Uspešna srpska umetnica Ivana Bašić otvoreno za Elle: Nema kompromisa, ako želite da uspete u Njujorku!

Zašto je njen uspeh prvo prigrlio svet, te na koji način je do tog uspeha stigla, ova krajnje inspirativna mlada žena otkrila nam je u iskrenom razgovoru, dajući nam direktan uvid u to zašto kada iz Srbije stignete u Njujork, stvarnost izgleda izvrnuta naglavačke, ali i kako da se snađete u njoj i nađete svoje mesto u mravinjaku Menhetna, gde svaka osoba koju sretnete pokušava isto što i vi – da se probije.

Ubrzo nakon Londona, Ivana dobija poziv za prvu institucionalnu izložbu u Whitney Muzeju u Njujorku.

Na izložbi Dreamlands kuriranoj od strane Whitney kustoskinje Chrissie Iles, Ivana Bašić izlaže skupa sa najvećim imenima iz sveta savremene umetnosti, gde njena postavka skulpture i video rada dobija odlične reakcije kritike i publike, te biva otkupljena od strane Whitney-a za njihovu stalnu kolekciju. 

Nakon toga usledile su izložbe u prestižnim galerijama Andrea Rosen u Čelsiju, Martos u Los Anđelesu, Nina Johnson u Majamiju, izložba u Hessel Muzeju u Njujorku, Loyal galeriji u Štokholmu, Nogueras Blanchard u Barseloni, tokom kojih Ivanini radovi dobijaju značajnu pažnju zbog potpuno novog i specifičnog pristupa figuraciji, kao i njenoj radikalnoj logici upotrebe materijala. 

Materija se, u skulpturalnim formama Ivane Bašić kreće od tečnog voska do najtvrđeg metala, od kamena do njegovih najsitnijih čestica. Otelotvoruje figure čija unutrašnja sila pokušava da se oslobodi, i u procesu povređuje njihove krhe i prazne forme koje su u isto vreme tela i skučeni prostori bivanja. Vajane u glini, modelirane u silikonu i odlivene u vosku, sa kožom i povredama oslikanim uljanom bojom, ove skulpture se uzdižu kroz dah - zarobljen u staklu, i/ili čelične proteze kao potpori slabom telu.

Šta je pokretač i koje je poreklo tvoje inspiracije?

Od detinjstva sam bila opsednuta idejom samog tela i šta je ono. Sve do pre četiri godine nisam se profesionalno bavila umetnošću, niti sam ikada pre zašla na teritoriju materijala, čak sam smatrala da ništa ne umem da napravim sopstvenim rukama. Uvek sam imala problem sa sopstvenim telom, koje sam doživljavala kao ograničen prostor u kome živim, sa čijim nestankom ću i ja nestati - ova misao je postala neka vrsta opsesije koja je rasla u meni i vremenom je postalo očigledno da je prisutna u svemu što radim. Tako sam recimo studirajući grafički dizajn, sebe stavljala u te (sada) presmešne situacije. Dobili bismo zadatak da napravimo omot za knjigu, omot za cd, plakat, igricu, a ja bih samo ilustrovala tela na svakom od ovih zadataka.  Kada sam posle završenog faksa sve svoje radove stavila na pod ispred sebe, ali i tokom razgovora sa profesorima, koji su mi takođe ukazali na to telo koje se uporno ponovalja u mojim radovima, bilo je očigledno da je ovo tema koja neće nestati, koja zapravo samo jača i odlučila sam da je sledim.

Sve je prvo krenulo sa crtanjem?

Da, crtala sam kao dete ali mahom figure, dok su se te deformacije koje se nalaze na mojim skulpturama sada, tada nalazile na crtežima odeće koji su bili vrlo ekstravagantni u najblažem smislu te reči. To me je vodilo ka dizajnu odeće koji sam pokušala da upišem na fakultetu Primenjenih umetnosti, ali nisam upala - što se posle ispostavilo kao prva od zapravo srećnih okolnost u nizu. Tako da sam upisala grafički dizajn na Megatrendu, koji je bio prilično haotičan sem činjenice da sam upoznala i učila od dvoje divnih profesora, Dorijana Kolundžije i Isidore Nikolić.
Oni su između ostalog zaslužni za to što su mi ulili samopouzdanje i naučili me preko potrebnoj disciplini rada, ali i usadili mi ideju da odem u Njujork. 

Znači, već u tom periodu dobila si nadahnuće za Njujork?

