Anna Karina i Jean-Luc Godard: Duo koji je filmovima i strastvenom vezom obeležio Novi talas u Parizu

Anna Karina (22. septembar 1940.) je francuska filmska glumica rođena u Danskoj, koja je poznata po svom radu sa Godarom u periodu 60-ih godina prošlog veka. Sa izražajnim, blistavim očima i sjajnim prisustvom, izgledala je kao nečujna filmska zvezda, a istovremeno je oslikavala samouveren duh generacije ove epohe.

Mnogi su eksperimentisali sa političkim porukama, montažom, vizuelnim stilom i narativom, kao i napuštanjem konzervativne paradigme filma tog perioda. Spoj objektivnog i subjetkivnog realizma, i komentari autora stvorili su narativ podela, u smislu da pitanja koja film postavi ne moraju nužno biti odgovorena na kraju.

Časopis Cahiers du cinema postavio je temelje za kretanje kada su sredinom 1950-ih, mladi kritičari, koji su pisali za isti, okupirali za temeljne promene u koncepciji filma, posebno za efikasniji i jeftiniji način za proizvodnju filma, koji može biti povezan s nezavisnim filmom.

Najznačajniji filmski autori ovog perioda su André Bazin, Jean-Luc Godard, François Truffaut, Eric Rohmer, Claude Chabrol, Jacques Rivette, Agnès Varda, Louis Malle i Jacques Demy.

Nezadovoljno detinjstvo Ane Karine

Anna Karina rođena je kao Hanne Karin Blarke Bayer u Kopenhagenu. Njen otac bio je kapetan broda, a njenu majku napustio je dok je Ana još bila beba. U prvo vreme Anu je podizala baka, do neke četvrte godine, nakon čega je život provela u domovima i izvan domova, pre no što se sa osam godina vratila da živi sa majkom i njenim novim mužem.

Osećajući se neželjenom, Anna je pokušavala da pronađe brodove koji bi je odveli u Švedsku ili čak u Ameriku, bilo gde daleko od Kopenhagena.

Njen jedini san bio je da postane glumica, ali dramska škola u Danskoj nije primala polaznike sve do njihove dvadeset prve godine, što se činilo kao večnost. Retko je pohađala školu, a kada se pojavila na ispitu za sertifikate, škola je odbila da veruje da je postigla dobre ocene bez varanja.

Ova nepravda za nju je bila prevelika, te je sa četrnaest godina napustila škole. Prvi posao koji je našla bio je asistent ilustratora.

Nekoliko godina radila je kao filmski statista i čak je glumila u kratkom filmu režisera Ibra Schedesa, koji joj je prišao na ulici i ubacio je kao predvodnika u njegov četrdesetominutni film The Girl With Shoes.

Međutim, situacija kod kuće postajala je sve teža. Jedne večeri, dok ju je očuh tukao, sada već redovno, rekla je svojoj majci da odlazi. Sa iznosom od oko 15 dolara u džepu koji joj je dao deda, otišla je u Pariz, gde su upravo u to vreme boravili neki od glumaca sa kojima je radila kao statista.

Novi početak

Kada je stigla u Pariz leta 1958. godine, uglavnom autostopom, stigla je do Champs Élysées gde joj  je mladi sveštenik pronašao sobu na ulici Pavée, odmah iza Bastilje. Skoro da je gladovala i govorila je vrlo malo francuski. Onda je jednoga dana njeno lutanje odnelo na Saint Germain des Prés. Sela je na trenutak u Les Deux Magots, kafiću koji je poznat po Jean-Paul Sartru.

Žena koja se zove Catherine Harlé prišla joj je i pitala je da li je zaintersovana da napravi neke fotografije. Anna je bila sumnjičava na početku, ali kada je saznala da je to profesionalno snimanje za modni časopis Jours de France, složila se. Na kraju snimanja, Harlé joj je rekla da nije mnogo talentovana, ali joj je ipak dala neke adrese drugih kontakata.

Za kratko vreme, Anna se pokazala kao jedan od najboljih modela i primljena je za stalni rad. Jedno od njenih najznačajnijih snimanja na početku karijere bilo je ono za magazin Elle. Na setu je upoznala legendarnu Coco Chanel, koja ju je pitala šta želi da uradi sa svojim životom.

