U romanu "Devojke skromnih sredstava" Muriel Spark, čija se radnja odvija u posleratnom Londonu, kada je "sav pristojan svet bio siromašan", mlade stanarke hotela za žene imaju jednu skupocenu večernju haljinu koju nose naizmenično - a haljina je, naravno, s potpisom "Schiaparelli".

Kreatorka o kojoj je časopis "Time" pisao da je "luđa i originalnija od svojih savremenica" bila je osoba koja je između dva svetska rata uvela u modu mnoge inovacije koje su i danas prisutne, piše Stil.

Upravo ona je lansirala prve haljine na preklop, koje je kasnije popularisala Diane von Furstenberg, otisnula uzorak slova, novina i nota na tkaninu, upotrebila patent zatvarač kao dekorativni element, jastučićima podigla ramena, odenula ženu u večernje odelo, uvela boju "shocking pink" nadahnutu ružičastim Cartier dijamantom, prikazala prve kolekcije na određenu temu, kao što su znaci zodijaka ili muzika, te priredila prve režirane revije s pozorišnim elementima na reviji "Cirkus" iz 1938. nastupili su i akrobate.

"Bila je puna ideja i svemu je pristupala fenomenalno maštovito i inventivno, pa i sopstvenom životu", rekla je njena unuka, glumica i manekenka Marisa Berenson.

Maštovitost je mala Elsa pokazala vrlo rano. Sa svega šest godina, prvi put u potrazi za pustolovinom, pobegla iz raskošne palate "Corsini" u Rimu; našli su je kako vodi paradu na gradskim ulicama!

Rođena je 10. septembra 1890. u imućnoj porodici. Otac Selestino bio je ugledni naučnik, kao i njegov brat Giovanni Schiaparelli , astronom koji je proučavao kanale na Marsu i satima znao sa bratanicom da posmatra zvezde teleskopom.

Devojčicu su nazvali Elsa po nemačkoj dadilji, a majka Maria-Luisa neprestano ju je upoređivala sa starijom sestrom, iščuđujući se kako je starija lepa, a mlađa nije.

Elsa zaista nije bila lepo dete, a uz to je bila i neposlušna, uvek u pobuni protiv pravila i sa željom za nesputanom slobodom - baš kakva će biti i kao odrasla žena. Volela je da izvodi nestašluke, da se odeva u staru odeću koju je našla na tavanu i da izmišlja - tako je u strogoj školi kod časnih sestara na ispovesti priznala ceo niz sasvim neverovatnih grehova - a u ranoj mladosti objavila je zbirku pesama koja je erotskim sadržajem sablaznila porodicu.

Kad su joj bile 22 godine, poslali su je u London da čuva decu porodičnih prijatelja, a usput se zaustavila u Parizu, gde su je pozvali na bal. Kako nije imala prikladnu haljinu, napravila ju je sama, ali ta prva kreacija nije bila naročito uspešna: sastojala se od komada svile omotanih oko tela i pričvršćenih špenadlama koje su tokom večeri poispadale pa je naglo morala da se povuče s plesnog podijuma.

U Londonu je Elsa otišla na predavanje o teozofiji koje je držao izvesni grof Wilhelm de Wendt de Kerlor, markantni poljski plemić i sledbenik Madame Blavatsky. Samo 24 sata kasnije udala se za njega. Kako je grof bio siromašan kao crkveni miš, par je živeo od Elsinog ne naročito velikog miraza, prvo u Nici, a onda su 1916. odlučili da se odsele u Njujork.

Upravo je u Americi, tokom Prvog svetskog rata i neposredno posle, Elsa Schiaparelli našla podsticajno društvo umetnika i intelektualaca u koje se savršeno uklopila: sprijateljila se s Gabrielom, ženom slikara Francisa Picabie, i preko nje upoznala fotografa i galeristu Alfreda Stieglitza, umetnika Marcela Duchampa, koji je u Njujork stigao sa staklenom kuglom punom pariskog vazduha, i Man Ray na čijim se fotografijama nelepa Elsa pretvorila u glamuroznu Schiap, tamnoputu, pomalo egzotičnu pojavu dubokog pogleda, uvek u sopstvenim kreacijama.

