DA LI SMO U ERI POZITIVNOG RAZMIŠLJANJA ZABORAVILI NA OSNOVNU LJUDSKU KRHKOST? Nova kolumna Lane Nikolić za Elle

(Pre nego što uopšte počnem ovaj tekst, dozvolite mi disclaimer: znam da su mnogi motivacioni citati, postovi i storiji zaista sjajni. Znam da zaista mogu biti inspirativni u raznim životnim trenucima. Ima mnogo njih koje volim. Ima i odličnih profila na Instagramu gde je zaista moguće podsetiti se koliko drugi mogu da nas inspirišu. Ali u ovom tekstu želim da naglasim drugu, manje lepu stranu o kojoj se ne govori dovoljno — kada se u osnovi vredne i važne stvari (trud, inspiracija, motivacija, rad, pa i ohrabrujuće razmišljanje) pretvore u odustvo mere i empatije.))

Ta osnovna ljudska krhkost znači jednostavno da naša situacija može da se promeni bilo kada, i koliko god nastojali da je kontrolišemo, ipak imamo neka ograničenja, što najčešće razumemo tek kad se dogodi neki lični gubitak koji nam pokazuje da ipak nije sve u snazi naše odluke.

Međutim, dok na instagramu čitamo o snazi volje, truda i rada, a uz to i pozitivnog mišljenja, negde tamo, na samoj ivici postojanja sede ljudi koji ne znaju da li je sutrašnji dan i njihov ili je samo naš. Oni čekaju sledeće rezultate, čekaju da se završi operacija, čekaju platu, čekaju da dete stigne kući, čekaju da sleti avion, čekaju zagrljaj. Oni čitaju da nekog više nema, neko im to govori u telefonskom pozivu, pali su ispit, otkazali su im stan, čekaju na pregled, čekaju da prođe radno vreme, čekaju prvi dan na poslu ili otkaz, čekaju da istekne infuzija, da prodeluje lek, čekaju sladoled, čekaju da im neko kaže “ma to si samo sanjao/la, ovo nije stvarno”. I mada sve vreme pišem oni, znam da smo to sve mi — svi smo jednom čekali mejl sa rezultatima, svi smo jednom iščekivali nečiji zagrljaj koji se često nikad nije dogodio, nadali se sladoledu kao jedinom smislu preteškog dana, i svi smo makar jednom i osetili da nas je okrznula mogućnost potpunog gubitka, nenadoknadivog, onog koji nas slomi iznutra i koji nas u sekundi nauči skromnosti. I ako smo pošteno pogledali u svoje srce znali smo da nikakva količina pozitivnog mišljenja i snage volje neke stvari ne može da popravi, vrati i nadoknadi. I sad zamislimo da baš u tom trenutku nailazimo ma jedan takav citat sa Instagrama koji kaže ma samo se više potrudi.

Jedan deo mene može da razume potrebu da se svet posloži, da se svemu da smisao, da se uvede nekakav red, sigurnost, pa valjda se i mi nešto pitamo u ovom našem postojanju. I čini mi se da tu i nastaje čvor — u razumevanju na šta možemo da utičemo, a na šta ne možemo, koliko god citata za motivaciju pročitali, a podjednako u shvatanju da nisu svačije životne okolnosti iste, pa prema tome ne možemo o njima prosuđivati iz našeg iskustva.

Kako možemo da znamo na kakvo tlo pada naša rečenica daj sve od sebe i bićeš uspešan/a? Kako znamo da ta osoba nije već dala sve od sebe u odnosu na svoje mogućnosti? Kako da procenimo gde su njena ograničenja, kroz šta trenutno prolazi? Ima li ko da je podrži, da li su njene osnovne potrebe zadovoljene, ima li krov nad glavom, posao, porodicu, prijatelje? Da li promislimo o tome koliko je opasno nepažljivo promovisati neprekidan narativ da su trud i rad dovoljni za sve dok zanemarujemo nepredvidivost života, i zašto uglavnom to ne činimo?

 Šta znamo o ljudima koji nemaju mogućnost ni za lek na recept, adekvatnu terapiju, šta znamo o porodicama koje ne mogu da kupe deci knjige za školu? Šta zaista znamo o položaju osobe sa kompleksinm zdravstvenim stanjem, samohrane majke ili oca, roditelja dece koja imaju retku bolest, ljudi koji su dobili otkaz a nemaju gde drugde da se zaposle? Šta znamo o onima koji nikada nisu dobili priliku da se fakultetski obrazuju, jer obrazovanje se plaća? Šta znamo o siromaštvu, do kojih granica ono može da odvede svakoga i svaku od nas? Koliko je toga što ne znamo o ljudima oko sebe, njihovim životnim pričama, njihovim gubicima, šansama koje nikad nisu dobili? Šta znamo o njihovim potencijalima, o onome što bi mogli da urade uz samo malo podrške sistema? Čini mi se, kad pročitam neku od pomenutih rečenica o uspehu, odlukama, trudu i radu, da ne znamo ništa, ili da ne znamo dovoljno, i da možda i ne želimo da znamo. Ali zato želimo da napišemo i podelimo motivacioni citat, jer je mnogo lakše krivicu prebaciti na osobu i kazati “ako nisi uspela, nisi se dovoljno potrudila i to je jedini razlog” nego preuzeti odgovornost na nivou društva i zapitati se, ako je došlo do ovoga — gde sve nismo jedni druge u dovoljnoj meri podržali? Koliko jedni o drugima nismo naučili, a trebalo je? Zašto zmo zaboravili na značaj opreznosti, pažljivosti i podrške? Kada smo odlučili da je u redu da aršinima svog iskustva merimo iskustva drugih? Zašto je “misliti negativno” (bojati se i brinuti na primer!) postalo nešto nepoželjno i zbog čega ne možemo da dopustimo da sve ono što nas čini ljudskim bićima dobije svoj prostor, makar to bile i misli koje ne spadaju u pozitivne?

Možda nekome rečenice samo se potrudi/ misli pozitivno/ sve je moguće ako poželimo “rade” i primenljive su. Meni one deluju kao opasan trend koji isključuje nejednake mogućnosti svakog i svake od nas, nejednake polazne osnove, porodične, zdravstvene i obrazovne mogućnosti, zanemarujući to koliko su svačiji izazovi u životu jedinstveni. Osim što ovakve rečenice ignorišu činjenicu da mi ljudi ipak nismo svemoćni, i da se neretko ponašamo s više oholosti i ponosa nego što bismo smeli, zaboravljajući na skromnost, one i doprinose stvaranju udaljavanja među ljudima, deleći ih na one koji su dali sve od sebe/ potrudili se/ mislili pozitivno i — ostvarili rezultate, dok su sa druge strane neuspešni, slabi, krhki ljudi koji se “nisu snašli”.

Setimo se da jedni o drugima najčešće ne znamo ništa, da ne možemo ni da pretpostavimo izazove osobe kraj nas, i da je zato neophodno da budemo nežniji, oprezniji i prisutniji ne samo na Instagramu, nego uvek i svuda u životu. Umesto neprestanog poređenja sebe sa drugima ili drugih sa sobom, možemo da zajedno stvaramo prostore podrške gde ćemo se osećati dobrodošlo, znajući da smo baš takvi kakvi smo svetu i ljudima — dragoceni.