Kada je Anna objasnila da želi da bude glumica, Coco je pitala za njeno ime. Hanna Karina Bayer, odgovorila je Anna. „Ne možete postati glumica sa takvim imenom.“ Pre nego što je napustila snimanje, Coco ju je preimenovala u Karinu.

Iako je i dalje bila premlada da bi čak posedovala ček, Anna je sada zarađivala znatnu količinu novca i bila je u mogućnosti da se preseli u stan iz Champs Élysées. Njen san je bio da ide u dramsku školu, ali prvo je morala da poboljša znanje francuskog jezika, što je radila u bioskopima, gledajući filmove ponovo i ponovo dok nije shvatala šta se govori.

Poziv na kasting

Jean-Luc Godard prvi put video je Karinu u oglasu za sapune, za Palmolive, u kojoj se pojavila u kadi do vrata u sapunici. U to vreme on je bio u sred snimanja À bout de souffle (Breathless) i trebala mu je glumica da igra malu ulogu prethodne devojke Michela Poiccarda (koga je igrao Jean-Paul Belmondo).

Poslao joj je telegram u kome je tražio da dođe u ured Georgesa de Beauregarda. Kada se pojavila, saznala je da je režiser čeka. Pogledao je kroz svoje tamne naočare i rekao joj da ima posao.

„Pazite se“, reče on, „moraćete da skinete odeću.“ Anna je odmah odgovorila oštro i rekla mu da ni pod kojim uslovima neće skinuti odeću. Godard je odgovorio: „ Ali video sam te u oglasu za sapun. “ Odgovorila je: „Jesi li lud? Bila sam u potpunosti obučena u tim oglasima, a sapunica mi je dosezala do vrata. Možda sam u tvojim mislima bila sasvim naga“, izgovorivši sve ovo Anna se pokupila i otišla. 

Kasnije 1959. godine, nakon što je završio snimanje filma Bout de souffle, Godard joj je poslao drugi telegram: „Gospođice, ovoga puta je za glavnu ulogu.“ Anna je u početku bila nevoljna, ali prijatelji, uključujući i glumicu Claude Brasseur ubeđivali su je da prihvati ponudu, s obzirom da je Godard prema izveštajima u štampi i prvim privatnim projekcijama  njegovog debitantskog filma, bio režiser o kome se najviše govorilo u gradu.

Kada se pojavila na audiciji Godard je smesta spremno izjavio: „Pogodna si za ulogu. Sutra ćemo potpisati ugovor.“ Anna je bila šokirana. Pitala ga je o čemu se radi. Rekao joj je da je to politički film. „Ali ne znam ništa o politici“, rekla je. „Sve što treba da učinite je ono što vam kažem“, bio je njegov odgovor. Tada se Anna setila da kao maloletnik nije mogla da potpiše ugovor. „Pa onda, tvoja majka može da potpiše.“

Anna je objasnila da je njena majka živela u Kopenhagenu i da je još uvek ljuta na nju. Režiser joj je na to rekao da će je dovesti avionom i predao Anni telefon. Godinu dana nije razgovarala s majkom i ona joj je spustila slušalicu. Ali još jedan telefonski poziv ubedio ju je, a sledećeg dana je stigla avionom.

Do još jedne krize je došlo kada je Franc Soir, najpopularniji list tada, objavio neke tračeve koji su navodili da je Jean-Luc Godard pronašao svoju ami (prijateljicu) za sledeći film. Kada je Anna pročitala ovo, bila je izuzetno besna zbog toga što je shvatila da je dobila ulogu jer se svidela Godardu zbog nekih drugih stvari. U suzama je otišla u producentsku kancelariju i izjavila da napušta snimanje i odustaje od filma.

Brzo nakon njenog dolaska u kancelariju, Godard je došao sa pedeset crvenih ruža. Objasnio je da je došao do ideje o oglašavanju za ulogu u novinama, La Cinématheque Francaise, pre no što joj njoj dao ulogu. Pročitao joj je na glas svoj oglas shvativši da ga je ona verovatno pogrešno protumačila: „Jean-Luc Godard koji je upravo završio Breathless i koji je u pretprodukciji snimanja Le Petit Soldat, traži mladu ženu između 18 i 27 godina koja će biti nova glumica (interprète) i njegov prijatelj (ami).“  Anna je naravno ponovo prihvatila ulogu.

