Vanessa Paradis konsultuje svoj smartphone i pali cigaretu s opuštenošću jednog devojčurka, kakvu je i poznajemo. Talasasta kosa, sive farmerke, elegantne čizmice... vitka je i u dobroj formi. S nama je da bi promovisala ono što bismo mogli nazvati njenim prvim ženskim albumom. Dvostruki CD koji sažima sve emocije koje donosi ljubav: senzualnost, radost, tugu, nostalgiju, nadu. Ovih dvadesetak sjajnih pesama, Love Songs, koje je vrhunski odradio Benjamin Biolay, kao i Matheu Bogaerts i François Villevieille iz grupe Éléphant, između ostalih, izneseno je nežnom interpretacijom dobro uravnotežene pevačice. Tražiti prolaz između fikcije i realnosti bilo bi uzaludno, potvrđuje nam ovim albumom muzička zvezda, koja ljubomorno čuva svoj privatni život. Ali to i nije toliko bitno, jer slušanje njenih pesama, tako intimnih i istovremeno univerzalnih, pokrenuće radost u svakom od nas.

Ovaj album je veoma uspešan!
Treba reći da sam dobila đavolski dobre pesme. I to vas ponese. Neke su pisane za mene, druge ne. U stvari, nisam ni brinula o tome. Kada dobijete jedan takav poklon, nije vas ni briga za koga je. Benjamin Biolay ne prestaje s pohvalama na vaš račun. A šta vi mislite o ovoj saradnji? BB je vrsni muzičar i pevač jedinstvenog glasa. Raditi sa nekim tako talentovanim, pametnim, ko čini sve da vaš album liči na vas i u isto vreme ne prestaje da vas iznenađuje, pa to je idealno. Ideje samo naviru. Svira sve instrumente, piše divne pesme, a uz to je i simpatičan.PageBreak
Zašto ste se odlučili za dvostruki CD?
Znam, to nije baš u skladu s potrebama tržišta. I nije bilo predviđeno, ali se jednostavno nametnulo budući da sam imala veoma dobre pesme. Toliko su nas inspirisale da smo poželeli da ih objavimo kao jedno muzičko putovanje. U pesmama se oseća afrički uticaj, uticaj engleskog popa i roka, kao i francuske muzike.

Boja glasa vam je već duboka...
Pitali su me ko je dečak u refrenu Love Song. To sam ja! Moram reći da u studiju nismo imali ograničenu satnicu. Kad smo snimali ovu pesmu, bilo je tri sata posle ponoći i nije bilo predviđeno da ja pevam. To je ono što volim kod Benjamina: on koristi uglavnom prvi snimljeni materijal kako pevača, tako i muzičara, što daje živost i spontanost i neizostavan je korak u njegovom radu, a duguje ga svom klasičnom obrazovanju.

Matheu Bogaerts kaže da se nije sastajao sa vama tokom rada na albumu, već da ste razmenjivali mejlove. Da li je teško poveriti se nekome koga poznajete iz mejlova?
Nije bilo potrebe da se poveravam da bi pesme nastale, budući da mi ih je poslao još pre nego što smo počeli da sarađujemo.

Kaže da je bio inspirisan vašim razvodom kada je pisao Le Rempart (zaklon)...
 Bila bi to iskrivljena slika, pošto sam još bila u vezi kada mi ju je ponudio! Mora da se nadahnuo ličnim raskidima.PageBreak
To je pesma koja govori o raskidu...
Da, sasvim jasno. I to je pesma kojoj sam pristupila kao što pristupam bilo kojoj ulozi, bez utiska da govori o meni, s tim što, naravno, može da govori i o meni. Kad u filmu igram ubicu, ne pitaju me da li imam dušu ubice. Očigledno je da ove pesme ne bih mogla da otpevam sa dvadeset godina, ali u tome nema ništa sramno, jer ovaj CD oslikava onoliko fiktivnih stvari koliko i ličnih.

Dakle, ovo nije album koji je ličniji od bilo kog drugog vašeg albuma?
Sasvim sigurno je ličniji nego moj prvi album, koji sam snimila kad sam imala 15 godina. Sve je ličnije, jer učestvujem u pisanju pesama, komponovanju i završnoj produkciji, i dajem svoje mišljenje.
Ovaj album je mnogo dublji od prethodnih. Slažem se. I dobro je što je tako. Duboke misli mi odgovaraju.

