NEĆEMO SEKSUALNOG NASILNIKA ZA DEKANA: Milica Glogovac u novoj kolumni o protestima na Fakultetu političkih nauka

Unezvereno otvaram pa zatvaram viseće elemente po kuhinji, zaboravljam usput šta tražim. Tok misli sopstvenih ne mogu da ispratim nemir ih neki kida pre no se u konciznu strukturu sastave. Gledam na sat. Je li vreme? Da ne dođem ranije... Shvatam da mi se kolena tresu. U grudima mi bubnji. Da li je moguće? Dvadeset godina kasnije? Setim se saveta terapeutkinje, sa najviše police hvatam lozu. Jednu, pre sahrana. Pa i ovo je neka sahrana, zar ne? Sahranjujem tišinu. Nepravdu sahranjujem. Vreme je.

Stiže Kaća. Njen pogled me podrškom prelije. Grli me, plače mi se. Odakle sad to jebote? Obema drhte ruke dok ih upletene držimo. Stiže kuma, hrabri. I kumina je kuma u zamku tu za mlade prepelice ulovljena bila. Vajber grupa “Ekipa sa faksa” od nas desetak, još jedna piše “i ja sam ta”. I ja sam ta. Vreme je.

Tišina. Osećam jezu hladnih fakultetskih hodnika. Čujem ta vrata. Osećam dodir te neželjene kose na podlakticama. Odvratnost je i dalje prokleto živa prema tom telu koje bez dopuštenja bez pitanja bez obzira bez obraza ulazi u moj prostor najbliži prostor najranjiviji tu gde samo ljubav puštaš, upada ne pita, grabi ne bira, unosi se u lice neobuzdano govori dah mu odbojan osećam jeza se penje uz leđa otvara se ambis podamnom odroni se deo mene i ode zauvek. Skupljam se sada svom snagom da se smanjim da se skupim, suzim, da se izvučem iz te cevi uske na kraju nje je otvor, malo svetlo na ključaonici tamo da uteknem, da udahnem.

Sirena sa megafona. Verujemo ženama! Verujte ženama! E nećeš, e sada nećeš, više nećeš!Divim se curama čiji se glas levkom u javni prostor rasprši, vatromet istine pršti pred vratima zgrade pada po nama kao kiša po zemlji žednoj. Pred staklenikom za odgoj izdanaka demokratije, sistema, kritičkog, zaštite, komunikacije, vrline. Venu vam izdanci, alo! Stide vas se, sami sebe pojedoše.

Znam da je unutra i vičem sada, vičem mu u lice, sad se ja njemu u lice unosim, u lice mu viču sve Milice, Jelene, Mine, Milene... Rastače se čvornata masa začarana prećutanog kao raščinjena, pucaju plikovi na grlu, raspliće se gusta pređa neizgovorenog u svilen konac pa plete u jasan oblik onoga što se reći mora.

Hajde da igramo jednu igru. Zalepim ti na čelo pojam, ti pogađaš. U sebi imaš nešto strašno. Puštaš godinama da to u tebi raste, nekontrolisano džiglja, druge povređuje. Položaj koristiš, na tu nadmoć sebe ložiš. Ne tražiš tom užasu koji u sebi gajiš ni uzroka, ni rešenja, ni kraja. Šta si onda ti? Ako čitaš ovo hajde zapitaj se, šta si ti? Da nisi možda – dekan?

Zagrljene lako koračamo, ja i ja. Ja imam 22, ja imam 42 godine. Nosi nas drvored dok se ulicom spuštamo, jedno po jedno drvo za ruke prihvata i očinski drugom predaje. Probijaju se kroz njihove krošnje utočišne zrake meke, miluju kao ruke mamine što bi milovale. Miluju svih 20 godina proteklih, miluju svaki taj dan, oćutan.

Iza nas vijore pobedničke zastave čipkane, od haljinica za lutke skrojene, od perlica, i mirišljavih papirića, od ukrasnih salveta i karnerića koje su nam bake na suknjice došivale, od modlica, šarenih restlova, vezenih krpica, od šljokice... Vijore solidarno, snažno, zvone nežno, vrtlog su moćan sve zajedno napravile i sve mračne sile na svetlo, napolje isterale.

Bilo je vreme.