Le Petit Soldat je snimljen u proleće 1960. godine u Ženevi, sa niskim budžetom. Osmišljen protiv nasilnih događaja alžirskog rata nezavisnosti, film govori o Bruno Forestieru, kojeg je igrao Michel Subor, pristalici desničarske OAS u bekstvu iz Francuske i angažovanom u tajnom ratu u Švajcarskoj. Anna Karina je odigrala ulogu Veronike Dreyer, pro-alžirske aktivistkinje koja se zaljubljuje u njega.

Njen dečko, Ghislain Dussart, zaposlen kao jedini fotograf, pratio je Annu tokom snimanja. Produkcija filma bila je duga. Neki posmatrači verovali su da je Godard uzeo više vremena kako bi mogao da bude što duže u Karinom prisustvu. Kasnije prisećajući se ovih događaja u jednom od intervjua Anna je izjavila kako je bilo puno kontakata očima na snimanju, ali ništa više.

PageBreak

Tajni rendez-vous

Usred snimanja, čitava ekipa se skupila na večeru u Lozani. Annin dečko bio je na čelu stola sa Godardom sa leve i Annom sa desne strane. Na pola večere, Anna je osetila ruku ispod stola i nešto u njoj. Godard je potom ustao i rekao da odlazi. Pre nego što je otišao, dok je Anna ulazila u drugu sobu, videla je šta joj je dao. Poruka na papiru je glasila: „Volim te. Rendez-vous u Café de la Paix u ponoć.“

Ali njen dečko je požurio za njom i zgrabio papir iz ruke. Zamolio ju je da ne ide, ali tad je shvatila da je i ona zaljubljena u Godara i morala je da ode do njega. U kafiću, Godard je čitao novine. Anna je sela ispred njega i sačekala da ih spusti. Na kraju je to i učinio. Rekao je: „Idemo.“ Ostatak snimanja par je bio nerazdvojan.

Anna se potom preselila u Alesiju, hotel na ulici Chateaubriand gde je živio Godard. Zatim, nakon nekoliko nedelja, zatražio je od nje da im nađe stan, a iznajmili su jedan u ulici Pasquier. Njihova prva godina veze bila je najsrećnija. Vozili su se ili šetali po Parizu noću, gledali filmove i posećivali prijatelje.

Čak su kupili i par pasa koje je Anna imenovala kao Pousse Pousse Blanc i Pousse Pousse Noir. U isto vreme na površinu su počele da isplivavaju specifične karakterne osobine, koje su ih na kraju razdvojile, u Godardovom slučaju to je bila ljubomora, a u Karininom, očajnička usamljenost.

Problem za problemom

Une femme est une femme (Žena je žena, 1961) bila je potpuna promena žanra i raspoloženja Godarda. Bila je to muzička komedija, ali sa realnim okruženjem o striptizeti po imenu Angela, koju je igrala Karina, koja je odlučna da ima bebu i uceni svog dečka (Jean-Claude Brialy), i aferu sa svojim prijateljem Alfredom (Jean-Paul Belmondo).

Tokom snimanja, odnosi između Godara i Karine često su bili burni. Godar je imao skicu za scenario za film pre nego što je upoznao Karinu i prvobitno je  nameravao da bude komedija, ali prilagođavanja tokom snimanja učinila su priču autobiografskom, konkretno u vezi sa njegovom vezom sa Karinom. Koristio je komedijski okvir da izrazi teške istine o njihovom odnosu. Opsednut radom, provodio bi svoje vreme u kancelariji u Cahiersu ili izlazio na povremene izlete i vraćao se tri nedelje kasnije.

U međuvremenu, Anna je često ostajala sama u stanu čekajući da telefon zazvoni. Zatim, jedne noći u proleće 1961. godine, Godard se vratio kući i pronašao je u očajnom stanju, pobacila je. Ona je pobegla, a zdravlje joj je bilo u opasnosti. Posle boravka u bolnici, oporavila se kod kuće. Međutim, Godar, nesposoban da se izbori sa situacijom, ostavio ju je samu nekoliko sedmica.

