Da li nas cinizam štiti ili sprečava da živimo punim plućima? Nada Marjanović objašnjava šta se krije "iza oklopa"

Maja je ušla u kafić i pomalo zbunjeno tražila svog kolegu. Kada ga je konačno spazila, Ilija je već prevrtao očima.

Budimo realni - živimo u vremenu neizvesnosti, loših vesti, prekršenih obećanja i opšteg nepoverenja. Od političkih kriza do klimatskih promena, sve izgleda dovoljno mračno da optimizam deluje kao zabluda. Naivnost. U tom svetu, cinizam ne izgleda kao slabost - naprotiv, često se doživljava kao znak pronicljivosti i „hladne inteligencije“. Ali, evo u čemu je zamka: cinizam možda deluje kao odlika pametnih, ali retko kad nešto zaista gradi. Cinik se ne rađa - cinik se postaje.

Cinizam je često posledica razočaranja, gubitka vere u promenu, ogorčenosti, zaštita od ranjivosti. Ako se ni u šta ne uzdaš, ne možeš biti izneveren - zar ne? Ako se rugaš sistemu, možeš bezbedno ostati po strani.

Cinizam kao odbrambeni mehanizam

U psihološkom smislu, cinizam funkcioniše kao emocionalni oklop. Ljudi koji su bili razočarani, iznevereni ili izloženi hroničnom stresu ponekad razviju ovaj stav kao način da smanje svoja očekivanja i tako izbegnu novo razočaranje. „Ako ništa ne očekujem, ne mogu ni da budem povređen. Ako svemu pristupam sa dozom podsmeha, manje sam ranjiv. Možda čak deluje da sam jedan korak ispred drugih.“
Cinični stavovi često nastaju iz potrebe da povratimo osećaj kontrole. Kada deluje da ne možemo da utičemo na svet oko sebe, podsmeh i distanca pružaju nam privid da ipak imamo prednost - makar intelektualnu. Ruganje je tada pokušaj da budemo „iznad“ stvari koje nas zapravo pogađaju. Ali, ta distanca ima cenu: što više koristimo cinizam da bismo se zaštitili, to smo dalje od sopstvene autentične potrebe da verujemo, da se povežemo i da se nadamo.

Cena cinizma

Šta je uopšte rizik kod cinizma? Vremenom, ciničan pogled na svet počinje da oblikuje sve - odnose sa drugima, rad, zdravlje, životne izbore… Cinizam nije samo jedna rečenica. On postaje pogled na svet. Čitav sistem uverenja na kojima se bazira doživljaj života, ljudi i sebe samog. Nepoverenje postaje norma, a nada deluje kao naivnost. Dominantni ton cinizma je pesimizam. I kada se pesimizam „uvuče“ u sve ćoškove doživljaja sebe, drugih i sveta - to više nije šala. Nije ni autentično. Nije ni inspirativno. I više ništa nije pod kontrolom.

Da li ste znali kako istraživanja pokazuju da hronični cinizam nosi ozbiljne posledice? Do te mere da se može povezati sa kardiovaskularnim poteškoćama. Studija koju su sproveli Everson i saradnici (1997) pokazala je povezanost ciničnog nepoverenja sa povećanim rizikom od srčanih bolesti. (Ovi rezultati gotovo da nam govore da „slomljeno srce“ ima neke veze sa tim, zar ne?)

Cena broj 2: Cinizam narušava poverenje, intimnost i otvorenost prema drugima; što su, složićete se, temelji zdravih odnosa. Šta mislite kako se oseća Maja iz gore navedenog primera? Ima li utisak da je Ilijino i njeno prijateljstvo zdravo? Kako se nakon ciničnog komentara oseća u vezi sa samom sobom? Kako se oseća u vezi sa Ilijom? Kako ga vidi? U kom smeru pretpostavljate da će Majin i Ilijin odnos ići dalje? I šta ako u nekim realnim odnosima drugi sagovornik nije asertivan kao Maja?

Cinizam može biti doživljen kao kritika i prepreka za razumevanje i poverenje u odnosu. Ponekad je duhovit, ponekad se možemo povezati sa njim. Ali ako ga ima redovno, hronično...? Tada na sagovornike može uticati obeshrabrujuće i demotivišuće, što dalje može voditi ka narušavanju odnosa. Cinizam deluje kao „brana“ u relaciji - kako možemo osobi koja je ogorčena saopštiti dobre vesti? Kako možemo uneti optimizam i imati jednostavno opuštajući smeh?

Cinizam u odnos može da uvede i strah od tuđe reakcije. Naročito ako je uz njega prisutna i izvesna doza kritike. Tada je komunikacija dodatno opterećena pritiskom i onim dobro poznatim „hodom po jajima“.

A koji je rizik kada je reč o kreativnosti i uspehu? Kada je redovno prisutan u timovima, ciničan ton ubija inicijativu. Ljudi prestaju da predlažu ideje jer očekuju podsmeh ili ignorisanje. Timu su neophodni ljudi koji pokreću i motivišu druge.

Osim toga, osoba koja je redovno sklona cinizmu može biti sklona da radije odustaje od svojih ideja, ciljeva i pokušaja da promeni stvari nabolje ili ka željenom cilju. „Jer, ne vredi, zar ne? Bolje je ne nadati se.“ Ovakav stav kreira „zatvoreni um“ koji ne razmišlja o svojim opcijama, nego se koristi zaštitom od ranjivosti koja, kada je dominantna, zatvara mnoga vrata. Iz ovakvog ugla gledano cinizam može biti nezdrav mehanizam jer nas udaljava od suočavanja sa izazovima. A tako onda nismo u mogućnosti da upoznamo svoje sposobnosti i veštine rešavanja problema.

Dakle cinizam, ukoliko je redovno korišćeni kanal komunikacije, može dovesti do redukovanja zdravih kontakata, do umanjivanja želje ljudi oko nas da ostanu u kontaktu sa nama i redukovanja kreativnosti i ideja jer je kreativni potencijal zarobljen u kreiranju cinizma. Ovo može da daje i negativne rezultate na profesionalnom planu.

Martin Seligman je još sedamdesetih godina pokazao da ljudi koji veruju da njihovo delovanje nema uticaja ‒ razvijaju naučenu bespomoćnost. Cinizam je često samo sofisticiranija verzija tog stanja. Ako čovek ne pokušava ‒ tada ništa i ne menja.

Zašto je važno prepoznati cinizam u sebi?

Cinizam ne samo da nas ne štiti od razočaranja - on nas udaljava od nade, od promene, od povezanosti. Iako može izgledati kao znak bistrine, često je je reč o emocionalnom oklopu ispod kog leže ranjivost i stara razočaranja. Da bi naše raspoloženje bilo stabilno, neophodno je da u nama postoji i optimizam. Raspoloženje možemo posmatrati kao vagu na kojoj na jednom tasu stoji optimizam, a na drugom realnost. Da bi vaga bila u ravnoteži, neophodno je da na obe strane bude podjednaka težina, zar ne?

Na kraju, svi mi nosimo svog „unutrašnjeg Iliju“. Ali pitanje je koliko često mu dajemo mikrofon i da li znamo kako da ga umirimo.