Piše: Duška Jovanić

Devojka na koju bi svi želeli da liče u lobi hotela Square Nine stiže pravo iz škole. No make up. Da, štrikani kardigan. Nataša Vojnović je neodoljiva u bilo čemu. Umetnica undone glamoura. Kraljica ravnog koja je pre petnaest godina osvojila svet na keca. Glavna cura pulp fashion bioskopa. Supermodel čiji bi cover story zadovoljio i Dostojevskog. Glumica u igrano-animiranim Bubicama i herojima i esencija lepote u nastavku Montevidea. Devica zanimljivog karaktera i furioznog tempa. Prethodne večeri je u naletu razuzdanog erosa odbacila cipele i digla noge na fotelju, ali se ljudima koji još uvek žive u kutiji to nije moglo objasniti.

Tvoja ultimativna razbarušenost i naughty beauty direktne su posledice toga što se ti, mala, nisi dala?
Želja za tim čudom zvanim život kod mene je počela da se ispoljava još od malih nogu. Imala sam sreće – to sada sve više kapiram – što su me roditelji iz ljubavi puštali da radim ono što sam htela. Retko su me sputavali. Ne bih htela da uplašim ljude, ali život je veliki paradoks. Ako nešto nemaš, baš to želiš. Kada ti se smeši smrt, dobiješ ogromnu volju za životom. Kod mene se to nekako prepletalo, ali sam kroz svoju profesiju naučila da to uspešno kanališem. Uvek sam puna života, čak i kada mi se dešavaju vrlo tužne stvari, kroz koje trenutno prolazim. Da sam sa šesnaest godina ostala u Srbiji, ne znam u kom pravcu bih se razvila. Ovako, imala sam sreće da u poslu naletim na sjajne ljude, koji su to moje ludilo umeli da iskoriste na pravi način

Kako si se kao takva snalazila u prepredenoj civilizaciji komercijalnih ikona na glatkom papiru, koje je, uprkos njihovim vrtoglavim zaradama i tržišnoj moći, ipak svako mogao da zgužva?
Nisam postala uspešna zato što sam bila prepredena, nego stvarna osoba koja je uvek imala hrabrosti da uradi ono što drugi nisu. Moja komunikacija s kamerom jeste bila magična igra, ali čista. Tek kasnije stižeš na opskurniju njujoršku igranku: svakojake spekulacije, momenti kada ti najbolja drugarica mazne posao ili te agencija bezobzirno sabotira. Naravno da ti to smeta i da te boli, prvo plačeš, a onda shvatiš da moraš da budeš pametan. Najvažnije je da razmišljaš kako da se iskobeljaš iz svega toga i pobediš. A ako izgubiš, da to prihvatiš. Ne možeš da vodiš na svim poljima. Ja sam lično radila sa dosta lakoće jer sam bila svoja.

Sačuvala si idealan, razuzdan duh u vreme proračunate ravnodušnosti?
Živela sam u Njujorku deset godina, a pre pet u dnevnilku sam zapisala: „Ne mogu da verujem da postajem sve ono što sam mrzela.“ Hteo to ili ne, asimiluješ se i polako postaješ deo društva onakvog kakvo ono jeste. Tada mi je povratak kući delovao nezamislivo. Srbija mi je izgledala mnogo daleko. Beograd me prosto nije zanimao. Bila sam ubeđena da ću kulirati u svom lepom stanu u Njujorku, ići na posao i pilates i redovno piti čaj s drugaricama. A onda sam se pre dve godine vratila, sticajem porodičnih okolnosti, i shvatila da je bilo dosta. Rešila sam da ovde upišem faks, studiram i vreme provodim sa svojima. Sada radim ono što nisam od svoje dvanaeste. Toliko sam imala kada je počeo rat u Bosni i kada sam postala izbeglica. Sa šesnaest sam pobedila na Elite Model Looku i kao najsrećnije stvorenje ušla u veliki svet modelinga.

