Ljubavi,
U moru dnevnika zahvalnosti, afirmacija i vođenih meditacija i dalje je lako biti nezahvalna.
Pitam se da li je to zbog mog sistematskog gađenja prema „ćuti, može gore“ floskuli, ambicije ili prosto: cinizma?
Zahvalnost me asocira na nešto poklonjeno, na produkt patrijarhata, socijalizam i stagnaciju.
Zato, ako nisam u folikularnoj fazi, na ovo osećanje moram da se naštelujem manuelno.
To sam uradila danas.
Ponedeljak je, još nije podne, a ja sam nervozna.
Opet ću reći - ponedeljak je.
Ponedeljak je do pre tri godine za mene bio prvi od pet najomraženijih dana u nedelji.
Vukla sam se na posao, jela mini-pice i čokoladno mleko svako jutro, pisala šta i kako mi neko drugi kaže. Smejala se lošim forama i ostajala na poslu prekovremeno bez ikakve novčane nadoknade.
Gledala sam kroz prozor sunce i ljude koji prolaze, tešila se da su napolju, jer idu na posao, kod lekara, na groblje, rade neke poslove koji su manje plaćeni, koji su teži od mog.
Sve bi bilo mnogo bolje, samo da nisam ovako nezahvalna - mislila sam.
O onome što ja podrazumevam lošim danom, neko sanja.
I nije u pitanju mobing.
Neumesni komentari.
Kršenje ličnih granica.
Pad imuniteta.
Stres.
Nerealni rokovi.
Ne. Problem je u meni.
Ja sam nezahvalna.
Svakoga dana, počevši od ponedeljka.
Ponedeljka.
Ponedeljka.
Ponedeljka.
REZ.
Kovid.
Otkaz.
Ljubavi, slagali su nas.
Niko ne dolazi da nas spasi.
Moramo same.
Tako je ponedeljak postao i ostao moj slobodan dan.
Ne subota. Ne nedelja.
Ponedeljak.
To je moja mala pobeda nad kapitalizmom.
A zahvalna sam sebi.
Ženski put do privilegije popločan je nezahvalnošću.
S ljubavlju,
J.