U Evropu se vratila 1922, kao i njena prijateljica Gabriela Picabia, ali bez muža (ostavila ga je kad se otkrilo da je vara s plesačicom Isadorom Duncan, koja se nije libila da pred Schiap pleše gola), i s tada dvogodišnjom kćerkicom Marisom Luisom Ivon, koju je od milja zvala Gogo.

U Parizu, gde se doselila s kćerkom, Elsa se pomalo bavila pisanjem, te za sebe i Gabrielu šila elegantnu odeću specifičnog stila koja je zapela za oko poznatom kreatoru Paulu Poiretu. Njegovo vreme je prošlo; iz rata se vratio uništenih nerava, a ženama, koje su tokom ratnih godina okusile nezavisnost, više nisu bili privlačni njegovi nepraktično-ženstveni modeli sa šlepovima i dekolteima. Međutim, iskusni dizajner nepogrešivo je prepoznao talenat mlade Italijanke i podstakao je da se profesionalno bavi modom.

Njena prva kolekcija, koju je predstavila 1927. u svom stanu, sastojala se od ručno pletenih pulovera geometrijskog uzorka koji su smesta osvojili Evropu i Ameriku, a najveći uspeh postigla je s puloverom s crvenom mašnom koja je izgledala kao prava, a zapravo je bila deo pletiva. Kada je objavljen u američkom "Vogueu", taj mali i "dosetljivi" odevni predmet, koji se lako navlači, izazvao je veliko uzbuđenje kod nove generacije žena iz visokog društva koje su morale da se odevaju same, bez pomoći sobarica. S obe strane Atlantika smesta su se pojavile kopije toga, ali to Schiap nije smetalo, naprotiv.

“Onog časa kada prestanu da vas kopiraju, znate da više ne vradite dobro”, rekla je dizajnerka koja je 1932. već zapošljavala 400 ljudi i godišnje proizvodila do 8.000 komada pulovera, sportskih kompleta, suknji-pantalona, pidžama za dan, večernjih toaleta…

PageBreak

Schiaparelli je dizajnirala komade za nov način života i od novih materijala - šešire dovoljno male da se mogu nositi u bioskopu; pelerine od prozirne sintetičke tkanine "rodophane"; prozirne najlonke u boji i s uzorcima.

Žene svog doba odevala je u smele kreacije koje su zahtevale neustrašivost i od osobe koja ih nosi, pa tako na karikaturi objavljenoj u časopisu "New Yorker" 1939. prodavačica staromodno odevenoj dami pokazuje futurističku večernju haljinu, uz reči: "Zašto bi se gospođa plašila? Schiaparelli se ne boji".

Ne čudi onda da su joj među klijentkinjama bile one najhrabrije - španska klizačica, skijašica i teniserka Lili de Alvarez, koja je 1931. na turniru u Vimbldonu nastupila u njenim belim svilenim pantalonama-suknji i izazvala pravi skandal, te avijatičarke Amelia Earhart i Amy Johnson, koja je nosila "Schiaparelli" kad je 1936. postavila novi rekord u solo letu od Grejvsenda do Kejptauna: iz Britanije je poletela u plavom vunenom vodootpornom odelu, a u Sahari se presvukla u svileni muslin.

Jedna od prvih klijentkinja bila joj je spisateljica Anita Loos, koja je bogatstvo zarađeno romanom "Muškarci više vole plavuše" rado trošila na kreacije "Mainbocher" i "Schiaparelli".

U butik koji je Schiap otvorila 1935. na pariskom trgu Vendom, ukrašen zlatnim stubovima Alberta Giacomettija, tepisima Fernanda Légera i spiralnim metalnim vazama Mana Raya, očaravajući prostor koji je umetnik Jean Cocteau opisao kao "đavolju laboratoriju gde žene padaju u zamku i izlaze maskirane", hodočastile su bogate naslednice, pomodne dame i selebritiji svih vrsta. Privlačili su ih nekonvencionalni modeli, često nastali u saradnji s vodećim nadrealistima, kao što su Cocteau, Salvador Dali i Méret Oppenheim.