Prosto je neverovatno da karijera top-modela zavisi od nekoliko dvocifrenih brojeva, sitnog lica, ravnog stomaka, ispupčenog čela i nestašnog profila. Ili su ključna kost (i koža) te koje olakšavaju ljudske odnose?
Pariz. Jedanaest sati uveče. Zove me moj agent: „Slušaj, otkazali su Ann-Catrin. Hoće tebe. Slikaš lookbook.“ Tačka. Mogla sam da budem mrtva bolesna ili neispavana. Treća smena. Samo sam rekla: „Važi. Palim!“ Na setu se pojavljujem kao da je devet ujutru. Ekipa u teškoj depri jer nisu dobili ništa s prethodnom devojkom. Treba im neko ko će sve to da preokrene. Okej. Evo me, tu sam. Šta treba da radim? Može. Ajmo na posao. Bez obzira na to što delujem kao neko ludo dete, vrlo dobro znam gde sam pošla. Već tada za mene Karl Lagerfeld nije bio tamo neki čika s belom kosom, već sam se dobro potkovala za prvi susret s njim. Nažalost, mnogo devojaka koje se bave ovim zanimanjem to možda i ne žele da rade, već čeznu za tim da se vrate kući. Za razliku od njih, ja sam obavljala svoju fascinantnu misiju, s tim što je ona u poslednje vreme drastično promenila temu. I nisam se ja odmah snašla, samo se pojavila i obznanila celom svetu. Radila sam s manje poznatim klijentima i postepeno prelazila s jednog na drugi fashion nivo. I nikada mi nije bilo hladno, niti mi se spavalo. Jača sam od života. Tu žilavost sam ponela iz ove zemlje.

Opšte mesto je da su sve devojke uspele u modelingu lutke zatočene u svilenoj čauri, koje u početku ne liče ni na šta, a onda neko slučajno otkrije njihov neviđeni potencijal...
Od početka sam znala da lepota nije moj glavni adut. Pre neka sumanuta snaga, moć transformacije i odsustvo straha. Uostalom, došla sam iz zemlje u kojoj je vladalo ludilo devedesetih. Šta je moglo biti gore od toga?! Heavy make up? Ma, daj! S druge strane, uvek sam se primala na tipove žena kakve su Jeanne Moreau, Monica Vitti, Simone Signoret. Intimno, impresionira me melanholija, a ne Tomb Raider. Život mi je uvek bio dramska sekcija, što sam prenela i na svoj posao. Konačno, i ovo što mi se sada dešava je prava antička drama. Naravno da je nikome ne bih poželala, ali to je žanr koji mi je najviše nedostajao u Njujorku. Taj fenomenalni grad za mene se odjednom pretvorio u flat line: budim se, idem da radim i – nema više strasti. Morala sam da izađem na svež vazduh. I, na kraju krajeva, otplatim i neke stare životne račune.

Fotogeničnost je i dalje misterija, ili za nju postoji matematička jednačina? Je li analogna teza da nekog kamera voli precenjena, ili je rentabilni poklon prirode utopija savršenog fizičkog izgleda?
Ja kameru obožavam! Možda je malo drugačije kada se nađeš pred objektivom. Fotograf ti obično kaže da budeš prirodna, ali ne previše. Tvoj zadatak je da proceniš koliko je to. Svaki od njih ima drugačiju ženu u glavi. Među prvima s kojima sam radila bili su David Sims i Terry Richardson, skroz kul tipovi, koji su sreli jednu jaku malu, neuhvatljivu kao vetar. Baš to im se svidelo. A onda je Karl Lagerfeld naredio da me naprave više šik. Tom Ford me je hteo golu. Što da ne?! Najviše su me palile parodije na ozbiljne istorijske ili životne situacije. Da li će to biti neki religiozni ili kulturološki motiv, ili najjednostavniji socijalni trenutak u kome žena sa suzom u oku usisva kuću dok muž odlazi na posao, sve to zavisi od fashion tripa. Francuski Vogue bez problema će u editorijal da stavi umašćenu glam gospođu kako popravlja automobil. Ja sam bila tip za tako nešto.PageBreak
Enfant terrible francuske književnosti, Frederic Beigbeder se u svom romanu Upomoć, molim za oproštaj pita ko je veći fašista: burka ili buker?
Nije dovoljno samo da želiš da postaneš model, za to je potreban tim. Zato je snaga agenta važna, jer on je taj koji može da prepozna potencijal, usmeri modela i pretvori talenat u profesiju. Imajući u vidu da smo svi mladi, nezreli i daleko od autoriteta roditelja kada počnemo da se bavimo ovim poslom, agent je taj koji nas usmerava. Moja bukerka Caroline dobro je znala ko sam i koji su moji potencijali.

