Kaže da je dozvoljena jedino umetnost bez kompromisa, a da se svojim ilustracijama bori protiv različitih stereotipa. Po zanimanju je grafički dizajner i scenograf, a po opredeljenju ilustrator i veliki miljenik pomeranja granica. Miroslav Živanov svojim malim umetničkim delima inspiriše, motiviše i osvešćuje mnoge, dok za magazin Elle otkriva ideologiju svog thedancingis_good Instagram profila, objašnjava šta je za njega umetnost, te otkriva poneki detalj o novom projektu koji na društvenim mrežama još niste videli.
Kako je nastao tvoj profil i koja ti je bila prvobitna namera i ideja?
Nakon što sam usled pandemije ostao bez posla, a ujedno kao i svi bio zatvoren u kući, imao sam potrebu da stanje u kom se nalazim i to kako se osećam na neki način iskažem. Počeo sam da svoje radove kačim na svoj privatni profil koji je tada imao 700 pratilaca. Prvobitna ideja bila je da ljudima pokažem svoj vizuelni identitet, svoj dizajn i teme koje me okupiraju, te eventualno nađem novo zaposlenje. Naravno, kada sam doneo tu odluku, bio sam prilično nesiguran hoće li će se ikome dopasti moj dizajn, kakve će biti reakcije i da li je ovo što radim ispravno. Posle nekoliko meseci ljudi su počeli da „šeruju“ i prate profil, iako nisam imao pretenzije da to preraste u nešto više.
Da li si uopšte razmišljao o tome da će on brojati skoro 28k pratilaca i da ćeš barem nekoliko puta u danu svoj dizajn videti „šerovan“ na nečijem profilu?
Nisam očekivao, ali je profil prerastao u svojevrsnu komunu. I raduje me da nas ima toliko, a verujem u to da će nas tek biti! Mnogo se obradujem kada vidim da se ljudi pronalaze u mojim porukama i plakatima, a potom da isti taj sadržaj dele na svoje društvene mreže. Konekcija koju sam ostvario sa svojim pratiocima i publikom mi je dragocena. Da biste opstali i nastavili dalje, u današnje vreme podrška je ključna. Svaki taj „šer“ i „lajk“ je moj vetar u leđa i priznanje da neko voli i uvažava ono što radim.
Po zanimanju si scenograf i grafički dizajner, dok kroz svoje ilustracije i plakate prenosiš kako šaljive, tako i važne poruke. Da li se sve desilo spontano?
Za mene je spontanost dobrovoljno odlučivanje. Ja sam taj koji kreira sadržaj i razmišlja šta će se naći u tom kvadratiću kada neko otvori svoj telefon. Spontan sam onoliko koliko mi dešavanja oko mene to dozvole. Nekad želim da plakat bude šaljiv, ali ako je buka oko neke važne teme - moj doprinos svakako ide u tom pravcu. Jednostavno, aktuelna tema povuče spontanost. To isto ima svoje prednosti. Osluškujem društvo, grad, ulice, ljude... svi vi ste kreatori u mojim plakatima, a da to možda i ne znate. Ipak, bitno se razlikuje ovaj rad koji je javan, od onog koji se radi po meri klijenta. Tu je spontanost potpuno druga dimenzija, a poruka koja se prenosi drugačija.
Sada bez šale, koliko ti treba da osmisliš jedan dizajn sa porukom?
Zavisi koliko je tema kojom se bavim izazovna i koliko je kompleksno to što želim da stavim u poruku. Nekad određeni plakati zahtevaju dublje istraživanje i informisanost, duži period razmišljanja, a potom i kreiranje, dok neke poruke, čim mi padnu na pamet, uradim čim sednem za laptop.
O čemu one najčešće govore?
O meni. O tebi. O nama. O svima nama. O strahovima. O ranjivosti. O zagrljajima. O emocijama. O društvenim i političkim temama - jer nas se tiču. O ravnopravnosti. O moru. O letu. O mojim stavovima. O podršci koja nam je svima potrebna. O ljubavi. Najviše o ljubavi prema drugima, ali isto tako i prema sebi.
Da li je umetnost za tebe neki ventil kroz koji možeš da pustiš baš svaku umetnost?
Za mene je umetnost alatka kroz koju mogu najlakše da izrazim sebe i to kako se osećam. Nekad su to reči i font, nekad su to boje i teksture, nekada prostor, a često je to sušta potreba da kroz sam dizajn delujem. Kad kažem delujem, mislim da mi dizajn i umetnost daju prostor da verbalizujem ili nacrtam sve ono što bih nekome rekao, a možda za to nemam dovoljno hrabrosti ili ne mogu to da izgovorim, pa onda napišem. Zato je dizajn za mene poseban vid izražavanja. On je deo mene, deo moje ličnosti i mog karaktera.
