Oduvek sam sanjala da živim pokraj mora. Da svakog jutra slušam talase koji udaraju o stene i pomalo zapljuskuju usijanu kožu koja cvetno miriše. Štaviše, tu sliku i dalje jasno vidim u mislima, dok se u pozadini čuje Sinatrin glas. Isti taj osećaj koji može i stomak da napuni, osetila sam i dok smo koračali temeljima sa arhitektonskom tradicijom, koji su sinhronizovani sa nestvarnom prirodom. Luštičkom.
Privilegovana sam.
Blagi povetarac, sunce koje nas prati i Jelena Ivanović koja nakon nešto manje od dvadeset godina ponovo pozira za naslovnu stranu magazina Elle, ali na način kao da ni sekund nije prošao. U novoj modnoj igri, na još višem nivou i sa profesionalcima koji učestvuju u svakom procesu.
U tom trenutku, na visinama ovog poluostrva, dešavala se razmena onih emocija o kojima u profesionalnom smislu maštate, a koje su potvrda da vešto baratate - idejama, hrabrošću i željama.
Sigurno znate o čemu govorim.
I zato valjda i dalje na koži imam taj isti osećaj kao i kada mi je pogled obuhvatao kilometre i kilometre primorskog tla, gde je celokupna ekipa već dvanaesti sat nezasito i razdragano gledala u sve ono što se na setu dešava. Sinergiju golfa, dizajna, prirode i mode.
A onda se za nekoliko trenutaka nađete sa druge strane scene, gde umesto prethodnog pejzaža utanjate u reči svih onih koji u njima sa vama pod suncem stoje. Neki su pisali u dnevniku zahvalnosti, neki o tuđem i svom poverenju govorili, dok su se sledeći u hrabrosti inatili i licemerje u šljokicama dovodili u pitanje. Nije sve do mora - i do Ellea je.
Zatim sam svaku stranicu ponovo okrenula, reč pročitala i početnoj maštajućoj tački se vratila i osetila je.
A onda je samo golf loptica bila bačena.