Da, ideja o Njujorku kao opciji potekla je od mojih profesora koji su mi ulili hrabrost da zaista ozbiljno razmislim o tom koraku, koji sam ubrzo i načinila. Veliki broj ljudi u Njujorku umetnošću se bavi iz raznoraznih pobuda, zato što je to kul, zato što je deo lifestyle-a, drugačije je ipak kada se tamo ode sa određenom idejom i podlogom. Umetnost koju sam ja odnela i stvorila tamo, oduvek je bila u meni ali sam isto tako uložila godine u proučavanje kritičke teorije, ne bih li izgradila odgovarajuće argumente za svoj rad. I u trenutku kada sam konačno krenula da se bavim materijalima, sve je na neki način jednostavo počelo da teče. Sve se zapravo odigralo prilično brzo od tog trenutka, ako se uzme u obzir činjenica da sam prvi dodir sa materijalom imala 2014., a da je za ove četiri godine moja produkcija narasla do zaista velikih razmera.

Kako je sve počelo?

Preko interneta sam aplicirala za studije na višoj školi u Njujorku, nikada pre toga nisam bila u Americi. Zapravo sam greškom završila na studijama za tehnologiju, mislivši da je u pitanju umetnička škola. Ali to je naposletku ispalo odlično, jer me je poguralo u rad sa materijalima. Takođe, kada ljudi završe klasične umetničke programe na Kolumbiji ili Jejlu, svi pričaju istu priču i svi izađu iz ovih fakulteta kao iz potpuno istog kalupa. Dakle, opet srećna okolnost što nisam završila tamo, već sam deo svog mastera radila na odseku za kritičku teoriju, filozofiju i antropologiju. I sve skupa taj koncept studija u sklopu sa mojim radom, pomogao mi je da napravim mesto za sebe na njujorškoj umetničkoj sceni.

A odlazak u grad kakav je Njujork, izgleda kako?

Izgleda tako što dođeš i uopšte ne znaš gde si sleteo. Jer nemaš nikakvu referencu ni za kakave socijalne strukture. Sve što znaš donosiš iz Srbije i tvoja stvarnost koju poznaješ u odnosu na onu tamo je izvrnuta nagalavačke. Tamo si potpuno neobučen za život. Meni je trebalo jedno tri godine da samo shvatim gde je zapravo umetnička scena i da uopšte shvatim gde sam došla. Ko su ljudi oko mene, kojem sloju pirpadaju: što intelektualnom, što kulturološkom, sto socijalnom i onda kada sam idetifikovala da ja nisam na tlu umetničke scene, a posle i gde se ona nalazi, tek tada sam postepeno krenula u otkrivanje tog dela priče.  Njujork je prepun ljudi koji žele da uspeju u njemu, svi tamo žele nešto i streme ka vrhu.

PageBreak

Šta je zaslužno za tvoj uspeh?

Kada sam završila faks onda sam jedno godinu i po dana pokušavala da shvatim gde su ljudi i šta se dešava i gde je umetnička scena. Kada sam identifikovala gde se šta nalazi, u međuvremenu sam već imala studio i radila, ali nikoga naravno nije zanimalo ko sam ja i šta radim, jer ima pet miliona ljudi koji žele isto to. Potom sam sebi prosto dala zadatak da se informišem i da saznam sve o sceni koja me je zanimala, ko su galeristi, koje galerije su bitne, ko gde izlaže, ko je sa kim u kom odnosu, ko su kolekcionari, da prisustvujem svakom otvaranju, da upoznam sve moguće ljude koje mogu da dovučem nazad u studio. I u svemu tome naposletku uspeš da pronađeš ljude sa kojima se suštinski povežeš. One koji razumeju ono što ti radiš, koji prepoznaju tvoju supstancu, a to je najbitnije. Ovo prepoznavanje i potraga je zapravo poput traženja partnera.

Možda je na stotine ljudi posetilo moj studio, ali tek sa nekolicinom sam uspela da ostvarim pravi kontakt, ali izuzetno važan. To su ljudi koji u isto vreme razumeju ono što ti stvaraš, ali su jako dobro pozicionirani i mogu nešto da učine za tebe, a i ti ćeš u isto vreme za njih.
To se tiče kustosa, galerista, pisaca, kritičara, sve što veže umetničku scenu. Poenta je u tome što si ti taj koji mora da pronađe svoj krug ljudi i izgradi svoj tim, niko to neće uraditi za tebe.
Ako hoćeš kritiku, treba ti dobar pisac, ako hoćeš fotografije treba ti tvoj fotograf koga ćeš da vodiš sa postavke na postavku sa sobom, ako praviš izložbu, moraš da imaš kustose.
U pitanju je posebna vrsta građenja sebe kao umetnika na jednoj ogromnoj sceni.

