Svake godine 140 miliona devojčica na svetu zauvek izgube šansu da postanu žene.

Većina tih devojčica čim napune četiri godine postaju žrtve religijskog obreda (one malo starije i kazne) koji nalaže obrezivanje. I dok se dečacima prilikom ovog čina odseca samo kožica, žensko obrezivanje daleko je radikalnije. Podrazumeva odsecanje klitorisa i jednog spoljnog dela vulve.

Osobe koje im to čine služe se najrazličitijim „instrumentima“– žiletima, noževima, makazama, komadima stakla, a postupak obavljaju bez anestezije i bez dezinfekcijskih sredstava.

Ako ih ne ubiju prilikom samog obrezivanja, zauvek im, pouzdano, uskraćuju mogućnost da ikada dožive orgazam, ali im uzrokuju i niz drugih problema opasnih po život. Mnoge od njih imaće komplikacije prilikom mokrenja. Mnogima od njih ožiljak nastao „svetim činom“ s vremenom će ogrubeti, a sluzokoža vagine izgubiti elastičnost, zbog čega će morati da se porađaju carskim rezom (a nije isključeno da će im i taj zahvat opet žiletima, noževima, makazama, komadima stakla, bez anestezije i bez dezinfekcije, obavljati ono isto „stručno lice“ koje ih je kao decu i osakatilo).

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, ovakvo nasilje nad devojčicama/ženama događa se u oko 90 odsto slučajeva u Etiopiji, Somaliji, Džibutiju, Sudanu i Eritreji, dok je u Egiptu, Nigeriji, Keniji, Gvineji obrezivanju podvrgnuto oko 50 procenata ženske populacije. Isto se događa i u arapskim državama na Bliskom istoku, zatim u Indoneziji, Maleziji, Indiji i Šri Lanki, ali i u Srbiji.

Dodatni problem predstavlja verovanje nekih žena da je obrezivanje „dobro i neophodno“. Takav odgovor dalo je čak 60 odsto ispitanica starosti od 15 do 49 godina 2005. godine u jednoj studiji UNICEF-a. Pet godina kasnije njihovo mišljenje delilo je „svega“ 31 odsto ispitanica.

Iako islamska zajednica u Srbiji ne podržava ovu pojavu, u poslednjih nekoliko godina više puta je procurela vest o nasilnom obrezivanju žena nastanjenih u Sandžaku. U gotovo svim slučajevima te žene su navodno bile u braku sa pripadnicima vehabijskog pokreta.

Zašto je toliko važno sprečiti ženu da uživa u seksu?

Još u viktorijanskoj Engleskoj odsecanje klitorisa praktikovano je kao prevencija masturbacije kod žena. Obrezivanje se upravo često vezuje za ograničavanje i kontrolu nad ženskom seksualnošću, navodno iz razloga što se žene teže odupiru seksualnoj želji. U nekim plemenima ženska seksualnost povezuje se sa divljim, nečistim, odnosno povezana je sa kulturnim idiomima nečistoće i pretvaranja prirodnog u kulturno.

Međutim, danas Sudanke insistiraju na obrezivanju svojih ćerki jer bi, u suprotnom, one izgubile status u društvu i bile odbačene. U tom smislu, ritual obrezivanja za njih ima ne samo religijsko značenje, već predstavlja simbol zajednice i društvene integracije. Pogotovo u slučaju da je deo zajednice izmešten iz zemlje matice, „obrezivanje“ je znak razlikovanja u odnosu na druge i učestvuje u konstrukciji identiteta.

Obrezivanje žena ima čak i tumačenja koje nema mnogo veze sa muškim seksualnim aspiracijama i muškom kontrolom ženske seksualnosti, već je povezano s potrebom da se na taj način čuva vlažnost i plodnost vagine i priprema za materinstvo. Što se vehabija tiče, oni ženski orgazam smatraju za greh, zbog čega su još krajem 20. veka prihvatili praksu obrezivanja žena.

I dok o obrezanim ženama razmišljamo kao o žrtvama, dok saosećamo sa njima, užasavamo se njihove sudbine, žalimo ih, besnimo na one koji im to čine i zahvaljujemo bogu što smo se rodile u „civilizovanoj sredini“ i „civilizovana vremena“, pomišljamo li na to da je među nama još veći broj mentalno obrezanih žena? Poznajemo li žene kojima su stavovi zajednice, verska ubeđenja, vaspitanje ili neki drugi „obrezivač“ uskratili orgazam? Da li tu ženu ponekad (ili stalno) viđamo u ogledalu?

Iako u poređenju sa ženama koje nemaju izbora, kao što je slučaj sa onima na početku priče, svaki drugi razlog za nemogućnost doživljavanja orgazma deluje smešno, nije tako.

