U momentu nastanka ovog teksta u najvećem broju domaćih medija preovlađuju naslovi na sledeće teme: situacija na Kosovu, rat u Ukrajini i ljubavni život Anđelke Prpić. U najvećem broju tih istih medija niste mogli da se detaljnije informišete o ekološkoj katastrofi u Pirotu (neki su je potpuno ignorisali), ali zato ste sigurno mogli da saznate svaki detalj, svaku rekla-kazala informaciju i svako palanačko nagađanje u vezi sa ljubavnim životom glumice. I ma koliko da niste želeli da konzumirate sadržaj tog tipa, na isti ste bili osuđeni. Stoga, nije bilo teško da primetite sa koliko je srdžbe, a usudiću se da kažem i mržnje, dobar deo tih tekstova pisan. Grešite ako mislite da su ta osećanja imala direktne veze sa Anđelkom. Ona je u momentu bila samo pogodna figura da se na nju sruči inače uvek prisutan gnev koji ovo društvo oseća prema ženi, njenoj slobodi i izborima. Mediji su samo verbalizovali ono što inače karakteriše odnos ovog podneblja prema ženskom rodu, a posebno prema onim njegovim pripadnicama koje se usude da pokažu kako ih nije mnogo briga za mišljenje i očekivanja okoline. Najgore od svega - mediji u Srbiji to rade redovno i vrlo posvećeno.
Sigurna sam da i u momentu dok čitate ovaj tekst, najpopularniji portali obiluju vestima u kojima možemo pronaći tragove ili konkretne primere odnosa koji spominjem. Ako mi ne verujete, možete da uradite i mali test. Pogledajte najpre broj udarnih vesti u kojima su žene u glavnoj ulozi. Iz grupe tih vesti odbacite one koje su iz rubrike Zabava ili Showbiznis. Kao rezultat najčešće vam ostaje - nula. Ako se zadržimo kod vesti koje jesu iz rubrika posvećenih javnim ličnostima, zapitajte se koliko se tih vesti bavi temama koje nemaju veze sa izgledom žene o kojoj se piše? Koliko se vesti bavi njenim uspehom i dostignućem, a koliko njenim ljubavnim životom?
Žena se u domaćim medijima uglavnom svodi na fizički izgled, na to koliko dobro, ili pak loše izgleda, i na njene relacije sa drugim osobama, najčešće muškarcima. Van tih tema, žene skoro da ne postoje, sem ukoliko nisu vrhunske sportistkinje ili političarke na najvišim pozicijama. Ili ukoliko nisu žrtve.
Da, žene su u glavnoj ulozi najčešće u rubrici Hronika. I ne, ni tamo nisu zaštićene. Izveštavanje domaćih medija o nasilju prema ženama verovatno je najbolniji segment ove teme. „Sama je tražila“ filozofija, tako široko rasprostranjena u našem društvu, u velikom broju domaćih medija ne samo da dobija prostor kroz gnusne komentare čitalaca koji ne izostaju ni na vestima o ubistvima žena, već neretko biva direktno podržana ophođenjem novinara i urednika. Grupa Novinarke protiv nasilja već nekoliko godina sprovodi analizu medijskog izveštavanja o nasilju prema ženama i rezultati tih istraživanja pokazuju alarmantno visok broj medijskih objava u kojima su direktno prekršene smernice za praćenje ove teme. Od redovnog karakterisanja femicida kao „porodične tragedije“ ili „tragičnog kraja ljubavne priče“, preko stalne potrebe da se ponašanje nasilnika opravda njegovom životnom situacijom (gubitak posla, invaliditet, finansijska neizvesnost) ili pak žrtvinim ponašanjem (prigovorila mu je, uzela novac, bila mu je neverna…) do obaveznog razgovora sa nerelevantnim sagovornicima koji po nepisanom pravilu nasilnika opisuju kao „finog čoveka koji se uvek lepo javljao“. Raznolika je paleta načina na koji mediji pokušavaju da relativizuju i romantizuju nasilje prema ženama. Ovo su samo oni najzastupljeniji. Dakle, žena je kriva čak i kada je mrtva. Takav se zaključak može izvesti kada pročitate samo nekoliko tekstova na temu nasilja prema ženama. Kako da onda tražimo razumevanje medija za neku drugu, uslovno rečeno, manje ozbiljnu temu?
Setimo se samo ponašanja dobrog dela medija nakon navoda o podvođenju devojaka, ali i devojčica u Jagodini. Tišina - to smo dobili od najvećeg broja njih. Čak i da slučaj nije imao političku pozadinu, sasvim je sigurno da bi društvo, ali i određeni mediji, našlo adekvatno obrazloženje za ponašanje glavnih aktera. Nije li upravo to bio slučaj i sa Miroslavom Aleksićem i Branislavom Lečićem? Nismo li upravo u domaćim medijima imali prilike da slušamo branioce lika i dela Mike Aleksića, i to nakon što su protiv njega podignute krivične prijave za silovanje i polno uznemiravanje? Nisu li upravo domaći mediji pronalazili stare fotografije nasmejane Milene Radulović kako bi nam njene navode o seksualnom zlostavljanju koje je trpela učinili manje uverljivim!? Nije li upravo domaće nacionalne frekvencije obilazio Branislav Lečić trudeći se da nam pojasni šta smo to zapravo čuli na traci na kojoj, skoro pa direktno, priznaje silovanje svoje koleginice Danijele Štajnfeld!? Ako te žene nisu imale razumevanje dobrog dela medija, kako da očekujemo da to može imati bilo koja druga žena?
Sloboda i prava žena u Srbiji su krhka kategorija po kojoj se najradije i najlakše udara i u tome neretko prednjače upravo mediji.
Oni koji bi trebalo da edukuju i prosvetljuju, postali su otelotvorenje najdiskutabilnijih uverenja i najgorih sklonosti ovog društva. I neretko, potpiruju i podstiču ponašanje tog tipa. I mada u eri interneta, kada svako od nas može da ima svoj mali medij, ženski glas postaje sve jači, činjenica je da se borimo sa ozbiljnom mašinerijom koja predstavlja prvu liniju odbrane najkvarnijeg dela patrijarhalnog sistema, ali i prvu liniju napada prema pomenutim ženskim slobodama. Ozbiljna, duga i naporna je to borba, ali je počela i neka vam i ovaj tekst bude dokaz za to. I neka vam i mediji poput ovog koji čitate budu potvrda da u toj borbi nismo same i da će uvek biti časnih izuzetaka. Na nama je da se zajedno borimo da izuzeci postanu oni koji koriste svaku priliku da žene napadnu, potcene i ismeju, te da jednom i oni kao izuzeci potpuno nestanu.