Posao kao zadovoljstvo: 3 umetnika o privelegiji da rade ono što vole

Marko

Saobraćajni fakultet. To je pitanje od milion dolara. Pojma nemam, verovatno nikada neću znati pravi odgovor. Niti me je ko terao, niti sam imao neku želju da se time bavim, niti sam išta o tome znao. Ili, kako bi mis šarma sa Dana karanfila rekla: „Zaista nemam objašnjenje tog fenomena”.

Zašto se ne bavim time?

Kada sam tamo negde pred kraj fakulteta, pet-šest ispita do kraja, nestrpljivo hteo da se sve što pre završi i počnem da radim, otišao sam na praksu u jednu od vodećih nemačkih kompanija koje se bave saobraćajnom logistikom. Ubrzo sam dobio posao i posle nekoliko meseci shvatio da je taj posao sve što ne želim da radim u životu – kako da transportni kontejner s robom stigne od izvoznika u Kini do luke u Hamburgu i kasnije kupaca negde po Evropi. Još je dosadnije od ovoga kako zvuči.

Kako sam se obreo u sadašnjoj profesiji?

Voleo sam grafički dizajn i to onu njegovu estetsku stranu više od komunikacione. Shvatio sam kasnije da zapravo volim digitalnu ilustraciju i bilo je samo pitanje kako sad da naučim to da radim, iz ljubavi, samo za sebe. I tu je zapravo suština svega, ako nešto zaista voliš da radiš, toliko da ga ne smatraš poslom nego zadovoljstvom, eto ti i sreće i para.

Koliko mi je formalno obrazovanje pomoglo ili odmoglo u onome što danas radim?

S obzirom na to da sam master na Univerzitetu umetnosti završio deset godina kasnije, formalno obrazovanje zapravo i nije moglo da mi pomogne. Da mogu da se vratim u prošli vek, 1998. godinu kada sam odabrao fakultet, sigurno je da bih ga opet upisao, samo neku umetničku školu u inostranstvu. Da li bih se i pod kojim uslovima vratio prvobitnom izboru zanimanja? Moja prijateljica, dizajner i umetnica i slikarka i šta već još, Marija Milanković Maša, godinama je u prošlom kancelarijskom životu imala običaj da mi svakog dana postavlja pitanje: „A za koliko para bi ovo ili ono”… Moram da razmislim za koliko bi vredelo prodati sreću. Ako bi uopšte vredelo. A i tada bih radije, recimo, sipao gorivo na pumpi. Lep je miris.

Ašok

Arhitekta po struci, stilista po zvanju, Ašok Murti sasvim slučajno obreo se u modi pre više od dve decenije, a zahvaljujući nesvakidašnjem imenu i neospornom talentu, brzo je iz anonimnosti isplivao u javnost iako mu to nije bila ambicija.

Zašto sam upisao...?

Arhitekturu! Sticajem okolnosti. Postojala je jedna mala začkoljica – ako ne upišeš fakultet, ideš godinu i po dana u vojsku. U realnom životu to je značilo da automatski gubiš mogućnost da se upišeš na fakultet i sledeće godine. Najiskrenije sam verovao da je moja budućnost na Fakultetu likovnih umetnosti, ali kako je tamo prijemni bio na samom kraju leta, a postojala je velika verovatnoća da ne budem primljen, odlučio sam da probam na arhitekturi gde su me primili. U međuvremenu shvatio sam kako nisam u stanju da polažem i sledeći prijemni za dva meseca. A onda sam se zaljubio u arhitekturu...

Zašto se ne bavim time?

Zbog promena u strukturi investitora i sopstvenoj nesposobnosti da se prilagodim njihovom ukusu. I, naravno, što se ovo po čemu me prepoznaju danas po imenu i prezimenu, pojavilo u trenutku kada sam bukvalno balansirao nad egzistencijalnom provalijom. Pošto se ne stidim rada, prihvatio sam svoje sadašnje zanimanje, a arhitekturom se nisam bavio deset godina, sve dok sebi nisam mogao da priuštim da se nekim njenim formama bavim iz čiste ljubavi, bez honorara, radeći životne prostore nekih svojih prijatelja. Svi kojima sam se posvetio kroz arhitekturu mogu da to shvate kao čin moje najdublje i najiskrenije ljubavi prema njima.

Kako sam se obreo u sadašnjoj profesiji?

