Kada kažemo porodično nasilje, šta je ono što vam prvo pada na pamet? Scene u kojima je upotrebljena fizička sila? Da li pomislite sistematski, bez mnogo razmišljanja, na dignutu ruku, upereni prst, masnicu na oku? Ženu koja sklupčana čuči na podu, dok joj muškarac sa visine preti i viče na nju? Scene jasne pozicije moći iz koje se dinamika tog para čita vrlo jasno.
U međuvremenu, a i zahvaljujući društvenim mrežama, počeli smo više da govorimo o psihološkom nasilju, svakako teže uočljivijem. Brojne stranice za samopomoć, kao i one posvećene psihologiji, ali i feminističke, pomažu da se određeni obrasci ponašanja otkriju, a zatim da se nešto i promeni kako na ličnom nivou, tako i za sam par.
Međutim, nasilje o kome se gotovo uopšte ne govori, jeste ono finansijsko.
O čemu se tu zapravo radi?
Kada tražite na internetu, definicije finansijskog nasilja vrlo su jednostavne, jasne za razumevanje, ali je, pak, nekad vrlo teško prepoznati ih, jer ova vrsta nasilja ne dolazi nužno sa fizičkim. Statistike pokazuju da su gotovo sve žrtve fizičkog nasilja, žrtve i ekonomskog, ali obrnuto nije nužno slučaj.
Finansijsko zlostavljanje je oblik nasilja u porodici i kao takvo znači da jedna osoba koristi moć i kontrolu nad drugom. Radi se o ponovljenom obrascu ponašanja i može se dogoditi između partnera ili drugih članova porodice. Konkretnije, finansijsko nasilje predstavlja: uskraćivanje novca, kontrolisanje potrošnje domaćinstva, kontrolisanje toga na šta pojedinac troši novac, ograničavanje pristupa novcu, odbijanje da drugu osobu uključimo u finansijske odluke, ali i sprečavanje osobe da zarađuje sopstveni novac.
Finansijsko zlostavljanje je oblik nasilja u porodici i kao takvo znači da jedna osoba koristi moć i kontrolu nad drugom. Radi se o ponovljenom obrascu ponašanja i može se dogoditi između partnera ili drugih članova porodice.
Kog pola je novac?
Novac je istorijski bio muški princip, kaže se novac je moć, a moć se takođe, tradicionalno, vezuje za muški pol. Muškarci su bili glavni koji su novac zarađivali, te su oni i sebi više davali za pravo da odlučuju na koji način će ga trošiti. Danas i žene rade, ali istraživanja pokazuju da one i dalje ne znaju u potpunosti kako da raspolažu svojim novcem, odnosno koja sve prava imaju.
Ali zašto je i dalje ženama teško da se izbore za ono što zaslužuju? Setite se samo da, u zavisnosti od toga koje ste godište, pre samo jedne ili dve generacije žene nisu radile. Ne nužno zato što nisu želele, već zato što društvo nije bilo organizovano na adekvatan način tako da žene mogu da budu van kuće veći deo dana. To se najviše dešavalo zato što je bilo na njima da se bave domaćinstvom i čuvanjem dece. Pa evo, samo u vreme moje bake, vrtići nisu postojali i žene, koje su posao imale, morale su da ga napuste kada bi zatrudnele. Ovo znači da, generacije naših mama nisu imale na čijem primeru da uče neke osnovne vrednosti rada van kuće, a sa plaćenim radom, nužno, dolazi i pitanje novca.
Za brojne, velike društvene promene potrebno je vreme da se upiju, da se na njih naviknemo, da naučimo kako da se sa njima nosimo i kako da ih primenjujemo, posebno onda kada primer nismo imali.
Šta nam istraživanja pokazuju?
U Velikoj Britaniji rađeno je jedno veliko istraživanje kako bi se utvrdilo koliko ljudi trpi finansijsko nasilje i došli su do zaključka da je četvrtina ispitanika i ispitanica doživela neki vid finansijskog nasilja u sadašnjoj ili bivšoj vezi. U ispitivanju je učestvovalo preko 4.000 ljudi, svih dobi, velikih klasnih i rasnih razlika, tako da su obuhvaćeni svi ,,uzorci“ stanovništva. Većina onih koji su ovaj oblik nasilja doživeli, nisu ni bili svesni da se o nasilju i radilo. Gotovo niko od njih o tome ni sa kim nije pričao, neki iz stida, ali većina njih zbog nesvesnosti toga šta se zapravo događa.