Da li misliš da umetnost uvek daje vetar u leđa da budemo glasni?
Duboko verujem u to. Umetnost je osnovna ljudska potreba, a oni koji to ne shvataju često se bore sa životom. Mislim da je, kada pogledamo istoriju, umetnost ostavila dubok trag, a vrlo često je bila ta koja je pratila borbe, revolucije i razne pobune, kao i pobede. Kada pogledamo Berlin i ostatke Berlinskog zida, vidimo da je nešto što je razdvajalo i bilo tragično za jednu naciju postalo simbol. Simbol jednog vremena i jedne generacije. A ljudi su na njemu crtali, pisali, ispoljavali nezadovoljstvo i slali jasnu poruku. Biti glasan ne znači samo biti vokalan, glasno znači delovati.
Glasno znači dajem sebi prostor da se izrazim. Umetnost tu daje beskonačne šanse, dok glas nekad ume da bude naše najjače oružje.
Obožavam tvoje objave koji na smiren način vrište na društvo. Koje su tebi poruke omiljene?
One koje izazovu najviše komentara. Jasan pokazatelj da je problem duboko ukorenjen. To su mahom bile poruke vezane za žene i ženska prava, žensku slobodu i patrijarhat. Internet je pomogao da se neki od stereotipa još više prošire. Isto važi i za mržnju. Bezbroj puta sam rekao i napisao i opet ću ponoviti - kako razmišljamo jeste ono kako se ponašamo.
Da li ih smišljaš u hodu, beležiš kada nešto zanimljivo čuješ ili ti pak treba koncentracija?
Trudim se da delujem instinktivno, ali i da radim ažurno. Naravno, desi se da nemam inspiraciju ili da me neka tema toliko ne zanima. Važno mi je da pratim i opažam šta se oko mene dešava, kao i da primetim reakcije ljudi na razne teme o kojima se u tom trenutku polemiše i priča. Ljudi su, sami po sebi, riznica inspiracije i koncentracije. Beležim mnogo, beležim svuda.
Protiv čega najviše upotrebljavaš svoj mač zvani reč?
Protiv stereotipa i naučenih balkanskih pravila. Stereotipi o ženama jesu tema koja mene zaista mnogo interesuje. Mačujem se za promenu svesti, kako kroz dizajn, tako i generalno.
Koliko je teško smestiti emociju, poruku i duboke misli u jednu ilustraciju?
Umetnost je vrlo tačna. Publika oseti Iskrenost, kao i to kada lažiraš. Mislim da se publika sa mojim radovima često identifikuje jer pokrećem teme koje čine da budemo ranjiviji, otvoreniji, iskreniji i beskompromisniji, a ja upravo to i hoću - da nas moji plakati pitaju ko smo i u šta verujemo. Međutim, sve to nije lako zato što nekada ima mnogo pitanja bez jasnog odgovora. A to je zaista teško smestiti na jedan A4 papir.
Svojim radom pokušavaš da rušiš stereotipe. Koliko je iz tvog iskustva to u Srbiji teško?
Stereotipi su ovde duboko ukorenjeni, obrasci su naučeni i najlakše je da ih samo ponavljamo i dublje upadamo u zamke. Stereotipi su vrlo prisutni u Srbiji, svi živimo u njima, ali baš zato treba da reagujemo i glasno komentarišemo i negodujemo.
Ljudska prava, sloboda govora, pol, identitet, rasa, seksualno i versko opredeljenje jesu stvari sa kojima nema kompromisa. Nema kompromisa sa tolerancijom.
Još jedan značajan problem jeste to što smo pomešali pravo na slobodu govora i širenje mržnje. To su dve vrlo odvojene kategorije. Ova druga često se može videti u komentarima ispod nekih mojih postova koji se bave, recimo, kontroverznim temama - ali za njih u savremenom društvu nema mesta, niti ih smemo tolerisati. Dakle, zapravo, nema tolerancije za netoleranciju.
Da li će u budućnosti nastati neki novi dnevnik ili te očekuju neki novi projekti?
Da, dosta toga je u planu. Radujem se 2023. godini i novim projektima koji se već naziru. Podeliću jedan koji mi je posebno drag, a to je da svi plakati budu prikazani u formi knjige. Sada aktivno radim na tome, ali dok ne nađem adekvatnog izdavača i knjiga ne bude na vašim policama - pratimo se dalje.