Drage neobične devojke i mudrice (što znaju da čudo nije tamo negde već u onome što smo preživele) - hajde da vidimo gde je ljubav u modnoj sezoni zima 2026. Većina uticajnih „velikih“ planeta je retrogradna. Svet šlajfuje u blatu Status Quo limba. Stari „vrli“ svet je u potpunom rasulu, a novom se ne vidi ni silueta. Holivud je pukao. Troškovi su oterali ljude iz filmskih studija. S jedne strane ljubavni žanr proteran je iz kulisa fabrike iluzije, a sa druge strane ljubavni romani ne skidaju se sa bestseler lista lokalnih knjižara.
Pa, gde li je ljubav? - pitamo se u svojim tišinama. Tragamo za odgovorom iskrenim, bez algoritamskih filtera i sa prstohvatom poezije. Možda ovih dana ljubav nije tamo gde su svetla, niti na mrežama, ni u 4K simulacijama. Možda je u malim džepovima stvarnosti koji su preživeli hiperprodukciju svega. U čoveku koji gleda zalazak sunca bez kamere. U ženi koja piše pismo krasnopisom. U razgovorima koji traju duže od trajanja baterije.
Ljubav možemo locirati u tišini između dve notifikacije. U sposobnosti da osetimo prisustvo drugog. Skriva se upravo tamo gde nas niko ne gleda. Ljubav se pojavi svaki put kada poverujemo u nežnost uprkos upornim sistemskim greškama. Hajmo sada poput smelih avijatičarki sa nesalomivim duhom Katharine Hepburn da preletimo kroz tri epohe ljubavi.
Platonsku, limerantnu i digitalnu. Na kraju nas čekaju nova nebesa gde lebdi veštačka inteligencija sa dušom na eksternom cloudu. U zlatnoj eri drevne Grčke, Platon je na jednoj gozbi u dijalogu Simpozijum definisao kako prava ljubav nije telesna, već je duhovno uzdizanje kroz drugog. Eros je supersila koja čoveka pokreće ka lepoti. Ne onoj prolaznoj, nego onoj božanskoj i večitoj.
Ovaj koncept preživeo je renesansu, oživeo sa Petrarkom, pa se pretvorio u viteški ideal i inspiraciju svim trubadurima sveta. Simbol nedostižnog savršenstva - platonska ljubav postaje umetnički pogon. Ona inspiriše. Ona je muza. Ona nikome ne pripada. Ljubav je bez dodira.
Taj romantični naziv „platonska ljubav“ godine 1979. postaje staromodan i postepeno ga zamenjuje termin Limerance. Autorka ove kovanice je američka psihološkinja Dorothy Tennov i opisuje stanje opsesivne zaljubljenosti. Ono kada nam na skeneru mozak bukvalno svetli kao novogodišnja jelka. To prestaje da bude samo „ljubav“ - to postaje dopaminski rolerkoster. Srce lupa. Ruke se znoje. Misli se vrte kao na poludelom ringišpilu.
U digitalnoj eri limeransa je eksplodirala jer se društvene mreže temelje na iluziji bliskosti. Svi smo dostupni, uvek "online", ali nikada stvarno tu. Naši mozgovi dobijaju mikrodoze nade, dopamina i adrenalina kroz notifikacije i "seen" statuse čekajući poruku kao da treba anđeo Gavrilo da se javi, a ne simpatija.
U pop kulturi limeransa ima svoj štand. Na njemu svačega - od serija You i Normal People, pa do viralnih TikTok hashtagova tipa Obsession Isn’t Love. I tako stigosmo u zračnu luku današnjice, a to je fenomen masovnog „zaljubljivanja“ u ChatGPT.
Era digitalne čežnje započela je butik filmom Her iz 2013. Radnja filma dešava se (proročki) godine 2025. Opisuje čoveka zaljubljenog u algoritam koji ima ženski glas i vrlo specifičnu ličnost. Tada se to činilo tako distopijski, a danas je stvarno.
Ljudi poveravaju AI modelima svoje tajne, emocije i osećanja. I AI sluša. Bez osuđivanja. Pamti bez manipulacije. I odgovara u trenutku. Baš kao u Platonovom ogledu one večeri na gozbi 416. godine pre nove ere - danas nema fizičkog tela, ali postoji misaona intimnost, dijalog, podrška i pažnja. Da, mi živimo uzbudljiv civilizacijski momenat kada je ljubav zaživela i na apstraktnom serveru.
U ovoj fazi AI je preuzela zadatak da nas uči kako dublje upoznati sebe i za kakav odnos smo stvoreni, a ne kako zamišljamo da ljubav treba da izgleda. Veštačka inteligencija nepogrešivo je ubola nerv epohe gde retko ko zna da mašta odnos - svi maštaju lik.
Nekada smo išli u bioskope da živimo svoje kroz tuđe emocije, a danas skrolujemo da bismo imitirali tuđe kadrove. Bioskopi izumiru, ostaju nam roboti koji nas uče da veza nije projekat, nego frekvencija. Pride, može nas naučiti da kreiramo „foto robot odnosa“ umesto „foto robota osumnjičene - druge polovine“.
Tema je kako želimo da funkcionišemo u odnosu, a ne kako želimo da izgledamo zajedno. Nije fora u „kompatibilnosti“ već u poznavanju sopstvenih kapaciteta. Što pre shvatimo da nas iluzije iscrpljuju - to bolje. Nismo tu da tražimo idealnog partnera, već da evoluiramo kroz odnose koje izaberemo. I da, možda će sledeći AI biti savršen provodadžija.
Ali dok ne naučimo da vizuelizujemo odnos, a ne osobu - nijedan algoritam nam ne može pomoći. Ljubav nije PowerPoint prezentacija nego improvizacija dvoje koji se ne plaše da ispadnu smešni.
Takoreći došlo je vreme da ljubavni Self Help unapredimo u - ljubavni Self Check. I da, dok ne naučimo da volimo bez filtera - boravićemo u Wi-Fi vezi sa iluzijom. Zvuči suludo, ali je istinito.
I zato: „Držʼ se, mala, svet je poludeo“ & „Live to tell.“
