Rečenica koju sam sebi i drugima najviše puta za života ponovila bila je i ostala ta da nema iskrene ljubavi i prijateljstva među nejednakima, referišući se pritom na eseje, s početka 20. veka, moje omiljene feministkinje svih vremena - Emme Goldman, čiji je fokus istraživačke kritike upravo i bila (ne)sloboda heteroseksualnog odnosa u društveno-političkom i kapitalističkom patrijarhatu.
Mada, ono o čemu je Emma ispisala na hiljade strana pre sto godina, ja danas živim u svakom svom odnosu s muškarcem.
Ta moja doživotna mantra feministička koja kaže da nema iskrene ljubavi među nejednakima jasno aludira na nemogućnost čistog i nenasilnog ljubavnog ostvarenja među ženama i muškarcima u društveno-političkoj globalnoj strukturi koja počiva na jasno definisanim odnosima moći.
Kako podređena može da voli svog nadređenog?
Ima li u odnosima proizvodnje i kapitala imalo ljubavi?
Je li supruga voljena kao čovek ili kao majka?
Je li ljubavnica voljena kao čovek ili kao ostvarenje erotske fantazije njenog ljubavnika?
Možemo li se voleti u svetu u kom su muškarci vlasnici 98% svetskog kapitala, ili su erotski odnosi nimalo ljubavni i zauvek osuđeni na nužan spoj zarad reprodukcije?
Ima li emotivne i seksualne emancipacije bez političke i ekonomske?
Opet se pitam naglas, i pokušavam da pronađem odgovore u sopstvenoj ljubavnoj istoriji.
Jedna sam od onih žena koja je okružena raznoraznim muškarcima. Mnoge sam prihvatala u društvo van ideje kako je svaki odnos s njima osuđen na propalu romantizaciju i erotizaciju. Jednostavno, dok nisam počela dekonstruisati na sopstvenoj koži sve, ja sam verovala kako žensko-muško prijateljstvo postoji. Onda sam shvatila da erotska ljubav između žene i muškarca umnogome zavisi od njihove prijateljske diskonekcije i rodne asimetrije. U tom nedostatku baza je problema.
Šta je ljubav nego prijateljstvo?
Izgleda da je heteroseksualni odnos nadasve seksualan i da sva romantizacija i senzacija te ljubavi počinje i završava se spajanjem ženskog i muškog tela, u krevetu, van principa istinskog prijateljstva. Otuda propali brakovi, krvoločni razvodi, otuda i femicida 23, u Srbiji, u roku od 9 meseci. Žene očigledno ne stradaju u prijateljskom odnosu, već u odnosu sa bivšim, sadašnjim ili slučajnim telesnim partnerom. Bojim se da ljubav bez prijateljstva jeste odgovor na pitanje zašto žena strada u patrijarhatu.
Moje mi iskustvo govori kako je vrlo malo muškog junačkog obraza, nepokolebljivog karaktera i mitske besmrtnosti izvan bratstva.
Čak i oni muškarci sa kojima nikada nismo imale erotske pokušaje, zamisli ili scene ne neguju svoje principe prijateljstva jednako sa svojim muškim i ženskim prijateljima. Moje mi iskustvo govori kako je vrlo malo muškog junačkog obraza, nepokolebljivog karaktera i mitske besmrtnosti izvan bratstva. Koliko god da su čisti i plemeniti naši muški prijatelji, jesu nesvesni rodne nejednakosti i feminističke borbe za slobodu u patrijarhatu. U tom pogledu, žensko-muško prijateljstvo i problematizujem. Bez obzira da li ono ikad preraste u erotsku konekciju ili ne. Jednostavno, ni odnosi prijateljski nisu i ne mogu postojati van hijerarhije i strogih odnosa moći.
Ceo ovaj moj golemi uvod i jeste asocijacija na moje sećanje kada se, ima nekoliko godina, sasvim naivno zaljubljujem u svog tadašnjeg najboljeg muškog prijatelja. Družili smo se na prvu loptu zaista ravnopravno, delili bez srama sve, i muke, i nedaće, provodili noći i dane zajedno, i to bez ikakavih naznaka da erotika uvek, kad su žena i muškarac u pitanju, pobeđuju iskreno duhovno prijateljstvo. Možda sam ja i uviđala da potajno nešto postoji iako naizgled slutila nisam.
Odbijala sam svesno da je to jedina solucija žensko-muškog odnosa— da svaki hetero muškarac mora da erotizuje svaku hetero ženu, pa makar ona bila i njegova, formalno, prijateljica.
Odjednom je sve puklo. Nakon dve godine druženja, nakon neke tehno žurke u Wurstu, dobro se sećam, odvezao me je kući i poljubili smo se filmski, neočekivano, u kolima ispred moje zgrade. Jasno je bilo da će se popeti i da ćemo tu noć opet provesti zajedno, samo u nikad romantičnijem aranžmanu. Jutro smo dočekali zagrljeni na mom trosedu. Shvatih ubrzo da sam, ko blesava, zaljubljena u svog bliskog drugara.
Zaista sam u tom trenutku bila sigurna da moj blizak prijatelj može biti moj najbolji ljubavnik. Ali, očito je poljubac u zagrljenoj noći izbrisao sve. Izgubila sam ga. Izjavila sam mu ljubav i on je nestao. Umesto prijateljice video je ludu ženu koja ga pritiska jer želi sve, sad i odmah. Bila sam nestrpljiva i ni u čemu nisam videla problem. Bila sam sigurna da smo rođeni jedno za drugo.
Jer kako dobar prijatelj može biti loš ljubavnik?
Ukoliko žmarci prorade i pamet se zavrti, dok ispred tebe stoji tvoj najodaniji muškarac kog si birala najslobodnije što možeš, šta ti drugo preostaje nego da veruješ kako je on najbolji za tebe. Mada, meni se čini da sam ja svom najboljem prijatelju ipak bila draža kao fantazma nego kao realna žena. On nije osetio da iz konekcije prijateljstva jedino i može nicati čista ljubav. Uostalom, ko kaže da sam ja njemu ikada bila prijateljica i da nisam oduvek bila samo fantazma bez potencijala za otelotvorenjem. Na kraju, nisam pobedila ni kao prijateljica, ni kao ljubavnica.
On nije osetio da iz konekcije prijateljstva jedino i može nicati čista ljubav.
Čini mi se da je sve palo u vodu onog trenutka kada se moj nekadašnji drugar i tadašnji ljubavnik prisetio svakog mog prethodnog ljubavnika o kom je slušao, a u kom je video pretnju i razaranje ideje o meni kao ženi o kojoj zna sve, a o kojoj ne bi voleo da zna ništa.
Dugo mi je trebalo da mu oprostim što je odvojio prijateljstvo od ljubavi, i što nikada nije bar ni pokušao da bude drug i ljubavnik, u isto vreme. Kada sam njemu oprostila, sa sobom sam ustanovila da ću tek kad se prijatelj i ljubavnik stope u jedno, istovremeno, bez teskobe biti sigurna da više nisam nejednaka s onima koje volim, i u koje se zaljubljujem.
Do tada, sedeću sama na reci, ali neću plakati jer nemam ljubavnika u prijatelju. Slaviću život u kom nesputano sanjam slobodnu ljubav svog života.