Da li ste u skorije vreme izneli svoj stav ili izrazili neslaganje sa nekim, a da to nije bilo propraćeno osećanjem krivice ili strahom da će se druga osoba naljutiti? Radite li često neke stvari koje vam se baš i ne rade, ali se brinete da će drugi pomisliti kako ste sebični ako ih odbijete? Kada ste poslednji put nekome rekli da ne možete da mu pomognete ili da nemate vremena za razgovor?
Lepo je voditi se idejom da nas drugi vide kao osobu koja vrlo fina i brižna, laka za dogovor i kompromis, uvek izlazi u susret, spremna da pomogne i kojoj ne treba mnogo od drugih. Sve ovo zvuči zaista idilično, ali realnost je da ne možemo uvek i sa svima da se dobro slažemo. Kada odemo u krajnost pokušavajući da budemo uvek tu, bez obzira na to kako smo mi u tom trenutku, ta naizgled dobra namera može da se pretvori u hronični stres, u najboljem slučaju. Ukoliko ste se pronašli u ovim pitanjima, možda je baš sada vreme za refleksiju o tome ko je i šta za vas znači - biti dobra osoba?
Ljudi su socijalna bića i nekako je logično da ćemo ponekada, iz potrebe za osećajem pripadnosti prilagoditi svoje ponašanje nekom okruženju. Pomoć i briga o drugima jesu divne stvari koje uglavnom radimo jer nam je zaista stalo do nekoga ili možda vraćamo uslugu, jer je taj neko bio ili jeste brižan prema nama. U krajnjem slučaju, kada pomognemo nekome, osećamo se dobro. Međutim, važno je i da govorimo o tome šta se dešava ako u tome odemo u krajnost i osećamo kao da moramo to sve da radimo, a pri tome zapostavljamo u potpunosti svoje potrebe. Vrlo je moguće da na takav način funkcionišemo još od kada imamo svest o sebi. Biti brižna osoba nije samo po sebi loše. Briga je svakako jedna od važnih komponenti održavanja zdravih bliskih odnosa, ali ako iza toga stoji strah od toga da ćemo biti odbačeni ili da nas drugi neće prihvatiti ako ne učinimo nešto za njih, onda verovatno imamo problem sa udovoljavanjem drugima. Često klijenti na psihoterapiji već na prvom susretu, kao razlog svog dolaska kažu: „Ja sam people pleaser“, što bi značilo upravo to - osoba koja udovoljava drugima, zanemarujući pri tome svoje potrebe.
Ono što nas prati, ukoliko smo people pleaseri, zapravo je jedno odsustvo postavljenih granica i uz to pritisak da moramo da budemo fini prema svima, a tu je i osećanje anksioznosti ako smo u situaciji gde bi trebalo da se zauzmemo za sebe. Kao posledica dolazi frustracija jer nemamo vremena za sebe, iscrpljenost, osećaj da smo istrošili energiju i iritabilnost.
Tok razmišljanja koji imamo kada pomislimo da tražimo nešto od nekoga uglavnom je ovakav: „Sigurno će se naljutiti na mene... Ja sam loša osoba... Zašto ne mogu to sama, šta nije u redu sa mnom?“
Udovoljavanje drugima i zapostavljanje svojih potreba može imati svoje korene i biti naučeno u ranom detinjstvu. Kada su roditelji emocionalno nedostupni i hladni, dete ima osećaj da mora da se jako potrudi da zasluži ljubav i oseća da će je zavredeti samo pod određenim uslovima. Zbog ovoga, strah od odbacivanja i anksioznost koja stoji iza ovakvog ponašanja kada odrastemo, mogu bit vrlo intenzivni. Kroz udovoljavanje drugima imamo osećaj da na neki način imamo kontrolu nad situacijom, odnosno da kontrolišemo tuđu percepciju o nama. Ako je okruženje gde smo odrasli bilo hladno, neretko i nasilno, udovoljavanje drugima bio je naš mehanizam da preživimo i stvorimo barem privid toga da se na kratko osetimo bezbedno.
Razlozi zbog kojih neko kasnije postaje osoba koja udovoljava drugima jesu različiti. Kada smo nesigurni i imamo nedostatak samopouzdanja, kao da na neki način zavisimo od potvrde drugih jer na osnovu njihove pohvale i prihvatanja održavamo sliku o sebi. To je, naravno, kratkog roka ukoliko se mi sami sa sobom iznutra ne osećamo kao da vredimo. Svi mi želimo da se osećamo voljeno i cenjeno u odnosima sa drugima, ali tuđa potvrda ne može da nam pomogne da se dugoročno osećamo dobro u vezi sa sobom. Kada tuđe potrebe stavljamo ispred svojih - ne iskažemo kada nam nešto zasmeta u odnosu i izbegavamo konflikt zbog straha da ćemo se posvađati i da ćemo ostati bez neke osobe - malo-pomalo gubimo deo svog identiteta. Na ovaj način gubimo svoju autentičnost i zapravo sve više imamo osećaj da ne poznajemo sebe.
