Kroz svaki smelo utkani detalj i bezgraničnu kreativnost inspirisanu na najneobičnijim mestima, dizajnerka Vladica Čulić stvara renesansni trenutak za stare - često i zaboravljene - komade odeće. Stoji iza pionirskog domaćeg upcycling i slow fashion brenda, a ovom prilikom razgovarali smo sa njom o simbolu u čijem je znaku njena nova kolekcija, njenom jedinstvenom pristupu modi, kao i tome šta za nju zapravo znači stil.
Koristiš motive iz tradicije, ali im dodaješ potpuno nove simbole - poput motiva ženske figure. Zašto ti je važno da kroz odeću govoriš o ženskoj suverenosti i telu?
Tradicija je za mene živa materija, a ne nešto što treba čuvati pod staklom. U mojoj poslednjoj kolekciji Z’B’N koju sam radila u kolaboraciji sa Radostanom, koristim jedan izuzetno snažan komad drevne balkanske mode. Zubun kao forma već nosi snažnu simboliku ženskog tela: način na koji je građen, kako prati siluetu i zauzima prostor. Takođe, ta činjenica da su ga pre mnogo godina žene ručno šile i kreirale pažljivo svaki detalj na njemu je neprocenjiva. Zato mi je bilo važno da tu latentnu snagu učinim vidljivom.
Motiv ženske figure sa rukama na bokovima za mene predstavlja suverenost, prisutnost i mir sa sopstvenim telom. Kroz odeću želim da govorim o ženi koja stoji čvrsto u svom identitetu, bez potrebe da se prilagođava ili objašnjava. To je dijalog između prošlosti i sadašnjosti. Poštovanje tradicije, ali i njeno preispitivanje iz savremene, ženske perspektive.
U tvojim kreacijama vidimo neobične spojeve, poput mornarskih motiva i ukrasa za trbušni ples. Šta te privlači da kombinuješ suprotnosti i šta za tebe predstavlja taj sklop različitih svetova?
Suprotnosti me oduvek privlače jer u njihovom sudaru nastaje prostor za nešto novo i iskreno. Mornarski motivi i ukrasi za trbušni ples dolaze iz potpuno različitih svetova: jedan je vezan za disciplinu, putovanja i strukturu, a drugi za telo, ritam i slobodu pokreta. Kada ih spojim, dobijam priču o identitetu koji nije jednoslojan. Taj sklop za mene predstavlja ženu koja istovremeno nosi snagu i senzualnost, kontrolu i intuiciju. Ne volim jasne granice ni u modi, ni u životu. Kroz te neobične kombinacije pokušavam da pokažem da različiti kulturni i estetski jezici mogu da koegzistiraju i da se međusobno obogate, umesto da se isključuju.
Preradila si jedan trench kaput brenda Kluz - jedan od simbola bivše Jugoslavije. Na koji način tvoj upcycling pristup, osim ekološke komponente, funkcioniše i kao čuvar kolektivne memorije i otpor zaboravu nekadašnjih tekstilnih giganata?
Upcycling za mene nije samo pitanje održivosti, već i odnosa prema onome što već postoji i što nosi priču. Kluz trench kaput je predmet koji mnogi ljudi pamte, kroz roditelje, bake, kroz grad i jedno vreme u kojem je tekstil imao težinu i dostojanstvo. Kada ga preradim, ne brišem tu prošlost, već je nastavljam. Važno mi je da ti komadi ne završe zaboravljeni ili odbačeni, već da dobiju novo mesto u savremenom kontekstu. Na taj način odeća postaje nosilac sećanja, ali i dokaz da vrednosti nekadašnjih tekstilnih giganata: kvalitet, trajnost i rad, i dalje mogu da žive, samo u drugačijem obliku.
Staroj odeći daješ novi život i autentičnost. Kako izgleda tvoj celokupni kreativni proces, gde pronalaziš komade, kako im pristupaš, gde pronalaziš inspiraciju…
Moj proces je prilično intuitivan i često počinje van ateljea. Komade pronalazim na buvljacima, u second hand radnjama, ali i kroz ljude koji mi često pišu i doniraju stvari koje imaju svoju priču. Kada neki komad dođe do mene, prvo ga posmatram, slušam šta mi govori i tek onda odlučujem šta može da postane. Inspiracija mi dolazi sa potpuno neočekivanih mesta: na selu dok se pravi vino ili sedlaju konji, u gvožđarama, zanatskim radnjama i prostorima koji nemaju nikakve veze sa modom. Upravo taj sudar me najviše raduje, da iz nečega što nije zamišljeno kao moda nastane novi, autentični komad. To mi je i najveći izazov, ali i najlepši deo procesa.