Nadrealizam je prodirao u snove, skrivene želje i potisnute misli, a uzbudljive vizuelne strategije naglašavale su bizarno, fetišističko, snoviđeno i fantastično - i naravno, seksualno. U kolekciji za leto 1937. Elsa se, na primer, koncentrisala na jedan od najprovokativnijih delova ženskog tela, usne, koje su nadahnule i Dalijevu čuvenu ružičastu sofu "Usne Me Vest", te i njen strogi kostim s džepovima u obliku usana odiše seksualnom simbolikom.

Kostim je nosila Dalijeva supruga Gala, dok je Wallis Simpson, buduća vojvotkinja od Vindzora, odabrala haljinu nadahnutu Dalijem, s izvezenim jastogom značajno smeštenim na prednjem delu, koja, sugerisao je Dali, mora da se nosi s nabačenom kašikom pravog majoneza.

Otkačeni šešir koji izgleda kao cipela naopako u javnosti se usudila da nosi samo Daisy Fellowes, udovica francuskog aristokrate kojeg su uhvatili u krevetu sa šoferom, inače naslednica bogatstva porodice Singer, magnata šivaćih mašina, najelegantnija žena Pariza za koju je neko pohvalno rekao da poseduje "eleganciju kostura". Gosti u pariskom "Ritzu" penjali su se na stolice da bolje vide kaput od majmunovog krzna izvezen zlatom koji je za nju izradila Schiaparellijeva".

Haljinu s "poderotinama", koja, kao haljine iz sna na Dalijevom platnu, s uzorkom životinjske kože ukida granice između odeće i tela, nosila je glumica Ruth Ford, takođe jedna od Elsinih stalnih mušterija.

Schiap je posebno volela Millicent Rogers, naslednicu imetka "Standard Oila", modnu ikonu toga doba koja je do prerane smrti 1953., kupovala skupe bluze "Charles Jamesa" i kreacije "Mainbocher" i "Schiaparelli", putovala sa sedam jazavčara, čistila zube čačkalicom od 24-karatnog zlata i skupljala indijanske umetničke radove.

“Ona se ničega ne plaši. Može da nosi šta god hoće i uvek nosi sve novo”, rekla je Elsa za Rodgersovu koja se odvažila da oko vrata obesi ogrlicu od prozirne plastike u kojoj su se šarenili metalni insekti i da odene večernju haljinu izvezenu metalnim notama uz pojas s muzičkom kutijom u kopči. Obe kreacije danas se čuvaju u Muzeju Metropolitan u Njujorku.

Elsa je uspešno pretvarala crteže Jean Cocteaua u rafiniran vez, kao onaj na sakou od sivog lana koji, s izvezenim potpisom Cocteaua, ženu koja ga nosi pretvara u umetničko delo, ili u optičku varku kao u slučaju dugog večernjeg kaputa koji je u Londonu kupila Doris Viscountess Castleross, bliska prijateljica fotografa Cecil Beaton, i vlasnica palate "Venier dei Leoni" u Veneciji, koju je kasnije prodala Peggy Guggenheim

Te privlačne žene super rafiniranog izgleda obožavale su jednako rafinirane kreacije Else Schiaparelli, iako ju je Coco Chanel prezrivo opisala kao "onu Italijanku, umetnicu koja šije haljine" (Schiao joj nije ostala dužna: "ona šnajderka", govorila je za Coco).

Holivudske glumice cenile su je jer su u njenim haljinama delovale šik, samopouzdano i vrhunski elegantno, kako i priliči divama. Greta Garbo se u "Ninočki" zaljubila u otkačeni "Schiaparell" šešir, njene haljine nosile su Claudette Colbert, Ginger Rodgers, Catherine Hepburn i Joan Crawford, a Mae West se u filmu "Every Day is a Holiday" pojavljuje u kostimima koje je Schiaparellijeva šila služeći se krojačkom lutkom s oblinama poznate glumice. Iste te obline ocrtavaju se i na bočici "Schiaparelli" parfema "Shocking", koju je dizajnirala umetnica Leonor Fini, a posle je redizajnirao Jean-Paul Gaultier

Dok su najsmelije kreacije nosile one retke dame iz visokog društva koje su imale novca i hrabrosti za takve egzibicije, Elsa je, duboko uverena da je budućnost mode konfekcija a ne haute couture, omogućavala i manje pustolovnim ženama da uživaju u njenim kreacijama, ali znatno konvencionalnijima, koje je prodavala u nekoliko američkih robnih kuća. To se pokazalo kao mudra poslovna odluka jer su joj upravo te linije donele najveći prihod i omogućile lepu i bezbrižnu starost.

