Prvo su bile legende o klubu Hacienda u Mančesteru. Mi još nismo imali dovoljno godina za srednju školu, ali zato smo imali godišnje pretplate na Melody Maker i NME od džeparca, pričali smo o Rave on revoluciji i kako bi to bilo ušetati u Haciendau,  pravo na The Smiths i New Order, a onda se desio, naglo i glatko, moćni house. Hacienda ga je primila i mi smo znali da ćemo ga voleti. 

Devedesete su počele, u Beogradu. Nismo imali para za ulaznicu, pa su nas svake noći vikendom puštali u Buhu „za dž”. Imali smo po šesnaest i bili smo im prizor. Buha kod pozorišta je te sezone, i samo te sezone, bila raj i pakao onih koji žele da preigraju noć. Dve starije devojke iz naše srednje su se presvlačile u Army of Lovers, igrale tako u Buhi, ljubile se ponekad, sve tako nešto lude, i bile su heroine kluba. 

Desno, pa dole, kad se gleda s Trga, u Industriji, tehno je počeo da jaše. I strob, i plastika, i di-džej koji spašava živote. Opasno moćna noć, posle zajebanog srpskog dana. Padalo se u nesvest od skakanja, od vode koja napušta telo, koje skače satima. Ustajalo se i nastavljalo, bez preispitivanja. Razmišljanje nikako nije bilo u planu. 

Stigli su i rejvovi, prvi domaći. Pa Laurent Garnier, u hangarima na Novom Beogradu, s laserima oštrim kao nož za ribu. Bila sam u providnoj suknji od belog tila, i u srebrnoj kišnoj kabanici koju sam donela iz Las Vegasa, iako mi je zauzela pola kofera. I bilo je čarobno, kao bal u Pepeljugi. Samo što nisam morala kući u ponoć.

Posle toga sam rešila da neću više izlaziti, jer nikad više neće biti tako dobro. 

I nisam. Godinama. Kažu da sam bila u pravu. Napustila sam noć, pa sam koristila dan. Neopisivo sam se uozbiljila. Radila neke stvari oko svog obrazovanja i tuđe kulture. Muzika nikad nije odlazila, ali klubovi su me zaboravili… Dok nisam stigla u Njujork. Downtown, gde se ne izlazi bez kostima i bez šminke od dva sata rada. Gde su ljudi goli, i šareni, i reći će ti sve što pomisle. Transvestiti, striptizete, studenti umetnosti, domino dame, bosi hipici, izbušene lepotice, bake u odeći sa poslednje revije. Sve mi je bilo novo. Dvehiljadite, uveliko. I teku da ne primetiš.

U Beogradu, neko zove da vrtim u klubu prvi put. Da vidimo šta to Maja sluša. Iz zezanja. I onda se nije više zaustavilo. Maja je slušala nešto što su ljudi voleli. Čak iako nisu nikad pre čuli, skroz joj je značilo da zavole. Kažu da se tako postaje di-džej. 

Pa sam postala jedan. 

Brzo se pojavio Berlin. To je nekako neizbežno. Duh Svetog Tehna u svakom atomu vazduha, betonski grad, ozbiljan kao život i smrt, i istorija s njim. A tu negde, pa levo, Berghain. Kažu, videćeš veliku fabriku, obiđi je, s druge strane je ulaz u klub. Ispred ulaza, legendarni vratar zarastao u tatue. Bira ko je dostojan puštanja, s većom rigidnošću nego Luna Lu pred Industrijom devedesetih. Vraća gomile nazad. I svi dolaze da pokušaju ponovo. Ovih dana sam shvatila da postoji telefonska aplikacija – uputstvo za što izgledniji ulazak. Haos. Ali uspeo si, i shvataš da vredi. Napuštena postrojenja odzvanjaju u mraku. Nemaš fotoaparat da slikaš scene koje nikad više nećeš videti. Oteli su ti ga na ulazu. Jasno ti je zašto. Najbolji di-džejevi na planeti rade za najsumanutiju gomilu na svetu. Ljudi dolaze u petak uveče i ostaju do nedelje popodne. Srećeš ih. Vidiš da su tu toliko dugo. Mokri su i začarani. Ne umeju da izađu napolje. Ne treba im. Haus i tehno su njihov izlaz.

Svaki put na povratku u Beograd, osećam novu snagu. Sveža radost ispred miks pulta, kada ljudi počnu da ulaze u klub, a dve pesme udaraju jedna u drugu tvrdoglavo i uzbudljivo, kao žene i muškarci. Klubovi su zasebne tvrđave. Svaki čovek im je bitan. Bilo je takvih noći da o njima ne može ništa pametno da se kaže. Bez tekile, barem.

E, tu nam se lagano pridružuje i jedna beba. Bila je u stomaku kada sam vrtela deep house. 

Sad ne može da spava noću. To je njeno vreme, tako živimo. Svake noći počinje žurka. 

Ta mala je zajebana. Plače čim čuje glupu pesmu. Sluša muziku bolje od mene, predanije od svih koje znam. Vrišti kroz sve oktave. Zabada i svaki after. Nije joj teško. I smeje se najbolje na svetu. Svi moraju da je obožavaju. I dolaze da je čuju.

Ako ona nije ta Party Queen, ja ne znam ko je.