Poznata po velikom broju raznovrsnih uloga, ona suvereno vlada različitim žanrovima, a svaku ulogu doživljava kao priliku za istraživanje sopstvenog bića. Njena karijera svedoči o posvećenosti i glumačkoj autentičnosti, dok je publika pamti iz zapaženih serija i filmova kao što su Deca zla, Kosti, Koža, Pad, Nedelja, Toma, Usekovanje, Otac i mnogi drugi.
Jedan od povoda za razgovor sa Milicom Janevski bila nam je njena uloga u filmu "Kad svane" reditelja Stefana Ivančića. Ovaj kratki film dotiče se života samohrane majke, baveći se duboko emotivnim i univerzalno značajnim pitanjima opstanka porodice, a Milica igra lik žene koja se suočava sa brojnim izazovima kako bi svom detetu obezbedila sigurno i srećno detinjstvo. Ona nam otkriva kako je pristupila ulozi i koliko je privatno povezana sa tematikom filma, ali i o tome na koji način doživljava glumački proces i društvenu odgovornost kolega i koleginica iz svoje branše.
Jedan od povoda za naš intervju bio je film "Kad svane" u čijem fokusu je tema samohrane majke. Kako je započela vaša saradnja sa rediteljem ovog filma i šta vam je bilo najzanimljivije u pristupu ovoj priči i njenoj realizaciji?
Kada mi je Stefan poslao scenario, odmah sam se zakačila za priču i vrlo brzo smo organizovali sastanak, razmenili utiske i brzo se dogovorili oko toga na koji način ćemo je ispričati. Tako da je sve, pre svega, počelo iz zajedničkog razumevanja, sa lakoćom smo se dogovorili za saradnju.
Kako ste pristupili pripremi lika žene koja prolazi kroz velike životne izazove, balansirajući između emocionalnih turbulencija i moralnih dilema?
Radnja kojom se film bavi poznata mi je iz privatnog života, tj. iz života mnogih žena koje me okružuju. Smatram da svaka žena i majka prolazi kroz mnoge izazove, bila ona samohrani roditelj ili ne. Tako da sam se odmah vezala za ovu priču jer sam je razumela veoma duboko u sebi i povezala se sa ulogom. Čini mi se da je sve češća pojava u našem društvu da su žene samohrane majke i da su zbog nedostatka finansijskih sredstava prinuđene da se suočavaju sa raznim izazovima te da često moraju da pristaju na poniženja, da se nađu u nezavidnim situacijama jer im je fokus uvek na tome kako detetu da obezbede dom, hranu i sreću. U prirodi svake žene je da će učiniti sve za svoje dete, koliko god da je to teško.
Kratki filmovi često donose snažnu, kompaktnu priču, ali i izazov u pogledu kreiranja karaktera i radnje u relativno kratkom vremenu. Šta je bilo najizazovnije u radu na ovom filmu?
Važno je biti istinit i ispričati priču na najjednostavniji način, a da to bude snažno. Ovakav format uvek je izazov za glumca. Kada imate dobro napisan scenario, onda je rad neuporedivo lakši, što je ovde bio slučaj. Ono što je meni bilo najzanimljivije jeste to što drugi put snimam na filmskoj traci (prvi put sam snimala tako za film Otac Srđana Golubovića), a pošto traka ima svoje trajanje, imali smo skraćeno vreme za ponavljanja, što je značilo da budemo dobro pripremljeni. Sećam se da je bilo veoma hladno i to je bio dodatni izazov, ali ta mlada ekipa iza kamere i sam reditelj bili su vrlo posvećeni i spremni. Veoma sam zadovoljna radom i rezultatom ovog projekta.
Vaša karijera obiluje različitim ulogama, od policajki i advokatica, do majki. Na koji način birate uloge koje najviše rezonuju sa vama kao umetnicom?
Uvek me isključivo zanima sadržaj celokupne priče i uloge koja mi je ponuđena. Verujem da svaka uloga može da rezonuje sa umetnikom samo je pitanje u kojoj životnoj fazi se nalazite i koje vas se teme u tom trenutku tiču. Priča je uvek glavni junak (a ne glumac), mi samo pozajmljujemo telo, glas i dušu da bi se neka priča ispričala. Uvek, i po mom mišljenju najvažnije, jeste pitanje sadržaja.
Kako uspevate da uskladite rad na popularnim serijama sa angažmanima u zahtevnijim filmskim projektima? Na koji način pravite balans?
Kada spremam neki projekat, bilo da je reč o filmu ili seriji, ja ne znam kakav će to imati prijem kod publike, da li će biti popularno. Posao je posao, uloga je uloga, samo su različite vrste priprema (nekad je duže, nekad kraće). Svakoj ulozi posvetim se uvek isto. Ne bih odvajala da li je nešto popularno ili aktuelno, već se hvatam u koštac sa tim i sa verom da će to naći svoj put do publike.
Pojavom modernih serija došli su i novi tipovi ženskih likova za koje kažete da izlaze iz ženskih stereotipa. Koliko je napredak feminizma doprineo kvalitetnijem prikazu žena na filmu i televiziji kod nas i u regionu, i kako vidite dalji razvoj ove promene?
Čini mi se da to ide iz nekih svetskih tokova, tj. političkih, i samim tim dolazi kod nas. Ne bih rekla da je samo o feminizmu reč, već o svesti o tome da mi žene imamo svoju perspektivu i stvarnost (i da sad imamo prostor da to iskažemo) i da naš glas i te kako treba da se čuje jer imamo dosta toga da kažemo. Najvažnija je ženska solidarnost, odnosno to da imamo razumevanje i podršku jedne za druge. Važno je i osvešćivanje muškog dela populacije da mi nismo jedni protiv drugih, već treba da budemo u jednom suživotu i razumevanju. Što znači da obe strane treba da se čuju i ja sam srećna što sam zakačila ovo vreme u tom smislu da se otvara prostor za ženski glas i žensku perspektivu.
Koje žene glumice ili filmske stvarateljke su vas inspirisale tokom vaše karijere, i kako su oblikovale vaš pogled na industriju?
Inspiracija su mi sve žene koje sam upoznala u životu, bile one glumice ili ne.
Kako biste opisali izazove i lekcije koje ste naučili kroz različite uloge koje ste tumačili? Da li postoji neka uloga koja vam je posebno urezana u pamćenje, ili vam je promenila pogled na sebe samu ili na svet oko vas?
Gluma daje priliku da stanem u drugu perspektivu i da razumem razloge, motive, emocije i postupke uloge koju imam priliku da igram. Meni gluma pomaže da razumem sebe i svet oko sebe, na sceni, u kadru, ili izvan njega. Vrlo često kroz određene uloge spoznajem sebe i sazrevam, svaka uloga nosi svoju lekciju i izazov. Mislim da su to neprocenjiva iskustva koja mi ostaju, što je razlog zašto se gluma ne može meriti nečim drugim.
Vaš proces stvaranja likova često je povezan s intencijom da dođete do njih kroz suštinske, emotivne i psihološke aspekte, a ne kroz izvrsnost tehnike. Koliko se takav pristup razvijao kroz vreme?
Sve što je u pitanju tehnika, nekako je inherentno prisutno, tako da to ne moram ni da tražim. Kada sam počela da radim, verovala sam da moraš da savladaš tehniku da bi mogao da stvoriš lik. S vremenom sam shvatila da tehnika dolazi sama, ali u isto vreme proces rada i pristup od uloge do uloge evoluira.