Danas su vintage komadi odeće postali veliki trend. Da li je neki komad odeće sam po sebi jedinstven samo zato što je iz prošlosti i kako ti gledaš na porast želje za retro odećom?
Ne mislim da je neki komad automatski jedinstven samo zato što je iz prošlosti. Ono što meni daje pravu vrednost jeste kvalitet i namera s kojom je napravljen. Posebno volim stare sakoe, naročito muške, zbog kroja, vune, postave i pažnje koja se tada podrazumevala. To su komadi koji imaju strukturu, trajnost i karakter, i koji i danas mogu da stoje savršeno, često bolje nego mnogo nove odeće.
Kada je u pitanju porast želje za retro i vintage odećom, tu sam pomalo ambivalentna. Drago mi je što ljudi sve više prepoznaju vrednost stare odeće i što se menja svest o potrošnji. Ali s druge strane, kao i sa "zdravom hranom" kada nešto postane hype, dolazi do prevelike potražnje, što opet može da šteti planeti. Primećujem i da se stvara nova klasna podela: postoji cool kurirani vintage koji je društveno prihvatljiv i skup, a sa druge strane postoji second hand koji se i dalje gleda kao nešto namenjeno siromašnima. To mi je problematično.
Odeća iz druge ruke bi trebalo da bude prostor slobode, kreativnosti i dostupnosti, a ne nova hijerarhija trendova.
Šta je potrebno da se promeni kako bi ljudi konačno bili slobodniji i kreativniji u izražavanju kroz odevanje?
Mislim da prvo mora da se sruši strah od izdvajanja. Danas se moda stalno predstavlja kao sloboda, a u realnosti je neverovatno uniformisana. Sve je bezbedno, bež, "lepo uklopljeno" i beskrajno dosadno.
Ljudi nose iste siluete, iste proporcije, iste neutralne boje, samo sa različitim etiketama. Da bismo bili slobodniji i kreativniji, moramo da prestanemo da se oblačimo da bismo bili prihvaćeni i da počnemo da se oblačimo da bismo nešto rekli.
Greška, višak, nesklad i lični pečat moraju ponovo da postanu dozvoljeni. Moda bi trebalo da bude igra, stav i bunt, a ne još jedna tiha uniforma.
Tvoje kreacije imaju i jednu zvučnu notu, na primer, dukati automatski asociraju na zveckanje. Takođe si jednom prilikom rekla da bi volela da napraviš "odelo od starih CD-ova". Kada bi tvoje kolekcije imale svoj soundtrack, kako bi to zvučalo, kom žanru bi pripadao?
Zvuk mi je jako važan jer odeća nikada nije potpuno tiha, ona se kreće, dodiruje telo, proizvodi ritam. Dukati, metalni detalji, čak i ideja o odelu od starih CD-ova, sve to već nosi neku vrstu muzike u sebi. Zato mislim da bi soundtrack mojih kolekcija uvek zavisio od toga šta pričaju.
Zubuni bi, recimo, bili mix etno muzike, rocka i panka, uz malo klasike. Etno zbog korena i kolektivnog sećanja, rock i pank zbog bunta i potrebe da se tradicija ne posmatra kao nešto kruto i sveto, a klasika zbog forme, strukture i discipline koja sve to drži na okupu. To je zvuk prošlosti koja se sudara sa sadašnjim trenutkom. Moji sakoi bi imali potpuno drugačiju melodiju, neku setnu, ali toplu i blisku. Nešto što nosi emociju i trajanje, kao Elvis, Leonard Cohen ili Joni Mitchell. Muzika koja ne viče, ali ostaje dugo, isto kao dobar sako koji s godinama postaje samo bolji.
U jednom važnom društvenom trenutku si za ELLE pisala šta je za tebe hrabrost, a šta za tebe znači stil?
Za mene hrabrost i stil ne postoje jedno bez drugog. Hrabrost je unutrašnji pokret, odluka da budeš svoj čak i kada to nije najlakši izbor. Stil je njen spoljašnji trag. On je način na koji ta unutrašnja istina izlazi na površinu i postaje vidljiva svetu. Kada sam pisala o hrabrosti, mislila sam na spremnost da se ne sakriješ, da prihvatiš svoje kontradikcije, poreklo, ranjivost i snagu. Stil je produžetak toga, nije trend, nije estetika, već stav! On ne traži odobrenje, ne moli za pažnju, ali je uvek iskren.
U tom smislu, stil bodri hrabrost jer joj daje oblik, a hrabrost bodri stil jer mu daje smisao. Zajedno čine prostor slobode: da se vidiš, da te vide, i da u tome ne moraš da se izvinjavaš.
