Pre nego što odredimo meru samopodrške, potrebno je da odgovorimo na najjednostavnije pitanje: da li mi sebe uopšte podržavamo?

Podrška je izuzetno važna, svima nama. Svi mi bar s vremena na vreme, treba da čujemo ono "možeš ti to!" ili "samo napred!" ili, prosto i jednostavno, "podržavam te". Od nekoga. Od sebe. Međutim, izgleda da smo skloni omalovažavanju ideja, snova i želja. I tuđih...i svojih. Nekako nam je lakše da potcenimo sve ono dobro što nam padne na pamet ili o čemu maštamo, nego da sami sebe potapšemo po ramenu i gurnemo napred, nego da u sebe verujemo.

Često se dešava da podrška drugih, onda kada nam je potrebna, izostane. Treba nam, a nema je. I to je tako. Na to ne možemo (baš uvek) da utičemo. Ono na šta, pak, možemo uvek da utičemo jeste naš lični odnos prema nama samima i svemu što sa sobom i u sebi nosimo. Možemo da utičemo na svoj stav prema našim sopstvenim težnjama, čežnjama, željama, snovima, potrebama, sposobnostima, vrednostima i verovanjima. Da li ćemo stvarno sebi da dozvolimo da zbog tuđeg nerazumevanja naših snova od istih tih snova odustanemo? Da odustanemo od naših snova u koje drugi ne veruju? Da odustanemo od sebe zbog drugih. Kakvu nam to korist donosi? Nikakvu.

Više o tehnikama samopouzdanja pročitajte OVDE.