U junu 1961. Godard i Karina pojavili su se na premijeri filma Une femme est une femme na Berlinskom filmskom festivalu. Karina, kao i sam film osvojili su nagrade. To je ujedno bila i prva evropska projekcija kojoj je prisustvovala Anna (Ce Soir ou jamais još nije pušten i Le Petit Soldat je zabranjen zbog svog političkog sadržaja), a kada je film objavljen u septembru te godine postala je za trenutak zvezda. Jedan kritičar ju je nazvao „nespornom i prirodnom, koja osvaja profesionalizam Brialija i Belmonda“.

U septembru 1961. Anna je započela rad na Le Soleil dans l’oeil (Sun in the eyes) u režiji Jacques Bourdona. Tokom snimanja, otpočela je vezu sa zvezdom Jacquesom Perrinom i odlučila kako želi da se uda za njega. Na kraju snimanja saopštila je Godaru da namerava da ga ostavi. U časovima koji su usledili, Godar je uništio sve stvari u stanu i otišao.

Kasnije te večeri, Anna je uzela velike doze barbiturata.

Nakon čega je hospitalizovana i puštena nekoliko dana kasnije. Novine su objavile kako se Godard i Karina razvode, te da se Anna udaje za Perina. Ali u januaru 1962. objavljeno je da su se Godar i Karina pomirili i da će se pojaviti u novom filmu Vivre sa vie (My Life to Live).

Tragični portreti

Vivre sa vie je bio proboj i za Godara i Karinu i iskazao se kao ostvarenje koje je bilo najveće u njihovim karijerama. Žanr je ovoga puta bio tragedija; mračna priča o upuštanju mlade žene u prostituciju i eventualno ubistvo. Godar je zamišljao film kao izložbu talenta svoje žene; i pokušaj, da možda spasu svoj brak kroz filmsku saradnju.

Anna je u ovom ostvarenju iskazala neverovatne performanse, istinite i pokretne. Međutim, uprkos zajedničkom postignuću i priznanju, Karina nije bila zadovoljna svojim pojavljivanjem u filmu. „Bila je besna “, pozvao se Godar kasnije, „jer je mislila da sam je učinio ružnom, da sam napravio značajnu grešku time što sam napravio film; to je bio početak našeg raspada.“

Po završetku filma, pojavila se prilika da Karina ispuni svoju ambiciju i da radi u pozorištu. Jacques Rivette napisao je adaptaciju romana Den Religijeuse (The Nun) iz osamnaestog veka Denisa Diderota. Još nije odlučio da glumica igra glavnu ulogu, ali nakon večere sa Annom i Jean-Lucom shvatio je da će Karina biti savršena. Kasnije te godine Anna je otputovala u Španiju da igra glavnu ulogu u istorijskoj fantaziji, Scheherazade.

Tokom snimanja u Rimu, Godar se često vraćao u Pariz da je vidi vikendom. Karina je, pak, posetila njega u Rimu. Jednom prilikom su otišli u noćni klub zajedno, neko je pozvao Annu na ples, otišla je s njim, a kada se vratila, Godard ju je pred svima ošamario. Ali nije bila ljuta, jer je u njenim očima to bio dokaz njegove ljubavi:

„To je bila luda ljubav. Ljubav, ljubomora, osveta. Obožavali smo se. Bili smo strastveni, ali imali smo krize ljubomore“ , rekla je ona kasnije.

Heroina mekog srca

Novi film, zasnovan na američkom romanu o kriminalu pod nazivom Fool’s Gold, imao je mnogo toga za Godara. Uspeh bi pomogao da se uspostavi njegova nova produkcijska kuća, Anouchka Films, kao i da se ponovo pojavi kao komercijalni direktor. Što je još važnije, Anna bi bila upečatljiva i time pomogla u osiguranju braka.

Te zime, kako je Godar radio na pretprodukciji za Bande à part, Karina je pokušala ponovo da izvrši samoubistvo. Ovog puta bila je sama čitavog vikenda i umrla bi da italijanski slikar, koji je ukrašavao kuću nije zaboravio ključeve i vratio se po njih. Tada ju je Godard odveo u mentalnu bolnicu.