Na koji način to sve sada funkcioniše?

Ja u ovom trenutku funkcionišem  praktično kao kompanija, imam tim od 13 ljudi koji rade za mene u različitim fazama procesa. I finansijski teret ovoga je na meni naravno.
Dosta toga zavisi od kompleksnosti produkcije. Zato je na primer slikarima i grafičarima mnogo lakše, zbog materijala, njihov trošak je praktično zanemarljiv, a fizički rad neuporediv sa težinom pravljenja skulpture. Moji troškovi ulaganja su astronomski.

Krenuvši od materijala sa kojima radim, koji su vrlo osetljivi i zahtevaju komplikovane procese obrade, i sa kojima zapravo ne bi ni trebalo da može da se izvede, ono što ja na kraju sa njima uspem da izvedem. Tako da sa svakim mojim uplivom u novi projekat, skačem u crnu rupu, ne znajući šte me na dnu nje čeka. Tehničari sa kojima radim mesecima govore da je nemoguće izvesti ono što želim, dok ja insistiram na tome da mora biti izvodivo i sve dok ne ostvarim tu zamisao, retko odustajem. Pa se desi da zaglavim u dugove od 25.000 dolara koje otplaćujem mesecima kasnije. Sve skupa jedan popriličan rizik i avantura.

Dakle, rizik je krucijalan?

Postoje različiti pristupi tome kako ćete pokušati da dođete do onoga što želite.

Ja sam otišla kao neko potpuno anoniman i malo po malo uspela da se pozicioniram ne bih li dobila bilo kakvu vidljivost. Socijalno pozicioniranje je bitno ali te može odvesti samo do jedne tačke, a odatle sve se svodi na to kakav je tvoj rad. Ja sam za razliku od manje više svih ljudi na sceni, ušla u proces obrnute logike, jer većina stvara radove od materijala koje može sebi da priušti, dok ja nisam bila spremna na kompromis na ovom polju i investirala sam u svoju produkciju u meri u kojoj to ljudi rade posle deset godina karijere. Ovo mi je u velikoj meri i prekratilo put, jer su moji radovi odmah odskočili od svega ostalog što se moglo videti u tom trenutku. To je bio rizik koji sam preuzela i koji i danas preuzimam.
Sam proces užasno je bitan za moj rad i to je nažalost jedan aspekt sa kojim nisam spremna da pravim kompromise, u suprotnom nema smisla ni praviti bilo šta. Tako sam za svoju prvu samostalnu izložbu morala da uložim izuzetno mnogo novca, koje sam morala da zaradim usput.

Sve vreme imam full time posao, a noću sam od osam do četiri ujutru, u studiju sa asistentima koji rade sa mnom. U isto vreme zarađujem i automatski trošim novac, jer produciram mnogo.U pitanju su dani i meseci rada od po dvadeset sati dnevno. Rizik je veliki i konstantan ali je sve mnogo, mnogo bolje nego što sam ikada mogla da se nadam jer već izlažem insitucionalno, po muzejiima, trijenalima, bijenalima, za šta ljudima trebaju godine da stignu do toga.

Radila si i poslove koji se ne tiču umetnosti kojom se baviš?

Dok sam bila na fakultetu radila sam na samom fakultetu, u sklopu radionica za drvo i metal. Kao internacionalni student ne možeš da radiš van institucije, samo u okviru faksa, jer ne poseduješ radnu dozvolu. Tako da sam radila praktično šta god su mi dali.
Potom sam prvih godinu dana imala full time posao ne bih li sebi obezbedila vizu. Radila sam čak i besplatno, volonterski u nekim modnim agencijama recimo, kao grafički dizajner, jer to sam primarno završila. To je bio jedan, drugi, treći posao. Potom sam pronašla odličan posao za jednu veliku brending kompaniju, a ubrzo je jedan od mojih profesora sa faksa otvorio Startup tehnološku firmu, gde sam se zaposlila kao dizajner. Tamo sam već četiri godine i sada sam dizajn direktor. Radim i dalje četiri dana nedeljno, i zahvaljujući toj plati sam u stanju da proizvodim ovakve egzibicije i ulažem veliki novac u sopstvenu produkciju.
Sada je konačno ulaganje u produkciju počelo da se vraća, muzeji plaćaju, galerije i kolekcionari kupuju radove, ali i dalje su troškovi izuzetno veliki. Iznajmljivanje prostora, plate zaposlenih, ulaganje u materijale, još uvek sve skupa nije u potpunosti održivo, ali radim na tome.

