Ovo nije nužno složen ili dugotrajan proces - ritual može biti pažnja u pokretu, način na koji dodirujemo i posmatramo svoje lice, krema koja nije samo sredstvo ili materija, već dodir, tekstura i miris koji nas neguje, pogled u ogledalu u kome se zaista vidimo. Svesni rituali u kupatilu jesu luksuz jer kupatilo tada postaje više od prostora - postaje vreme. Ovo je vreme koje ne jurimo, već činimo sebi, prilika da prestanemo da ga "merimo" i počnemo dubinski da osećamo i živimo ritam koji je smireniji. To su meditativni trenuci u kojima stvaramo i obnavljamo odnos sa sobom i svojim telom, iz dana u dan, sveti ritual koji oblikuje ostatak dana, navike koje menjaju odnos prema vremenu, a samim tim i prostoru. Luksuz tada ne dolazi u pakovanju - on je u načinu, maniru, lepoti, spoju duha i tela, uživanju u sopstvenoj nezi, odluci da uživamo i osećaju koji se ne zaboravlja. Ova alhemija ne odnosi se samo na kožu, već i na način na koji hodamo kroz sopstveni dan, a onda i život.
Verujem da ovakav pristup može dubinski uticati na našu psihu, na načine koje ne bismo povezali sa večernjom kupkom ili umivanjem, na primer. Možda zvuči neobično da svakodnevni trenuci u kupatilu imaju snagu da oblikuju dublje aspekte naše svakodnevice, ali moć malih postupaka koje činimo svaki dan zaista je ogromna. Pored toga što u kupatilima počinjemo i završavamo dan, to je mesto gde obavljamo pomenute rituale nege, i to je civilizacijski konsenzus, nešto oko čega nema mnogo polemike dok su pravila jasna. Pitanje dakle nije šta, ni zašto, već kako.
Svi se kupamo i umivamo, ali kako osećamo vodu na koži, da li čujemo muziku u kupatilu, kako je postavljeno osvetljenje, kako se svetlo menja u skladu sa dobom dana ili noći, šta smo izabrali da vidimo uz svoj odraz u ogledalu, odnosno kako smo uredili prostor koji je reflektovan u ogledalu, kako on odražava ko smo ili ko želimo da postanemo, koliko praznih ili omiljenih parfema držimo na toaletnom stočiću, da li smo izabrali neki komad nameštaja ili dekora koji nije deo klasične opreme za kupatilo ali nas raduje, da li smo kreirali oltar uz kadu, i još mnogo elemenata i načina kako pristupamo kupatilima. Ovde, pak, ništa nije posebno i sve je posebno, dizajn čini da iskustvo kreira emocije koje želimo da osećamo i zapravo generišemo tokom čitavog dana.
Da dizajn ne oblikuje samo fizički prostor, već čitavo iskustvo koje se ogleda u unutrašnjem stanju, životnoj energiji i celokupnom blagostanju čoveka, svedoči i savremena tipologija kupatila koja je preokrenula svoju klasičnu postavku i integrisala se u ostatak životnog prostora. Praktični nivo ove prostorije rotirao se ka simboličnom, negujućem i čulnom aspektu lične higijene i nege.
Jedan od najupečatljivijih primera ove evolucije jeste samostojeća kada kao centralni element enterijera i pažnje. Postalo je zanosno videti je u okviru čitavog životnog prostora, ne samo kupatila. Na ovaj način, pozicija oblikuje funkciju i slavi čin kupanja kao celovito iskustvo. Tehnički gledano, kada je samo posuda za vodu i može se postaviti gde god postoji vodovodna instalacija, najčešće sakrivena unutar samostojeće baterije, odnosno česme, koja svojom formom više podseća na elegantnu skulpturu nego na utilitarni predmet.
Zanimljivo je da danas mnoga moderna kupatila koja su pozicionirana u sklopu spavaćih soba i drugih prostorija, delom podsećaju na period koji je trajao do kraja devetnaestog veka, kada kupatilo nije postojalo kao odvojena, tj. standardizovana prostorija. Higijenski rituali bili su svedeni, ali pažljivo organizovani. Tada su kade bile prenosive i samim tim je kupanje ispred ložišta ili kamina bila veoma standardna, ali ne i svakodnevna rutina, dok su ovakvi rituali koje mi danas vezujemo za luksuz i hedonizam, deo jednog šireg istorijskog narativa i socijalnog razvoja.
Prva kupatila pojavila su se krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka. Tada su ove prostorije bile prilično retke, uglavnom udaljene od spavaćih soba, a njihove funkcije bile su svedene na najosnovnije potrebe higijene. Dobar je primer bidea koji je nastao u Francuskoj početkom osamnaestog veka. Sam naziv "bide" u prevodu znači "poni" i aludira na pozu koju je čovek zauzimao prilikom korišćenja ovog sanitarnog uređaja, zbog položaja tela tokom ispiranja koje podseća na jahanje ponija. Ova jezička i vizuelna asocijacija oslikava i funkciju bidea kao pomoćnog sredstva za ličnu higijenu i negu. On predstavlja jedan od ranih inovativnih dodataka u kupatilu, čija se upotreba proširila u Evropi tokom narednih vekova.
U svojoj ranoj fazi, bide je bio prenosiv predmet, često izrađivan od keramike, metala ili drveta, i najčešće se postavljao u spavaćoj sobi. Danas je, zahvaljujući unapređenjima vodovoda, postao fiksna i specijalizovana vrsta lavaboa. Osim toga, pozicija bidea u savremenom kupatilu u današnje vreme je privilegovana. Prevaziđena je samo njegova izvorna funkcija, ali dimenzija postojanja bidea čini ovu prostoriju otmenom i klasičnom, naročito usled pomame za dvostrukim lavaboima i prostranim tuš kabinama koje su moderniji izbor kada je reč o organizaciji prostora.
Kada dizajn životnog prostora nadiđe puku funkcionalnost i postane emocionalno iskustvo, on je alat za očuvanje i unapređenje celokupnog blagostanja i povezanosti tela i duha. Tada ne govorimo o prostoru, već o domu i njegovoj energiji - prostoru koji leči, smiruje, podržava, regeneriše i povezuje nas sa našim ukućanima i sa sobom. Jer, na kraju dana, ono što nas suštinski obnavlja jeste iskustvo, način na koji doživljavamo život. Zato je važno razumeti da blagostanje nije cilj, već proces - navike svakodnevnog života. Dizajn može ili pomoći tom procesu da postane životni, ili ga neprimetno udaljiti od njega. Jer, ako postoji mesto gde možemo da počnemo iznova - svakog jutra i svake večeri - to je upravo kupatilo. Način na koji je ono dizajnirano oslikava i način na koji biramo da živimo.
U galeriji pogledajte ideje kako da unesete zelenilo u svoj dom.