Uprkos njenoj skorašnjoj traumi, Anna je pokazala svoju svestranost kao glumica u Bande-u, igrajući Odile, mladu ženu koja se uključuje u romantični trougao sa dva sitna kriminalca koje igraju Claude Brasseur i Sami Frey. U kasnijim intervjuima prisetila se svog stanja u vreme snimanja:

„Izašla sam iz bolnice. Bio je to bolan trenutak. U to doba sam izgubila ukus za život. U međuvremenu sam izgubila težinu, nisam dobro radila. Istina je: film mi je spasao život. Nisam imala više želje za životom. Radila sam veoma loše. Ovaj film mi je spasao život.“

Tokom izrade Bande-a deo, Godar i Karina su se pomirili, te prešli u novi stan u Latinskom kvartu. Karina je nastavila da radi prihvativši ulogu u filmu De l’amour Jean Aurela, snimanog aprila 1964. godine, i ulogu sa Maurice Ronetom u filmu Le Voleur de Tibidabo (The Thief of Tibidabo). Tokom snimanja, Ronet i Karina su imali aferu. Nakon čega su Godar i Karina rastali i podneli zahtev za razvod.

Bez obzira na njihovu separaciju, Anna i Jean-Luc su se složili da ponovo sarađuju na sci-fi noir trileru Alphaville, u kojem se Karin lik povezuje s tajnim agentom  Lemmy Caution (Eddie Constantine) da uništi zlog kompjuter Alfa 60. Iako je razvod postao pravosnažni 21. decembra 1964. godine, Godar nije odustao od nade da će ih filmska saradnja ponovo zbližiti. U film je uvukao svoje lične probleme.

Ljubav, mržnja, akcija, nasilje, smrt

Pierrot le fou bila je Godarova dramatizacija onoga što je video kao Karininu izdaju. Tokom snimanja, par je teško mogao da razgovara jedno s drugim. Uprkos ovim poteškoćama, film se pokazao kao najbolji od svih njihovih saradnji i postao je prepoznatljiv kao jedan od najvećih i najuticajnijih remek-dela.

Kasnije, Karina je sarađivala sa italijanskim neorealističkim režiserom Valeriom Zurlinijem na filmu Le Soldatesse (Camp Followers, 1965), glumeći jednu jednu od prostitutki koje putuju kroz planine kako bi služile u bordelima za italijanske vojnike u Albaniji. Film je inicijalno zabranio ministar informisanja francuske vlade, dok su Georges de Beauregard i grupa njegovih prijatelja, uključujući Godarda i Chabrola, orkestrirali protest u štampi, izdajući manifesto u odbranu.

Na kraju, ministar kulture, André Malroux, dozvolio je da se film pojavi u Kanu. Gde je Anna dobila zvučni aplauz od publike i priznanje kritičara, što je došlo do samog predsednika De Gaula, zbog čega je odlučio da ukine zabranu prikazivanja filma. Le Soldatesse je objavljen 26. jula 1967. godine i pokazao se kao izuzetan komercijalni uspeh.

U leto 1966. Anna se vratila na posao sa Jean-Lucom Godardom. Osim kratkometražnog filma koji je nastao sledeće godine, to je bio poslednji put kada su radili zajedno. U intervjuu nekoliko godina kasnije, Karina je rekla:

„On je bio i ostao najveća ljubav u mom životu.“

Međunarodna zvezda

Harizmatični pevač / scenarista Serge Gainsbourg bio je Karinin naredni saradnik na TV mjuziklu pod nazivom Anna, koji je posebno napisao za nju. Film, koji je uključivao i hitove, Sous le soleil exactement i Roller Girl, oba je pevala Karina, i od tada postaju kultni favoriti.

Sada uspostavljeno ime zbog svog rada sa Godarom, Karina je sve više dobijala ponude za rad van Francuske. Tokom narednih godina sarađivala je sa nekim od najpoznatijih svetskih reditelja, uključujući Luchino Viscontija (The Stranger, 1967), Guy Greena (The Magus, 1968), J. Lee Thompsona (Before Winter Comes, 1969), Tony Richardsona (Smeh u mraku, 1969).

Izvor: Kultivisise.rs

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/