Neobičnim sticajem okolnosti. Naime, nisu mogli da nađu stilistu na tek formiranoj BK televiziji, pa se neko setio mene. U to vreme bavio sam se rekreativno modom i ne znajući da se ta forma zapravo zove stilizovanje. Tako je sve počelo... Koliko mi je formalno obrazovanje pomoglo ili odmoglo u onome što danas radim? Mnogo! Da nije bilo mog formalnog obrazovanja, ne bih mogao ničim da se bavim. Ono mi je dalo alate i referentni sistem, formiralo kriterijume. I danas, kada izgubim orijentaciju, posegnem za nekim stvarima iz arhitektonske teorije ali i prakse.

Da li bih se i pod kojim uslovima vratio prvobitnom izboru zanimanja?

Da se razumemo, po današnjim kriterijumima, ja sam arhitektonski nepismen pošto ne vladam nijednim validnim programom za crtanje. Sve što sam nacrtao u toku svog bavljenja arhitekturom bilo je mojim ručicama. Ali, ako bih se sticajem okolnosti našao u situaciji da se njom ponovo bavim, moralo bi da to bude u nekom okruženju u kome se ta struka i to zanimanje poštuju. Bar onoliko koliko je civilizacijski minimum. Činjenica je da su arhitekti prokleti i da često pokleknu pred, sasvim prirodnim, iskušenjem da dožive svoje delo realizovanim, ali postoje, ipak, neki kriterijumi. Dok je ukus kapitala koji može da finansira „arhitekturu” onakav kakav danas jeste, kod nas ne postoji nijedan razlog za moje bavljenje njome. U poslu koji danas radim nemam želju da se bavim „velikim idejama” i „večnošću”, želim samo da svojim radom uspostavim nekakav reper za najmanji kulturološki i civilizacijski količnik.

Emilija

Iako je prvobitno želela da se bavi ekonomijom, Emilija Katić na vreme je shvatila da je moda njena najveća ljubav, a s namerom da oživi jedno bezbrižno vreme u kojem su espadrile bile neizostavni deo modnog stila, prkoseći uniformisanosti i masovnoj modnoj produkciji, osnovala je svoj brend pod nazivom Mishka.

Zašto sam upisala…?

Ekonomski fakultet. S ove tačke gledišta nikoga ne bi začudilo da moj odgovor bude – nemam pojma. Možda je to ipak bila sudbina.

Zašto se ne bavim time?

Još tokom studija na Ekonomskom fakultetu, došla sam do zaključka da mom senzibilitetu odgovara ipak nešto malo stvaralačkije od finansijskog i upravljačkog računovodstva. Pokušala sam da pronađem kreativnost u raznim sferama i na kraju se vratila svojoj velikoj ljubavi – modi. Za mene, potvrda onoga što praviš i stvaraš jeste u tome da se to nekome svidi, a samim tim, taj neko poželeće da kupi proizvod koji praviš. Uspela sam za kratko vreme da pridobijem simpatije velikog broja ljudi i veoma sam ponosna na Mishke. Smatram da je i te kako svaka moja veština podjednako imala udela u tome.

Kako sam se obrela u sadašnjoj profesiji?

Sve se desilo spontano. Radila sam sedam godina na projektima Svetske banke i Saveta Evrope, bio mi je potreban ventil, a moda je uvek bila moja velika ljubav. Rodila se ideja da napravim svoj mali, ali meni veoma značajan projekat Mishka.

Koliko mi je formalno obrazovanje pomoglo i odmoglo u onome što danas radim?

Bilo koje znanje i obrazovanje nikako ne može da odmogne. Isto kao i iskustvo. Naučilo me je strpljenju, istrajnosti i tome da ništa ne dolazi preko noći, već da iza svega postoji ozbiljan plan i njegova realizacija. Da li bih se i pod kojim uslovima vratila prvobitnom zanimanju? Svoje zanimanje nisam napustila, a nije ni ono mene. U svom malom preduzeću pažljivo kuvam nove biznis-planove i buduće cash flow-ove... Da bih napravila udoban, drugačiji i pre svega kvalitetan par Mishka espadrila, moram da uvezem đon od jute, organizujem proizvodnju i krojačnicu, obezbedim kožu u svim duginim nijansama sa svim deklaracijama o kvalitetu, pažljivo zapakujem i isporučim... I onda se pitam – ko kaže da ekonomija nema veze sa dizajnom?

Tekst:Milica Prelević

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/ellesrbija/