Le Cyklop za ELLE o oslikavanju Beograda, uličnoj umetnosti i EXPO 2027 manifestaciji: „Mi umetnici ostajemo uvek deca“

O razigranim stubićima koji su nedavno osvanuli na ulicama u centru Beograda razgovarali smo sa njihovim autorom, poznatim francuskim uličnim umetnikom poznatim pod pseudonimom Le Cyklop.

Vaši radovi često krase ulice velikih gradova širom sveta, da li ste prvi put u Beogradu i Srbiji i kako ste se pripremali za rad ovde?

Prvi put sam u Beogradu, a za svoj dolazak ovde temeljno sam se pripremao. Budući da street art smatram za umetnost koja nije samo postavljena na neki zid ili ulicu, već kao nešto što će biti sastavni deo mesta na kome se nalazi, sa EXPO timom sam radio unapred kako bismo pažljivo odabrali lokacije. Opredelili smo se za Narodni i Etnografski muzej. Kako bih svoje kreacije mogao da prilagodim ovim lokacijama, inspiraciju sam tražio u postavkama ovih muzeja, razmatrajući pritom i tip, oblik i dimenzije stubića koji ih okružuju. Tako smo ispred Etnografskog muzeja odabrali motiv pirotskog ćilima, a ispred Narodnog muzeja radili sa paletom EXPO 2027 boja. To nisu nužno boje koje bih ja inače upotrebio, ali to me nateralo da izađem iz svoje zone komfora i iz sopstvenih okvira.

Proveli ste nekoliko dana u Beogradu i upoznali mnogo ljudi. Kakvi su vaši utisci o gradu, atmosferi i ljudima?

Meni Beograd liči na mnoge evropske gradove. Ljudi mi se čine vrlo gostoljubivima, a grad je vrlo živ i dinamičan. U njemu se događa mnogo stvari, kao da vri. Bilo je vrlo prijatno raditi ovde, ponekad sa mnogo manje pritiska nego u Parizu. Tu su prodavnice, muzej koji je sve vreme otvoren, što omogućava svima da ga posete sa vrlo pristupačnom cenom ulaznice. Radili smo vrlo blizu autobuskih stajališta i svakih 30 sekundi je dolazio autobus, prolazila su taksi vozila, turistički autobusi i sve je to funkcionisalo bez problema. Sve je bilo glatko, sve je bilo lako, to je glavni utisak koji sam stekao.

EXPO 2027 Beograd je globalna manifestacija koja ima za cilj da okupi ljude iz celog sveta. Šta mislite, kako vaša umetnost može doprineti stvaranju osećaja jedinstva?

Moj rad je zasnovan na oku i pogledu, čime preispitujem odnos između onoga koji gleda i onoga koji je gledan. Mislim da je Marsel Dišan rekao da je umetničko delo važno podjednako sa stanovišta onoga ko ga gleda ili ga čak i stvara onaj koji ga gleda. Budući da oko zaista prenosi naša osećanja, dok se gledamo, to je vrlo izražajan momenat sam po sebi. Ne moramo govoriti istim jezikom da bismo se razumeli. Možemo namignuti, namrštiti se da bismo pokazali nezadovoljstvo ili podići obrve da bismo pokazali iznenađenje. To je nešto što povezuje sve generacije, ali i sve identitete, ili čak i sve nacije, ono se obraća svima i bez jezičke barijere.

Tema EXPO 2027 Beograd je „Igraj za čovečanstvo: sport i muzika za sve“, dok vaša umetnost donosi elemente igre u svakodnevne urbane pejzaže. Kako vidite ulogu igre u povezivanju umetnosti, sporta i muzike?

Često volim da kažem da je umetnik dete koje je preživelo. Crtanje se recimo smatra igrom, nečim što pripada dečijem svetu, te većina ljudi u tinejdžerskom dobu prestaje da crta i generalno da se igra. Međutim, postoji i jedna grupa odraslih, najviše među umetnicima, koji nastavljaju da se igraju. 

Tako je i u sportu – igramo fudbal, igramo tenis, igramo golf. To je neprestano putovanje izvan stvarnog života. Može se reći da igra nije ozbiljna, jer je to nešto dečije ili to rade umetnici - neki malo drugačiji ljudi. Ja se, pak, tome protivim. Duboko verujem da svi mogu nastaviti da se igraju, biti umetnici, igrati fudbal, svirati... Upravo radeći ovakve intervencije na ulicama, shvatio sam da su mnogi ljudi u sebi sačuvali to nešto dečije.

Igra je zaista sastavni deo mog rada. To su u stvari igračkice koje postavljam po gradu, koje se obraćaju prolaznicima, postavljaju im pitanja, teraju ih da interaguju mentalno, slikaju se sa njima, poigraju se, zakazuju sastanke pored njih…

Šta biste želeli da posetioci ove manifestacije ponesu kao glavni utisak nakon doživljaja vašeg rada i umetničke vizije?

Mislim da je to radost, nadam se da ćemo uspeti da ih malo usrećimo. Dodavanjem boje i oblika, nekog zabavnog predmeta, ja ne menjam namenu i oblik stubića, ali menjam suštinu. On će i dalje sprečavati ljude da se parkiraju, obeležavati nešto, ograničavati trotoar, imaće svoju funkciju, ali će njegova suština biti drugačija - izazivaće radost i iznenađenje, koji su za mene od suštinske važnosti.

Gradske ulice prevashodno su rezervisane za reklamne poruke, firme na prodavnicama, saobraćajne znakove, dok je umetnost rezervisana za galerije i muzeje, a na ulicu. Naše oko je zamoreno svime time: potrošnjom, zabranama, nametanjem da se ide negde, dok moj mali lik donosi radost, slobodu, igru u grad. Ne bih rekao ni da je ulica galerija pod otvorenim nebom, jer je galerija trgovina u kojoj se umetnička dela prodaju, dok se u muzejima ona čuvaju. Ulična umetnost pruža mogućnost da dela izađu iz muzeja i postanu svima dostupna.

Zbog čega bi naši čitaoci trebalo da posete Beograd i EXPO 2027 i šta je bio vaš glavni motiv da se pridružite projektu?

Mislim da Beograd zaslužuje mnogo i velika je stvar što je dobio priliku da organizuje veliku izložbu 2027. godine. Mislim da će ona privući mnogo ljudi iz celog sveta i da je važno videti kako umetnik, poput mene, koji nije odavde, može da na svoj način predstavi srpsku kulturu i omogući ljudima koji žive u Beogradu da ga dožive drugačije, a onima koji nisu odavde da otkriju modernost, ali i tradicionalnu srpsku kulturu, istoriju i da sve to bude pomešano kroz neku igru potrage.

Što se tiče mog motiva, rekao bih da sam želeo da donesem radost, iznenađenje, slobodu i da ulica na kraju postane kao teren za igranje, gde se grad može otkriti na drugi način. Doći će i drugi umetnici, pa će ljudi moći da vide čitavu paletu različitih žanrova, međunarodnih umetnika, to je mešavina kultura koji može biti zanimljiva.