Kakve su reakcije na tvoje radove?

Najrazličitije. Na primer upravo ova instalacija koja je na Oktobarskom salonu, prikazana je prošle godine u Marlborough galeriji u njujorškom Čelsiju. Bila sam prisutna kada je izložba fotografisana i imala priliku da vidim reakcije. Dešavalo se da ljudi uđu i odmah se okrenu i izađu, jer koncept podrazumeva intenzivnu zvučnu podlogu koja se sastoji od pojačanog zvuka krunjenja kamena u prašinu - što je analogija sa telom i njegovom redukcijom na prašinu. Postavka ima za cilj da izazove klaustrofobiju, dok su same figure vrlo intenzivne, baš poput zvukova koji ih prate. Nije za svakoga. Sa druge strane različiti ljudi mi na društvenim mrežama pišu i šalju utiske, i reči podrške, poput toga da su recimo sedeli satima u tom prostoru i poistovetili se sa radovima na najintimnije načine. Tako je jedan moj 70-godišnji kolekcionar doleteo sa ženom iz Belgije za Njujork na cela dva dana, samo da bi video izložbu i otkrio mi kako je plakao. 

Jesi li i ti imala poriv da zaplačeš nad nekim svojim radom?

Da. Rad je gotov kada zaplačem. Tada znam da treba da stanem. 

PageBreak

Otkrij nam nešto o svojoj aktuelnoj inspiraciji... 

Nedavno sam kupujući materijal u prodavnici  naišla na kamen u koji sam se potpuno zaljubila, pa onda još jedan i tako sam kupila na stotine kilograma kamenja - smeh.

Nekada inspiracija potekne na taj način, sasvim slučajno naravno, a u ovom slučaju to je bio materijal. I onda sedim sa tim kamenjem u studiju, gledam ga, živim sa njim, ne bih li pokušala da ga razumem i ne bih li krenula konačno u njega. I evo nedavno sam krenula sa radom i izgleda baš onako kako bi i trebalo da izgleda. Sam materijal dao mi je inspiraciju kako treba da ga tretiram. Moji strahovi sa kojima živim, sa smrću, anksioznošću, sa granicom sopstvene kože, težinom, prolaznošću svega, sve to govori iz mene u susretu sa materijalom. 

Umetničke krize?

Ne baš. Umetnost za mene makar, zahteva stabilnost, ne bih li bila u poziciji da je stvaram. Tako da u tom smislu mogu da postoje životne krize, koje se mogu odraziti na umetničko stvaralaštvo. Najteže je hendlovati život i svu logistiku u njemu, ne bi li postigao to da budeš u takvoj vrsti procesa da konstanto stvaraš. Imam periode samoće i to su trenuci kada se hvatam za Kafku i Nabokova ili jednostavno nekoga ko mi pravi društvo u istom tom svetu ništavila, te se osećam manje samom. 

Zbog čega je tema smrti toliko inspirativna?

Zato što je to jedina definitivna i jedina konačna stvar u životu. Neizbežna je.

Kako si doživela osećaj uspeha?

Uspeh je vrlo relativna stvar. Podići se iz anonimnosti jeste uspeh ali men čeka još dug put. Kada sam uspela da napravim svoju prvu samostalnu izložbu i kada sam videla sve te radove na jednom mestu, osetila sam se manjom nego što sam ikada bila. Zato što znam da se tu ne radi o meni i da ja zapravo kanališem stvari koje su mnogo veće od mene same i koje će postojati nadam se mnogo duže kada ja nestanem. Čime se opet vraćamo na početak, a to je opet moj beg iz neminovne smrtnosti - smeh. Ali osećala sam i veliku, veliku zahvalnost.

A da nisi uspela, šta bi radila?

To nije uopšte postojalo kao alternativa. Ljudi imaju različite poglede na uspeh, za svakoga je on različit. Ja smatram da sam tek zagrebala površinu u odnosu na ono za šta znam da sam sposobna. Istovremeno ne vidim drugi način življenja.

Šta je drugačije danas u odnosu na početak tvoje karijere?