Tri situacije su primećene kao ključne u kojima se dešava ekonomsko nasilje. Za žene koje su prijavile problem, zlostavljanje je počelo u važnim životnim fazama: 71% reklo je da je to bilo kada su se uselile sa partnerom, 75% reklo je da je to bilo kada su se udale, a 30% kada su dobile decu.
Dve stvari su, barem mene, najviše iznenadile iz ovog istraživanja. Prvo je to što sa koliko novca jedan par raspolaže nema mnogo veze sa tim koji stepen finansijskog nasilja će se tu upotrebljavati. To znači da su žene, koje su bile finansijski dobro situirane sa većom školskom spremom, boljim profesionalnim pozicijama, trpele isti stepen nasilja kao i one koje dolaze iz siromašnijih porodica, sa manjim stepenom edukacije ili iz migrantskih porodica. Zanimljivo, složićete se. To znači da smo sve u istom sosu i da na oprezu treba da budemo ma koliko mastera i doktorata imale, ma koliko i same na svom poslu bile na poziciji moći.
To znači da su žene, koje su bile finansijski dobro situirane sa većom školskom spremom, boljim profesionalnim pozicijama, trpele isti stepen nasilja kao i one koje dolaze iz siromašnijih porodica, sa manjim stepenom edukacije ili iz migrantskih porodica.
Druga, meni vrlo zanimljiva stavka iz ovog istraživanja, bila je ta da su četiri od 10 ispitanika i ispitanica koje su doživele finansijsko nasilje, bili muškarci. Gotovo pa pola. Dakle, kada kažemo da se svima može desiti, ovde zaista mislimo i na sve polove. E sad, radi se o Velikoj Britaniji, te je vrlo verovatno da su cifre drugačije u zavisnosti od toga u kojoj meri je društvo u kome vršite ispitivanje patrijarhalno. Ukoliko bismo upoređivali različite zemlje, morali bismo da uzmemo u obzir i to kada su žene počele da rade u toj zemlji, koliko dugo postoji ova tradicija, koliko je veliki jaz u platama, koje profesije obavljaju žene, koliko žena su direktorke velikih kompanija, kako se gleda na kućni rad, itd. Sve ovo da bih rekla da rezultati jednog ovakvog istraživanja sigurno ne bi bili jednaki kada bi bili rađeni u Indiji ili u Avganistanu. A možda čak i na brdovitom Balkanu...
Iskustva
Elem, u daljem istraživanju ove, nadasve intrigantne teme, naišla sam na ispovesti na društvenoj mreži Reddit. Gotovo sve učesnice u ovoj diskusiji navele su da uopšte nisu bile svesne toga šta se događa, što se ponavlja kao lajt motiv ovih testimonijala. Vidi se da ih ovo brine, jer kad ne znaš tačno šta je nasilje, ,,lakše“ ga trpiš, u poziciji si gde apsolutno ništa ne možeš da promeniš.
Ono što se takođe često događa jeste to da par odluči da se jedan od njih stara o plaćanjima svih računa, te da on raspolaže svim novcem. Može se desiti da taj partner odredi neku vrstu ,,džeparca“ za partnera ili partnerku, koji će vremenom krenuti da smanjuje na vrlo perfidan način. Kako samo on ima uvid u potrošnju novca, može reći žrtvi da, eto, ovog meseca ,,mora“ manje da joj da jer je morao da plati više troškova. Malo-pomalo, mic po mic, žrtva se nađe u situaciji da nema dovoljno para ni za svoje osnovne potrebe, a pri tom zarađuje novac kome nema pristup.
Nekoliko žena navelo je da nisu imale dovoljno novca da sebi kupe uloške i tampone. Kada bi zatražile novac za svoju menstrualnu zaštitu, partneri bi im rekli da im ona nije preko potrebna. Neke nisu imale dovoljno da kupe hranu potrebnu za domaćinstvo ili osnovne potrepštine za decu. Mnoge od tih žena morale su da preklinju muževe da im novac daju, a kada bi on konačno to i učinio, morale su da mu daju račune na uvid. Sistematska kontrola svega potrošenog, traženje računa, stalno preispitivanje toga na šta žrtva troši, oduzimanje prava na to da se ima uvid i pristup računima.
