Anna Karina i Jean-Luc Godard: Duo koji je filmovima i strastvenom vezom obeležio Novi talas u Parizu

Lepuštksta Dankinja koja je u Pariz došla praznih džepova u želji da se ostvari u ulozi glumice, na putu do uspeha pomogla je ni manje ni više no Coco Chanel lično i to tako što ju je preimenovala.

Francuski novi talas (La Nouvelle Vague) zajednički je naziv za grupu režisera francuskog filma, koji su bili aktivni od kraja 1950-ih do 1960-ih. Iako ovo nije bio formalno organizovan pokret, filmaši novog talasa bili su povezani svesnim odbacivanjem književnih dela francuskih romanopisaca, zajedno sa duhom mladog ikonoborstva, željom za snimanjem društveno relevantnih tema, za njihov period, i namera da eksperimentišu sa filmskim formama.

Novi talas najbolji je primer evropskog umetničkog filma.

Mnogi su eksperimentisali sa političkim porukama, montažom, vizuelnim stilom i narativom, kao i napuštanjem konzervativne paradigme filma tog perioda. Spoj objektivnog i subjetkivnog realizma, i komentari autora stvorili su narativ podela, u smislu da pitanja koja film postavi ne moraju nužno biti odgovorena na kraju.

Časopis Cahiers du cinema postavio je temelje za kretanje kada su sredinom 1950-ih, mladi kritičari, koji su pisali za isti, okupirali za temeljne promene u koncepciji filma, posebno za efikasniji i jeftiniji način za proizvodnju filma, koji može biti povezan s nezavisnim filmom.

Najznačajniji filmski autori ovog perioda su André Bazin, Jean-Luc Godard, François Truffaut, Eric Rohmer, Claude Chabrol, Jacques Rivette, Agnès Varda, Louis Malle i Jacques Demy.

Nezadovoljno detinjstvo Ane Karine

Anna Karina rođena je kao Hanne Karin Blarke Bayer u Kopenhagenu. Njen otac bio je kapetan broda, a njenu majku napustio je dok je Ana još bila beba. U prvo vreme Anu je podizala baka, do neke četvrte godine, nakon čega je život provela u domovima i izvan domova, pre no što se sa osam godina vratila da živi sa majkom i njenim novim mužem.

Osećajući se neželjenom, Anna je pokušavala da pronađe brodove koji bi je odveli u Švedsku ili čak u Ameriku, bilo gde daleko od Kopenhagena.

Njen jedini san bio je da postane glumica, ali dramska škola u Danskoj nije primala polaznike sve do njihove dvadeset prve godine, što se činilo kao večnost. Retko je pohađala školu, a kada se pojavila na ispitu za sertifikate, škola je odbila da veruje da je postigla dobre ocene bez varanja.

Ova nepravda za nju je bila prevelika, te je sa četrnaest godina napustila škole. Prvi posao koji je našla bio je asistent ilustratora.

Nekoliko godina radila je kao filmski statista i čak je glumila u kratkom filmu režisera Ibra Schedesa, koji joj je prišao na ulici i ubacio je kao predvodnika u njegov četrdesetominutni film The Girl With Shoes.

Međutim, situacija kod kuće postajala je sve teža. Jedne večeri, dok ju je očuh tukao, sada već redovno, rekla je svojoj majci da odlazi. Sa iznosom od oko 15 dolara u džepu koji joj je dao deda, otišla je u Pariz, gde su upravo u to vreme boravili neki od glumaca sa kojima je radila kao statista.

Novi početak

Kada je stigla u Pariz leta 1958. godine, uglavnom autostopom, stigla je do Champs Élysées gde joj  je mladi sveštenik pronašao sobu na ulici Pavée, odmah iza Bastilje. Skoro da je gladovala i govorila je vrlo malo francuski. Onda je jednoga dana njeno lutanje odnelo na Saint Germain des Prés. Sela je na trenutak u Les Deux Magots, kafiću koji je poznat po Jean-Paul Sartru.

Žena koja se zove Catherine Harlé prišla joj je i pitala je da li je zaintersovana da napravi neke fotografije. Anna je bila sumnjičava na početku, ali kada je saznala da je to profesionalno snimanje za modni časopis Jours de France, složila se. Na kraju snimanja, Harlé joj je rekla da nije mnogo talentovana, ali joj je ipak dala neke adrese drugih kontakata.

Za kratko vreme, Anna se pokazala kao jedan od najboljih modela i primljena je za stalni rad. Jedno od njenih najznačajnijih snimanja na početku karijere bilo je ono za magazin Elle. Na setu je upoznala legendarnu Coco Chanel, koja ju je pitala šta želi da uradi sa svojim životom.

Kada je Anna objasnila da želi da bude glumica, Coco je pitala za njeno ime. Hanna Karina Bayer, odgovorila je Anna. „Ne možete postati glumica sa takvim imenom.“ Pre nego što je napustila snimanje, Coco ju je preimenovala u Karinu.

