ELLE INTERVJU SA UMETNIKOM MIHAELOM MILUNOVIĆEM: "Beogradu se uvek vraćam"

Plamen, geografske mape, amblemi i zastave, ljudi sa ogledalima umesto lica, kao i mnogi drugi elementi preuzeti iz savremenog političkog pejzaža naseljavaju fascinantne svetove renomiranog likovnog umetnika Mihaela Milunovića (1967, Beograd). Naizgled nadrealni proizvod imaginacije, Milunovićevi radovi postepeno otkrivaju da medalja svečanih političkih simbola ima svoju suprotnu stranu u svetu eksploatacije, nasilja i manipulacije kao gradivnih mehanizama današnje protivrečne stvarnosti. Nakon studija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku slikarstva, Milunović je završio specijalističke studije na Nacionalnoj akademiji likovnih umetnosti u Parizu u klasi profesora Vladimira Veličkovića, nakon čega njegov umetnički razvoj dobija izrazito internacionalno obeležje. Umetnik i danas radi na relaciji Beograd - Pariz. Njegova dela izlagana su u brojnim prestižnim umetničkim institucijama poput Muzeja Ludwig u Beču, Stedelijk Museum Aalst, Muzeja moderne umetnosti u Sent Etjenu, Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Kunsthalle Fridericianum u Kaselu, na bijenalima u Poznanu i Valensiji, Kući secesije u Beču, Nacionalnoj galeriji Jeu de Paume u Parizu, dok će njegovu novu samostalnu izložbu publika moći da poseti sredinom decembra u Legatu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. U ekskluzivnom intervjuu za Elle, umetnik govori o svojoj bogatoj umetničkoj karijeri, iskustvima u inostranstvu, kao i o predstojećoj izložbi u Beogradu.

Ono što se nazire u obrisima iza onoga što definišemo kao inspiraciju zapravo je jedna vrsta skeleta - osnovne strukture koja se uspostavlja, koja je u stanju da pruži određena gledišta i ustanovi dijaloge, kako sa sadašnjim trenutkom, tako i sa neposrednom publikom.

Tvoji radovi često se bave društvenom kritikom. Kako potencijal umetnosti utiče na društvene promene, kao i ulogu umetnika u podsticanju razgovora o ovim pitanjima?

Ne znam da li bi to mogli da podvedemo pod društvenu „kritiku“. Kao umetnik ja predlažem i nudim vizije, i negde u bekgraundu vizije možda se naziru i rešenja kao i saveti za razumevanje ili delanje. Umetnost može uvek biti, bez obzira na njenu formalnu kamufliranost (skrivenost) vizuelnim kodovima i estetikom, subverzivna i inovativna. Umetnost može, naravno, biti i dirigovana i kontrolisana ili potpuno dekorativna i bezlična, ali onda ona gubi svoju suštinsku svrhu - da poseduje sposobnost da menja ljude pa time i svet. Već u samom trenutku kada posmatrač ili posetilac nekog umetničkog dela kreće u otvoreni dijalog ili konfrontaciju sa istim, ono na njega utiče i de facto ga menja. Sam sam se lično uverio u to da je ta promena moguća i da literarno spasava ljude.

U tvojim radovima stiče se neobičan osećaj istovremene pripadnosti sadašnjosti, kao i određenoj verziji prošlosti. Kako bi opisao ulogu prošlosti i sećanja u svom radu?

Iako duboko razumem istoriju koja je neophodna za sagledavanje savremenog trenutka, mislim da nisam neko ko je okrenut prošlosti. Prošlost i u našem individualnom sećanju trpi modifikacije i cenzuru, vrlo često nije koherentna niti celovita, mada može biti zavodljiva, intrigantna i opskurna, i može biti sjajna hrana za nostalgiju…ali onda se gubi kontakt sa momentom u kome se živi.

Recimo, u Hegelovoj koncepciji istorije, celokupnost istorije ne uključuje samo uticaje prošlosti na sadašnjost. Namesto toga, postoji uticaj koji sadašnjost ima na naše poglede na prošlost, tako da se prošlost neprestano reinterpretira. Nema „objektivne“ stvarnosti i mislim da je svaka stvarnost već transcendentalno konstituisana. „Stvarnost“ nije transcendentno tvrdo jezgro koje izmiče našem poimanju, nama dostupna samo u iskrivljenom perspektivnom pristupu; Pre će biti da je to sam procep koji razdvaja različite perspektivne pristupe prema realnosti, pa tako i prema sadašnjosti.

Sećanje, kao i pamćenje jesu kontinuirani procesi zadržavanja informacija tokom vremena, i kao takvi sastavni su deo ljudske spoznaje, koji nam omogućava razumevanje i ponašanje u sadašnjosti. Individualno sećanje vidim kao najdragoceniju, ali i najkrhkiju ljudsku kategoriju.