Drugi dosta zastupljen način jeste kada zlostavljač sprečava žrtvu da neometano obavlja svoj posao ili pak da sebi nađe isti. To se može dešavati u vidu dizanja frke, svađanja, izmišljanja problema pred neke važne sastanke žrtve, na kojima se ona zatim pojavi potpuno nepripremljena, sa nedovoljno koncentracije. To može biti i konstantno zvanje i slanje poruka u toku radnog vremena. Nekad se žrtva oseća toliko osramoćeno na poslu da smatra da nema drugog izlaza, već da napusti posao, čime postaje još zavisnija od zlostavljača. U nekim ekstremnim situacijama ekonomskog zlostavljanja, nasilnik može da insistira na tome da ide sa žrtvom kada ona ima intervju za posao, ali i da je spreči da traži isti.
Zašto je sve ovo važno?
Rodne nejednakosti u zapošljavanju i kvalitetu posla dovode do razlika u pristupu socijalnoj zaštiti stečenoj zapošljavanjem, kao što su penzije, naknade za nezaposlene ili porodiljsko. Globalno se procenjuje da skoro 40 odsto zaposlenih žena nema pristup toj vrsti zaštite. Statistike pokazuju da razvod takođe negativno utiče na finansije žena i spremnost za odlazak u penziju. Osim toga, samohrani roditelji obično su žene, što dodatno otežava njihov potencijal za zaradu ili štednju. Dakle, kako je novac raspoređen kod kuće, ali i na poslu, i te kako ima uticaj na kvalitet života žene u različitim fazama njenog života.
Rodne nejednakosti u zapošljavanju i kvalitetu posla dovode do razlika u pristupu socijalnoj zaštiti stečenoj zapošljavanjem, kao što su penzije, naknade za nezaposlene ili porodiljsko.
I znam da je nekad teško progutati reč žrtva, ali i prihvatiti da je vaš partner nasilnik, a možda čak i to da ste vi ta koja na neadekvatan način kontroliše potrošnju u vašem domaćinstvu. Imamo neku iskonstruisanu sliku toga šta znači biti nasilnik, a kao što sam već napomenula, tradicionalno zamišljamo upotrebu fizičke sile i isto tako u glavi imamo ideju da treba da bežimo. Ali, ako na nešto sumnjate, a ova terminologija vam je teška „za progutati“, dajte joj neke nazive zbog kojih ćete se osećati lagodnije da o svemu ovom razmišljate. Nije ni vaš partner svestan toga šta se zapravo događa, jer ni njega nisu učili drugačije. Ne, to ne znači da treba to da dozvolite, već da zajedno sve to osvestite i napravite dogovor i plan po kome ćete menjati stvari. Cilj nije bežanje, već nalaženje zajedničkog jezika i zajedničko napredovanje i rast u istom pravcu.
Ova tema može delovati kao bolna i teška, ali razmišljanje o njoj i menjanje nekih stvari može lančano promeniti gomilu drugih. Pitanje novca, jednakog deljenja navešće žene da se zapitaju koliko zapravo zaslužuju da budu plaćene kako bi pristojno mogle sebi i svojoj porodici da omoguće sve što im je potrebno. To baratanje novcem povući će i pitanje kućnog rada kojim se žene i dalje, neplaćeno, bave 2,5 puta više nego muškarci.
Razmišljanje o finansijskom nasilju početak je shvatanja u kojoj meri novac jeste važan, u kojoj meri jeste simbol moći, napretka, ličnog i profesionalnog, koliko znači zalaganje za sebe, koliko utiče na samopoštovanje i na samopouzdanje. Osim toga da o finansijskom nasilju učimo, važno je da sve uvidimo da je novac i te kako i ženski princip i da nema razloga da, danas, više žena nego muškaraca završi fakultet u Srbiji, a da razlike u pozicijama i platama budu toliko drastično velike. Lično jeste političko i lično se i te kako preslikava na ono javno i opšte.