Iako je i dalje bila premlada da bi čak posedovala ček, Anna je sada zarađivala znatnu količinu novca i bila je u mogućnosti da se preseli u stan iz Champs Élysées. Njen san je bio da ide u dramsku školu, ali prvo je morala da poboljša znanje francuskog jezika, što je radila u bioskopima, gledajući filmove ponovo i ponovo dok nije shvatala šta se govori.

Poziv na kasting

Jean-Luc Godard prvi put video je Karinu u oglasu za sapune, za Palmolive, u kojoj se pojavila u kadi do vrata u sapunici. U to vreme on je bio u sred snimanja À bout de souffle (Breathless) i trebala mu je glumica da igra malu ulogu prethodne devojke Michela Poiccarda (koga je igrao Jean-Paul Belmondo).

Poslao joj je telegram u kome je tražio da dođe u ured Georgesa de Beauregarda. Kada se pojavila, saznala je da je režiser čeka. Pogledao je kroz svoje tamne naočare i rekao joj da ima posao.

„Pazite se“, reče on, „moraćete da skinete odeću.“ Anna je odmah odgovorila oštro i rekla mu da ni pod kojim uslovima neće skinuti odeću. Godard je odgovorio: „ Ali video sam te u oglasu za sapun. “ Odgovorila je: „Jesi li lud? Bila sam u potpunosti obučena u tim oglasima, a sapunica mi je dosezala do vrata. Možda sam u tvojim mislima bila sasvim naga“, izgovorivši sve ovo Anna se pokupila i otišla. 

Kasnije 1959. godine, nakon što je završio snimanje filma Bout de souffle, Godard joj je poslao drugi telegram: „Gospođice, ovoga puta je za glavnu ulogu.“ Anna je u početku bila nevoljna, ali prijatelji, uključujući i glumicu Claude Brasseur ubeđivali su je da prihvati ponudu, s obzirom da je Godard prema izveštajima u štampi i prvim privatnim projekcijama  njegovog debitantskog filma, bio režiser o kome se najviše govorilo u gradu.

Kada se pojavila na audiciji Godard je smesta spremno izjavio: „Pogodna si za ulogu. Sutra ćemo potpisati ugovor.“ Anna je bila šokirana. Pitala ga je o čemu se radi. Rekao joj je da je to politički film. „Ali ne znam ništa o politici“, rekla je. „Sve što treba da učinite je ono što vam kažem“, bio je njegov odgovor. Tada se Anna setila da kao maloletnik nije mogla da potpiše ugovor. „Pa onda, tvoja majka može da potpiše.“

Anna je objasnila da je njena majka živela u Kopenhagenu i da je još uvek ljuta na nju. Režiser joj je na to rekao da će je dovesti avionom i predao Anni telefon. Godinu dana nije razgovarala s majkom i ona joj je spustila slušalicu. Ali još jedan telefonski poziv ubedio ju je, a sledećeg dana je stigla avionom.

Do još jedne krize je došlo kada je Franc Soir, najpopularniji list tada, objavio neke tračeve koji su navodili da je Jean-Luc Godard pronašao svoju ami (prijateljicu) za sledeći film. Kada je Anna pročitala ovo, bila je izuzetno besna zbog toga što je shvatila da je dobila ulogu jer se svidela Godardu zbog nekih drugih stvari. U suzama je otišla u producentsku kancelariju i izjavila da napušta snimanje i odustaje od filma.

Brzo nakon njenog dolaska u kancelariju, Godard je došao sa pedeset crvenih ruža. Objasnio je da je došao do ideje o oglašavanju za ulogu u novinama, La Cinématheque Francaise, pre no što joj njoj dao ulogu. Pročitao joj je na glas svoj oglas shvativši da ga je ona verovatno pogrešno protumačila: „Jean-Luc Godard koji je upravo završio Breathless i koji je u pretprodukciji snimanja Le Petit Soldat, traži mladu ženu između 18 i 27 godina koja će biti nova glumica (interprète) i njegov prijatelj (ami).“  Anna je naravno ponovo prihvatila ulogu.

Le Petit Soldat je snimljen u proleće 1960. godine u Ženevi, sa niskim budžetom. Osmišljen protiv nasilnih događaja alžirskog rata nezavisnosti, film govori o Bruno Forestieru, kojeg je igrao Michel Subor, pristalici desničarske OAS u bekstvu iz Francuske i angažovanom u tajnom ratu u Švajcarskoj. Anna Karina je odigrala ulogu Veronike Dreyer, pro-alžirske aktivistkinje koja se zaljubljuje u njega.

Njen dečko, Ghislain Dussart, zaposlen kao jedini fotograf, pratio je Annu tokom snimanja. Produkcija filma bila je duga. Neki posmatrači verovali su da je Godard uzeo više vremena kako bi mogao da bude što duže u Karinom prisustvu. Kasnije prisećajući se ovih događaja u jednom od intervjua Anna je izjavila kako je bilo puno kontakata očima na snimanju, ali ništa više.