Zapitajmo se - ko sam ja, šta ja želim od sebe, šta mi je potrebno od drugih ljudi, koje su to moje vrednosti i ciljevi, šta mi je važno i od čega ne želim da odstupim? Kada nemamo odgovore na barem jedno od ovih pitanja, verovatno nismo u kontaktu sa sobom. Bez kontakta sa sobom i svojim identitetom vrlo je teško ostvariti istinski bliske odnose sa ljudima jer, ukoliko sami sebe ne poznajemo, kako onda da nas upoznaju drugi. Tu zapravo dolazimo do paradoksa. Kroz udovoljavanje drugima hoćemo da zadržimo ljude u životu, a zapravo se kroz takve postupke udaljavamo i od sebe i od drugih ljudi.
Kada duže vreme zapostavljamo sebe i svoje potrebe i ne idemo u pravcu da nešto od toga iskomuniciramo, verovatno ćemo postati ogorčeni zbog osećaja da nas drugi ljudi uzimaju zdravo za gotovo. Takav utisak je razumljiv, iako je realnost da drugi ljudi to ne rade namerno, već i mi svojim ponašanjem doprinosimo da nam odnosi tako funkcionišu. Ako se uvek nađemo nekome, šta god i kad god da zatreba, ljudima je lako da se na to naviknu.
Naravno, kada imamo utisak da drugi ne cene to što radimo za njih, javlja se osećanje frustracije i besa, jer mi zapravo ne radimo ono što suštinski želimo i ne tražimo ono što nama treba. Ulazimo u jedan začarani krug koji izgleda otprilike ovako: ostavim svoje obaveze po strani da bih pomogla nekome, njihova sreća me na kratko ispuni, ali ubrzo postajem ljuta i shvatam da sam preplavljena svojim obavezama jer ih nisam stavila kao prioritet i imam utisak da me druga osoba iskorištava i da mi nikad ne pomogne (a nikada zapravo nisam jasno to tražila). Nakon toga se kajem što sam priskočila u pomoć i ulazim u neki oblik samosažaljenja gde sebe stavljam u ulogu žrtve, a do malopre sam sebe videla kao spasioca.
U takvoj situaciji izazovno je postaviti granice, ali i neophodno. Neophodno je postaviti ih i sebi i drugima. Drugima će možda biti čudno, možda se i naljute, ali konflikti su normalan deo zdravih odnosa.
Promena ponašanja je dugotrajan i složen proces. Zbog toga, dajte sebi vremena da razmislite pre postavljanje granice da biste što više bili u skladu sa svojom odlukom i dajte vremena drugoj strani da se adaptira na tu granicu. Takođe, ne možemo da očekujemo da drugi ljudi znaju kada nam je potrebna pomoć. To je takođe podjednako važno da jasno iskomuniciramo. Ako vas brine da ćete nekoga opteretiti, setite se da su i drugi ljudi isto tako odgovorni za sebe i da imaju pravo da nam kažu NE. Razmislite - kako mogu da tražim ono što mi treba? Kako će se moja briga o sebi odraziti na odnose sa drugima?
Veoma je važno da za početak prihvatimo kako se nekada nekome verovatno nećemo svideti, a potom da proverimo koliko dajemo i koliko dobijamo iz odnosa u kojima smo i tražimo ljude koji nas prihvataju onakve kakvi jesmo.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
· Reaguj
10 KOMADA KOJE SVAKA ŽENA U PEDESETIM TREBA DA IMA U SVOM GARDEROBERU: Inspirišite se da postanete ikona stila
OVI MODELI PANTALONA NAJBOLJE PRISTAJU ŽENAMA 50+ : Modne ikone sa Instagrama ih uključuju u svoje dnevne outfite
ANGELINA JOLIE PROŠETALA NAJPOŽELJNIJU TORBU ZA 2023. GODINU: Košta preko 3000 dolara i ponovo vraća u modu XXL formu
9 PROIZVODA KOJE NE BI TREBALO DA KORISTITE KADA PREĐETE 50: Umesto da čine lice svežim, daju potpuno suprotan efekat
DA LI ŽENE TREBA DA SE ODREKNU NASLEDSTVA U KORIST MUŠKOG ČLANA PORODICE? Ekonomska moć nad drugim je osnov nejednakosti