Mnogo toga. Umetnički svet je vrlo konfuzan i hermetičan, zato što postoji toliko hijerarhija snaga koje su potpuno neformulizovane i prećutne. Razlog zbog koga je izuzetno teško pozicionirati se na način na koji će tebi ići u korist, a ne nekome drugom. Trebalo je da prođe dosta vremena dok sve to razlučim i naučim kako stvari funkcionišu. Potpisala sam recimo ugovore koje uopšte nije trebalo da potpišem, jer nisam znala šta potpisujem. Naučila sam i koliko je važno da imaš svoj tim za sve, ako hoćeš da stvari budu urađene na pravi način i kako si ti zamislio i to je važno bez obzira na poziciju institucije sa kojom radiš. Promenila sam 30 vajara dok nisam pronašla onoga koji radi na specifičan način koji meni odgovara, slično je bilo i sa ostatkom mog tima. Sve je to neverovatan trud i mnogo učenja, što na kraju rezultira znanjem i osećajem da konačno ti kontrolišeš stvari. 

Koji bi savet dala umetnicima koji pokušavaju da se probiju u Njujorku?

U Njujork ne vredi otići na kratko i očekivati da će nešto da se desi, da će neko da primeti tvoju umetnost. Prosto stvari ne funkcionišu tako. Hiljade je umetnika koji pokušavaju da se probiju tamo, svakog dana. Nikoga ne interesuje ko si ti i šta radiš. 

Moraš da odeš tamo i budeš prisutan, što će u mnogome promeniti i tvoj način razmišljanja i pristup stvarima. Postoji određen način na koji bi trebalo da pričaš o svom radu, da ga predstavljaš, radiš studijske posete, prilaziš ljudima..Sve to je nešto što moraš da naučiš, zato što onaj sistem koji se primenjuje u Londonu ili Berlinu, nije nikako isti kao onaj u Njujorku. Jedinstven je. Moraš da promatraš, budeš prisutan i isplivaš u svemu tome. Niko ne može da ti da precizna uputstva. Ono što bih ja izdvojila jeste rad, krvav rad. Toliko rada da je ljudima oko mene teško da poveruju da sve to postižem. Neophodno je da sebi obezbediš egzistenciju prvenstveno. Plaćena renta i računi, prva su stabilnost na osnovu koje možeš da razmišljaš uopšte o tome da sebi priuštiš studio. Rente su užasno visoke i to je jedna od najvećih prepreka sa kojom se suočavaš u Njujorku. I potom tek sebi možeš priuštiš vreme za rad na svojoj umetnosti. To podrazumeva i da upoznaš sve važne ljude. Socijana vrednost prenosi se u umetničku, umetnička u finansijsku. Ako nemaš socijalnu vrednost nemaš nikakvu vrednost. 

Pravi ljudi tvoja su baza koja ti omogućuava vidljivost, a ona je krucijalna. Sve ukupno, poprilično je teško. 

Gde izlazi njujorška art ekipa?

To zavisi od klanova, kom umetničkom klanu pripadaš. Klanovi su vezani za određene galerije i scene koje postoje oko tih galerija. Na low East Side-u su recimo takozvani "cool kids", do onih malo konzervativnijih ilustatorski, crtački, slikarski ili dvodimenzionalno orijentisanih umetnika, pa do onih koji isključivo funkcionišu kroz grantove - bave se javnom umetnošću, sve do različitih grupa oko Čelsi galerije. Umetnici bukvalno izlaze samo na otvaranja i posle toga izlaze na after party-je tih otvaranja ili eventualno na žurke po muzejima. To je to. Zapravo ne mešaš se sa ostatkom normalnog sveta praktično nikada. 

Ko su ljudi koji kupuju tvoje skulpture?

U principu ima raznih, kolekcionara mlade umetničke scene ili ljudi koji se specijalizuju za figurativnu umetnost ali ako moram da podvučem jedan profil mogla bih da izdvojim lekare. Sve je veće interesovanje i institucija, zbog veličine i kompleksnosti samih skulptura i njihovog nekomercijalnog karaktera. 

Misliš li da bi sada mogla da uspeš i u Srbiji?

Sve je već tu, pitanje je samo da li Srbija to hoće da prisvoji. Već je srpsko, jer sam u svetu naravno predstavljena kao srpska umetnica. Nosim naš nacionalni identitet svuda sa sobom, našu priču, ona je deo svega što radim. 

Razgovarala: Maja Bunčić

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/