Seksualna sloboda koja se danas propagira u savremenom društvu možda je donela veću slobodu u upražnjavanju seksa, ali ne i veće uživanje koje bi trebalo da ga prati. Frigidnost je patološka etiketa koja se pripisuje ženama koje nisu sposobne da kao odrasle čine ono što su, odrastajući, učile da ne budu sposobne da čine, a nemogućnost da dožive orgazam danas zabrinjava sve veći broj žena.

Mnoge od nas na reč orgazam reaguju tako što osećaju nelagodu, sramotu, osećaj da nešto propuštaju, ili, pak – ne osećaju ništa.

„Seks je precenjena stvar“, „Čemu sve to preznojavanje, razmišljanje ko je kriv, strah da ćemo ostati u drugom stanju, strah da nećemo ostati u drugom stanju, kad se ionako sve svodi na isto, na ništa“… Ovakva razmišljanja nemaju sredovečne žene zapale u rutinu seksualnog, bračnog i svakodnevnog života. Ovako, nažalost, sve češće razmišljaju mlade, produhovljene, „osvešćene“, emancipovane mlade žene.

Razlozi za odsustvo uživanja u seksu su brojni i pretežno se svode na rasprostranjena neznanja o ženskoj seksualnosti i pogrešnim uverenjima o seksu koje smo naučile u toku odrastanja. Pogrešne informacije, pogrešna očekivanja i strah koji se vezuje za seksualni odnos mnoge od nas sprečavaju da uživamo u seksu i da ostvarimo svoj seksualni potencijal.

Prvo od pogrešnih uverenja koje smo naučile jeste to da seksualno ponašanje dolazi samo po sebi, prirodno. Drugo, i dalje smo sklone da verujemo da bi muškarac trebalo da bude autoritet u seksu i da je on odgovoran za naš orgazam. Treće, još uvek seks smatramo tabu temom (uprkos gledanju svih filmova i TV serija koje slave ženski orgazam i prema njemu se odnose sasvim prirodno), što nas sprečava da se opustimo, da budemo spontane i slobodne. I konačno, još uvek očekujemo da se orgazam dogodi isključivo kroz seksualni čin.

Niti seks uvek mora biti prirodno savršen, niti muškarci umeju da nam čitaju misli i da nam bez naše pomoći uvek urade ono što nam prija, niti je eksperimentisanje sa seksualnošću rezervisano samo za njih, niti je vaginalni orgazam „jedini pravi“, a klitoralni onaj „nezreli“. Naprotiv!

Za ovo poslednje uverenje krivicu delimično snosi Sigmund Frojd, koji je zaključio da u falusnoj fazi devojčice klitoris predstavlja dominantu erogenu zonu, ali da to ne ostaje tako večno. Ulaskom u žensko doba, objasnio je Frojd, klitoris bi trebalo da u potpunosti ili delimično izgubi svoju osetljivost i važnost u korist vagine. Danas znamo da je ovo shvatanje mit i da je kod većine žena neophodan timski rad vagine i klitorisa, koji zapravo predstavlja i glavni ženski seksualni organ.

E, sad, kako se izlečiti od svega ovoga i nesputano uživati u seksu?

Seksolozi savetuju da problem sagledamo odozgo naniže, odnosno da krenemo od glave. Da bismo mogle da doživimo orgazam, potrebno je da pre svega to i želimo, ili, bolje rečeno, „da otvorimo svoj um ka toj mogućnosti“ i da na tome radimo timski, sa partnerom.

Da bismo zaista mogle da uživamo u seksu, pre svega, moramo da razumemo i da zavolimo svoje telo. Zaista je teško opustiti se i zavesti nekoga ako smo opterećene time da li nam grudi vise, da li nam je butina duplo deblja od partnerove, zašto nismo uradile „brazilku“ iako nas mnogo boli, zašto nam tange komično stoje, a o onim seksi čarapama i halterima da i ne govorimo. Ideal ženske lepote menja se kroz vekove (nekada je celulit bio baš seksi pojava), ali jedan stav ostaje večan – žensko telo je božanstveno. I što je još lepše, svaki centimetar tog tela predstavlja po jednu malu erogenu zonu, kroz koju bi trebalo da se „prošetamo“ zajedno sa svojim partnerom.

Da li ćemo uzeti stvar u svoje ruke i osetiti sve to divno golicanje, svu tu toplinu koja struji kroz telo, sve te leptiriće u stomaku, sav taj osećaj da ćemo eksplodirati od zadovoljstva, ili ćemo pustiti partnera da se, „kad mu dođe“, popne na nas, odradi par sklekova, istrese se i nastavi da spava/gleda film/otrči da se opere, dok se mi pitamo čemu sve to – zavisi samo od nas.

Jasmina Lazić