Svima nam je već odavno jasno da živimo u vremenu koje deluje kao da više ne otkucava čak ni u sekundama, već u jednom treptaju kupi sve pred sobom i ubacuje nas u film u kom se pauza ne računa. Kažu da samo najmudriji u njemu pronađu trenutak za sebe, a moje pitanje je da li ste to vi?
Kada sam pročitala temu kampanje Grand kafe – Hajde da imamo vremena i za sebe – na koju ću se dalje osvrnuti kroz lična iskustva, izmamila mi je osmeh jer nije mogao postojati bolji trenutak za nju. Moj život nije u potpunosti javan, ali ono što ljudi vide i na osnovu čega donose zaključke, o meni ali sigurno i o vama, jeste Instagram i druge društvene mreže na kojima mogu videti kako sve sija, raste i blješti. Sva ta putovanja, grandiozne haljine i događaji deluju kao da ste u svakom trenutku na pravom mestu u pravo vreme, a zapravo uglavnom podrazumevaju multitasking tako da život urednice u jednom danu mora imati više sati od onoga što je ponuđeno, pa mi jedino preostaje parola snađi se.
Priča o trci sa vremenom počinje prethodne godine koja je za mene bila ozbiljno brza, užurbana, uspešna i nekako sva grandiozna. Podrazumevala je velika odricanja, balansiranje privatnog i poslovnog i prisutnost u mnogo čemu što je bilo neophodno da bi uspeh postao merljiv i vidljiv ali i moju energiju koja je delovala kao neiscrpna. Kako to romantično i slatko zvuči. Baš kao i omiljena kafa koju kuva moj tata.
A onda sam se jednog jutra probudila shvativši da mi baš ta kafa sa mojom porodicom i prijateljima nekako životno nedostaje. Da je taj miris mira proključalog napitka sve što mi je u jednom danu potrebno, ali iskreno, u tom trenutku sam ključala samo ja.
U prethodnim periodima, dešavalo se da burnout sindrom iskusim i do dva puta godišnje, i to tačno u onim periodima kada sebe preopteretim svim mogućim obavezama, dok mi podsvest šapuće kako i dalje nije dovoljno i kako to može još bolje. Oni su se uglavnom prevazilazili dvonedeljnim odmorom, izolacijom i ćutanjem. Ali je onda jednog dana bilo dosta. Dugogodišnje pregorevanje preraslo je u jedno veliko i bilo je jasno da je vreme za promene.
Nijedno jutro više nije bilo tako lepo. Svaki uspeh je delovao bezlično. A sve što je u mojim mislima stajalo kao želja, bila je moja najdraža šoljica kafe dok sedim u šumi. Ili pored mora. Ili u svojoj omiljenoj fotelji.
Ona i ja.
Povratak sebi možda je bila i najteža misija kojoj sam se posvetila, puna izazova i pitanja na koja često nisam imala odgovore, ali jesam mnoge nove rezolucije.
Isključi notifikacije. Osluškuj telo. Ne preteruj, jer često to umeš.
Veruj sebi ali i onom što je u tebi. Da, možeš da budeš sve odjednom, ali uspori.
U redu je da ponekad staneš.
Grli svoje ljude i nađi vreme za njih. Ali uvek, prvo, pronađi ga za sebe.
Znala sam već u startu da je lako ovakve stvari izreći, ali je zapravo sve postalo lakše onda kada sam ih usvojila. Kada sam počela da mislim na sebe i prihvatala svaki deo svog života i dana ravnopravnim.
U tom koraku je bio ključ do ponovnog radosnog jutra, koje nije podrazumevalo manično ustajanje kada zvoni alarm, prebrojavanje sastanaka unapred, odlaganje svih drugih obaveza i odlaganje sebe.
I sada dok pišem ove redove koji dolaze iz najvećih dubina mojih misli, opet držim tu moju šoljicu Grand kafe, u koju na kraju i na početku dana stane sve. I prve emocije kada krenem u dan, poslovne odluke, sastanak sa redakcijom, predah koji sam zacrtala sebi, ali i osmeh za kraj dana jer sam uspela u tome što sam naumila. Da se sigurnim putem opet vratim sebi. Njoj. Pravoj Teodori.
A to istinski želim i vama.
Pa neka sve počne od vaše prve šoljice kafe.