Realnost je dakle za mene perceptivni koncept koji nastaje kroz dijalektiku naizmeničnih uticaja prošlosti na sadašnjost, i obrnuto. Te percepcije, kao i naše sećanje, za mene su izuzetno značajne jer se u njihovim procepima ili „gličevima“ stvara prostor u kojem su situacije i vizije koje ja predstavljam moguće…

Pored aktivnosti u Beogradu, tvoja karijera obeležena je radom u mnogim velikim umetničkim centrima poput Pariza, Beča i Brisela. Koliko su tvoje iskustvo rada na ovim mestima i dodir sa njihovim kulturnim nasleđem uticali na tvoje radove?

Radom u jednom velikom centru kao što je Pariz mnogo se nauči, mnogo toga se vidi, i to pruža mnoge prednosti jer ste na izvoru bitnih događaja, manifestacija, promena…a i zato što kroz takvo mesto svaki profesionalac iz sveta umetnosti mora da prođe makar jednom godišnje. Pariz je stecište mnogo toga kada je o umetnosti reč, i njegovo istorijsko breme je obavezujuće i enormno. Mislim da centri, makar u onom stereotipnom obliku, zapravo više i ne postoje; ta mesta su pozornica i vitrina umetnosti, dok su tradicionalni kvartovi i zabrani umetnika možda zauvek rastureni i izgubljeni. Umetnici rade gde mogu i gde stignu…

Pariz mi je dao pre svega utočište i određeni mir, bio je okean u odnosu na jezerce iz kog sam istekao, i u tom okeanu me niko nije poznavao. Nisu postojali konteksti edukacije, porekla, ekipe ili klana, i mislim da je bio i ostao jedno od savršenih mesta u kojima možete da se sagledate i prepoznate.

U njemu sam se naučio odmerenosti, ali i kontinuitetu u radu i razmišljanju, kao i radnoj i tehnološkoj disciplini.
Mada je Pariz nadasve mesto u koje se dolazi, ali i odlazi zbog ljubavi.

Kako bi opisao svoj odnos prema Beogradu i lokalnoj umetničkoj sceni?

„Beogradu se uvek vraćam“ jeste jedna malograđanska ušećerena fraza, ali mogao bih je upotrebiti ovde. Beograd je za mene značajan kao ishodište, kao početak, i nalazim u njemu odgovore na mnoga moja pitanja. To je i grad mojih roditelja, grad u kojem imam najviše prijatelja, najviše lica koja prepoznajem, što je i ohrabrenje i poseban luksuz u gradu koji se intenzivno menja…U svakom slučaju za mene je bitan i pored njegovih pojedinih nepodnošljivih karakteristika. Umetničku scenu budno pratim već dugi niz godina, poznajem umetnike svih generacija i horizonata, i shvatam promociju te scene i njenih učesnika jednom vrstom zadatka.

Iz perspektive nekoga ko je umetnički aktivan na više prostora, kako bi definisao najveće prednosti i nedostatke beogradske scene?

Mišljenja sam da beogradska scena poseduje kapacitet da bude prepoznata kao vrlo posebna i plodna i da je trenutno u najavi ponovna zainteresovanost sveta umetnosti za jugoistok Evrope - doduše ne iz istih poriva kao što je to bio slučaj devedesetih - mislim da će se „otkriće“ ove, kao i nekih drugih regionalnih scena, tek desiti u velikom formatu, ali takođe smatram da u lokalnom kontekstu nedostaje više zajedništva unutar struke, tj. među likovnim umetnicima, više jedinstva i solidarnosti, koji bi najverovatnije povratili poverenje u meritornost i neke suštinske vrednosti.

Takođe mislim da je neophodna veća vidljivost i veća uključenost značajnih privatnih kolekcionara i njihovih zbirki - veoma je važno da te kolekcije ne budu hronološke ili vezane samo za jedan period, već da sadrže savremene stvaraoce, kao i da budu otvorene i javne za posete - idealno, u prostorima koji su namenski stvoreni za to.

Taj, kao i neki drugi pristupi, fundamentalni su za promenu odnosa svetske umetničke javnosti prema nama i doprineli bi priznavanju beogradske scene kao autonomne.

Da li postoje projekat i izložba u regionu koji su ostavili poseban utisak na tebe?

Mislim da Muzej savremene umetnosti u Beogradu konačno ostvaruje sjajne izložbene projekte u kojima je angažovan ceo tim te ustanove, i na ovu listu možda bih bez izuzetka stavio gotovo sve izložbe u svim prostorima, Muzeju na Ušću, Salonu, Legatu, od izložbi Erwina Wurma, Zorana Naskovskog, Olivere Parlić i Vesne Perunović, pa do značajnih izložbi iz kolekcije MSUB kao što je to bio slučaj sa izložbama Grad mesto identiteta / Rez -Linija - Otisak /Plava izložba. Radujem se unapred izložbi Michelangela Pistoletta koji mi je vrlo drag prijatelj i kolega.

Za kraj, možeš li da nam otkriješ nešto više o predstojećoj izložbi u Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića?

Ne mogu! Mogu samo da kažem da je kompletna produkcija potpuno nova, posebno pravljena za ovaj prostor i nikada prikazana ranije, i neće biti prikazane samo slike, već i instalacije, video radovi, skulpture, crteži...