujući Osage narod kao žrtve bez konkretnih akcija za njihovo osnaživanje. Ovo odražava širi problem u filmskoj industriji gde se priče autohtonih naroda često tretiraju kroz objektiv belih protagonista. Na kraju, Ubistva pod cvetnim mesecom predstavljaju važno ostvarenje, ali nužno je postizanje raznolikosti u filmskoj industriji kako bi se omogućila autentičnija prikazivanja i dublja analiza problema autohtonih naroda. Nadam se da će Lily dobiti Oskara i time ući u istoriju kao prva Indijanka koja je dobila ovu nagradu.

Savet: Pred film popijte kafu.

Maestro (ili može i ne mora)

Broj nominacija: 7

Radnja filma prati Leonarda Bernsteina (Bradley Cooper), uspešnog dirigenta i kompozitora i njegovu vezu sa glumicom Felicijom Montealegre (slatka i dosadnjikava Carey Mulligan). Ovaj odnos se, kao centralni element filma, testira tokom godina zbog Bernsteinove fluidne seksualnosti i afera, stvarajući kompleksnu dinamiku između karijere i porodice. Rediteljski, Cooper fokusira pažnju na ravnotežu između umetničkog stvaralaštva i ljubavi koja nas inspiriše da stvaramo. Film naglašava važnost razumevanja kako se umetnost i ljubav međusobno podstiču, a stroge društvene norme ogledaju se kroz partnerski odnos. Uprkos snažnom početku, drugi deo filma gubi zamah. Duge scene i uvođenje novih likova smanjuju fokus na ključne trenutke u odnosu Felicije i Leonarda, ograničavajući dubinu istraživanja njihovih složenih odnosa i emocija. Uprkos rediteljskim ograničenjima „Maestro“ ostaje emotivno snažno iskustvo zahvaljujući Cooperu koji glumački verno dočarava prolazak vremena, lepotu, tugu i težinu životnih iskustava. Definitivno je bolji kada Lady Gage nema na vidiku.

Savet: Pre filma poslušajte neku kompoziciju Leonarda Bernsteina.

Prošli životi (ili jednostavno wow)

Broj nominacija: 2

Jedna drugarica mi je za ovaj film rekla da je kao kada izvadiš kesicu čaja u pravom trenutku. I mislim da je to savršen opis. Film Prošli životi rediteljke Celine Song očarava sofisticiranom pričom o izgubljenoj ljubavi, prošlosti i introspekciji. Iako se na prvi pogled čini kao delikatna filmska avantura, duboko pogađa suštinske aspekte savremenih društvenih očekivanja i emancipacije žene. Naracija započinje intrigantno, prikazujući troje odraslih u baru u Njujorku, postavljajući pitanja o identitetu. Kroz flešbekove upoznajemo likove u detinjstvu i začetak njihovog odnosa, da bi se decenijama kasnije ponovo pronašli.
Razgovori između likova ističu promišljenost filma, dok se kroz razmatranje korejskog koncepta in-yun dodatno produbljuje analiza. Prošli životi se ističe kao savremena oda romantičnom filmu, ali i kao duboka analiza društvenih normi i njihovog uticaja na lični identitet. Film postavlja pitanja o definisanju prošlosti, migraciji i odlukama koje oblikuju sadašnjost. Celine Song majstorski istražuje kompleksnost društvenih normi osvetljavajući univerzalne teme ljubavi i gubitka, postavljajući duboka pitanja o ljudskom iskustvu. Ovaj film naglašava da su prošlost, sadašnjost i budućnost povezane niti koje tkaju bogatu tkaninu naših života.

Savet: Film gledajte sa nekim koga volite.

Zahvaljujući sedmoj umetnosti, svi imamo priliku da istražujemo, učimo i slavimo lepotu slobode, naučivši da je važno osloboditi se ograničavajućih normi i prigrliti autentičnost. Hvala filmu što nas podseća na važnost slobode i inspiriše nas da je čuvamo kao dragocenost.

Izvor: ELLE/ Jelena Ilić