Godine Drugog svetskog rata Elsa je većim delom provela u Njujorku, gde se uglavnom posvetila dobrotvornom radu i tek se posle rata vratila u Pariz. Lansirala je novi parfem, "Le Roy Soleil2, u bočici od kristala "Baccarat", koju je dizajnirao Dali, jarkocrveni ruž za usne "Stunning" i najlonke u istoj boji, koje su se prodavale ekskluzivno u njujorškoj robnoj kući "Bonwit Teller" te otvorila butik na Sedmoj aveniji.

Ali više ništa nije bilo isto, žene su pedesetih poludele za Diorovim "new lookom", a glamurozne kreacije Elze Skjapareli odjednom su izgubile na primamljivosti. Našavši se u sličnom položaju kao Pol Poare nakon Prvog svetskog rata i svesna da je njeno vreme prošlo, Skjap je 1954. objavila autobiografiju pod naslovom "Shocking!" i – stečaj svoje firme.

Za razliku od Poarea, koji je poslednje dane proživeo u bedi, ona je imala dovoljno novca. Naizmenično je živela u kući u Tunisu i u četvorospratnici u Parizu, pretrpanoj jastučićima od ružičastog satena, skupocenim tepisima "Aubusson" i slikama Piicassa, Dala i majstora iz 18. veka.

Njena unuka Beri Berenson opisala je zavese od jarkoružičaste svile koje su pocrnele po ivicama od centralnog grejanja, ali Elsa ih nikad nije dala na čišćenje. Kuću je iznenada prodala, a da o tome nije obavestila porodicu – ni kćerku, s kojom je imala prilično komplikovan odnos, ni unuke.

Elsina kćerka Gogo, koja se kao i majka često pojavljivala na društvenim stranicama "Voguea" i ‘Harper’s Bazaara’, udala se početkom 1941. za Roberta L. Berensona, sina istoričara umetnosti Bernarda Berensona. Venčanje je održano u Njujorku, a kad je postalo jasno da ni mladina majka ni svadbena haljina neće stići iz okupiranog Pariza na vreme, u pomoć je priskočila stara Elzina klijentkinja iz Njujorka. Poklonila je Gogo večernju haljinu od belog krepa koju joj je Schiap kreirala nekoliko godina ranije i koja je, uz mnogo tila i bisera, raskošan veo i starinski buketić tuberoza i ljiljana poslužila kao venčanica.

U braku su rođene dve kćerke, Marisa, jedna od najvećih lepotica sedamdesetih, i godinu mlađa Berinta, poznata kao Beri. Obe su pohađale najskuplje švajcarske internate, učile ples kod Gene Kelly-ja i "kako se ponašati" kod Diane Vriland, te neko vreme radile kao foto-modeli.

Marisa se posle istakla ulogama u filmovima "Smrt u Veneciji", "Cabaret" i "Barry Lyndon", te se dva puta udavala i rodila jednu kćerku. Beri je takođe glumila, ali kad se udala za glumca Antonia Parkinsa, s kojim je dobila dva sina, posvetila se fotografiji. Parkins je 1992. umro od side, a devet godina kasnije, 11. septembra 2001. Beri je poginula u avionu koji se u terorističkom napadu na Ameriku zaleteo u severni toranj Svetskog trgovinskog centra u Njujorku.

Svim tim porodičnim veseljima, rođenjima i tragedijama Elsa više nije bila svedok. Umrla je 13. novembra 1973, u 83. godini, od posledica moždanog udara.

Četiri godine pre smrti veći deo svojih kreacija poklonila je Muzeju u Filadelfiji, gde je 2003. priređena sjajna izložba njenih radova. Sahranjena je u haljini za nju karakteristične "shocking pink" boje, a na nadgrobnom spomeniku uklesan je njen potpis u zlatu. Savet koji je dala ženama i dalje se pamti: "Usudi se da budeš drukčija!" govorila je Schiaparelli.

Ona je to svakako bila.

Izvor: Stil.rs

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/