Da li ste opušteniji sa 40 nego što ste bili sa 20 godina?
Da, bolje se osećam u svojoj koži. Kako vreme prolazi, povučete se malo u sebe i produhovljeniji ste, bolje poznajete sebe. Moj kovčeg s blagom sada je pun iskustava, stvari koje bolje razumem. Naravno, ima još puno toga što treba naučiti i razumeti. Nije sve završeno.

Da li se pribojavate četrdesetog rođendana?
Ne, nimalo.

Na albumu se našla i pesma koju je pisala vaša ćerka, a koju ste vi komponovali...
To je pesma čiju je melodiju i prvu rečenicu Lilly Rose smislila kad je imala šest godina. Mnogo mi se dopala i završili smo je sedam godina kasnije.

Vaša ćerka je talentovana za muziku?
Da, ima prirodan dar.

PageBreak

Benjamin Biolay vam je dao da otpevate: „To je pesma za stare budale / kao što sam ja nekada bila.“ Da li ste se već osetili kao „budalica“?
„Budalica“, pa to vam sve govori. Slatka reč koja izražava mladalačku bezbrižnost. Naravno, iskusila sam to, mogla bih sebe tako nazvati.

Da li vam se dešava da gledate svoje stare spotove?
Retko. Gledala sam ih kad sam izdala best of i osećala sam se čudno. Osetila sam nostalgiju jer sam bila okružena ljudima koji više nisu sa nama. Izgledalo je kao da prelistavate album sa starim slikama. U isto vreme se i smejete i plačete.

Da li ste inače nostalgični?
Obožavam da se prisetim lepih trenutaka. Nostalgiju volim, ali nikako u smislu kajanja. Toliko volim sadašnjost da me ne opterećuje to da se vratim u prošlost ili da žudim za budućnošću.

A među svoje želje ubrajate i sedmu umetnost. Upravo ste snimili svoj prvi film na engleskom, koji je režirao glumac John Turturro.
I bilo je fenomenalno! Postava je činila sve da bi pomogla režiseru. Provela sam mesec dana u Njujorku, u kojem sam živela pre dvadeset godina i kojem sam se vrlo malo vraćala. Osećanja su bila snažna jer je to bilo za vreme divljanja uragana Sandy i predizborne kampanje za predsednika. Za veliki broj ljudi uragan Sandy je bio tragičan, ali solidarnost stanovnika ovog grada je veličanstvena. Velika životna lekcija.

A Woody Allen, vaš partner u filmu?
Išla sam da ga gledam kako svira klarinet u Carlylu. Bilo je magično. Kao glumac, on puno improvizuje, bila sam impresionirana. Van scene Woody Allen me zasmejava, postavlja mi razna pitanja. Pričali smo mnogo o muzici.

Takođe ste i zaštitno lice kolekcije Conscious H&M.
Da, i sviđa mi se što predstavljam jednu popularnu i pristupačnu marku i kolekciju koja nastoji da probudi svest o tome kako treba da izgleda budućnost naše planete. Sve mi se dopalo, odeća, dekor, fotograf, režiser...

Kada ste u Los Anđelesu, da li vam nedostaju Francuska i Pariz?
Ne bih mogla da se odreknem Francuske. Zbog porodice i prijatelja, naravno. To je i zemlja u kojoj se osećam najbolje. U Parizu, arhitektura, mostovi i Sena me pokreću. Obožavam da sedim u kafeu i posmatram prolaznike. Los Anđeles je druga priča, tri četvrtine života odvija se u kolima, mnogo je manje razgovora s ljudima. Ima naravno i sjajnih stvari, kao što su privatne škole, koje nude neverovatan umetnički i sportski program obrazovanja. Kao mala sanjala sam da idem u takvu školu. Akademski, a opet vrlo individualizovano.

Kako sebe vidite za 5 godina?
Ne znam. Završiću turneju sa novim albumom, možda odigrati još neku ulogu na filmu.

Želite li da režirate film jednog dana?
Obožavam fotografiju, to je nešto što me je oduvek zanimalo. Volela bih i da jednog dana režiram sopstveni film