Koji su najozbiljniji problemi u modelingu: anoreksija, rasizam, kokain, seksualno iskorišćavanje, neprestano obnavljanje zaliha novih devojaka? Ili su to samo neke od skrivenih prednosti?
Moda je metafora za promene. Neko vreme si u centru pažnje, pa je onda neko drugi. Kao što se jedne sezone nosi zeleno a sledeće ljubičasto. Taj neuhvatljivi san je moja profesija, u kojoj gotovo da nema ničeg konkretnog. Srela sam mnogo anoreksičnih devojaka koje uopšte ne misle da imaju problem s hranom.

Naravno, kada je ne uzimaju…
Ljudi su takođe bili ubeđeni i da sam ja na kokainu zato što pucam od energije. Kada sam videla kako stoje stvari, počela sam i sama da igram na tu kartu. Samo neka tako misle, zato što je to kao kul. A kada bi mi neko prišao i ponudio da se poslužim, odgovarala sam: „Neka hvala, upravo sam uzela.“

Za razliku od vladajućeg trenda devedesetih, kada pin-up look nije bio komplikovan za proizvodnju, ti baš nisi bila girly, nego više androgini super lik sa divljim usnama i kosom?
Budi na pravom mestu u pravo vreme i iskoristi to. Kažu: jao, evo je Naomi. Odlično, neka je. Baš me briga. Bilo mi je bitno da zaradim svoju kintu i da se obezbedim. Tamo sam i otišla trbuhom za kruhom. U omiljenim martinkama i razvučenom duksu. A onda mi je agentkinja kupila Burberry mantil. Poludela sam! Bio je 1.500 franaka, baš mnogo para. „Jeste li vi normalni?!“, pitala sam je. Iz mene je prosto eksplodirao bosanski mentalitet. Na takav personality sam valjda i prošla. Ali su iza svega toga ipak stajala ta usta i kosa.

Dobro se sećam da si, kada si proglašena za Elitovu pobednicu, izvela pravu akrobatsku tačku na pisti, za razliku od svih budućih, prilično kuvanih kandidatkinja?
To mi je posle mnogo koristilo. Kada je trebalo skakati na štiklama a da ti se faca ne izobliči. I fudbal sam dobro igrala. Desilo se da sam pred svoju prvu manekensku sezonu pala i razbila oba kolena. Karl Lagerfeld se oduševio kad sam mu priznala da mi se to dogodilo na ivici šesnaesterca.

I sama si se iznenadila kada si se jednog jutra probudila i već si bila traženi model. Sada to plaća tvoje račune, pokriva pijacu, a povremeno hrani i ego?
Ne znam da li sam se probudila kao model, ali sam sigurno već bila glumica. Šta ti drugo preostaje nego da se pretvaraš, kad si rođen mršav, i to u Brčkom, gde svi zbog toga upiru prstom u tebe i viču: „Vidi nje, bolan!“ Ni dečku koji mi se sviđao nisam mogla da priđem jer sam mu bila „ortak“. Za kike me drugovi nisu vukli jer smo u svemu bili ravnopravni. Eto odakle je došla ta pegava divljakuša koja je stalno morala da objašnjava da nije muško.

U Brčkom je baš velika porasla ta pobednička ekipica: Brena, Edo Maajka i ti?
Brena?! Čik joj priđi ako smeš. Nikada je nisam videla, osim na televiziji. Ona je za mene bila i ostala iluzija.PageBreak
Od tebe počinje mit o modelingu kao srpskom nacionalnom sportu?
U Beogradu sam živela između malog stana u Kneza Miloša i Sremčice, gde smo imali deo kuće koju je tata sagradio još pre rata u slučaju da njegova deca studiraju u Beogradu. Iako se nas devetoro guralo u tom stančiću, bilo nam je kul. Ponašala sam se vrlo problematično, bila sam jako ljuta zbog svega što nam se desilo. Trebalo je nositi se s tim. Iz protesta sam išla bosa u školu, probušila nos ili bih se prosto potukla. Odlazila sam u Čumićevo sokače baš zato što sam iz dubine duše mrzela novopečene bogataše i dizelaše. Profesori su imali velikih problema sa mnom. Pobegla sam s maturske večeri. Nije mi se sedelo s onima koji nisu imali pojma da se negde gine. Pušila sam Drinu, a moji školski drugovi Rothman’s, koji sam i ja htela ponekad da zapalim, pa sam žickala te njihove otmene cigare. Kada sam u leto ’96. srela druga iz srednje škole, zgranuto me je upitao: „Kako, bre, ti da pobediš na Elitovom izboru za manekenku?!“

Karin Roitfeld, bivša urednica francuskog Voguea i jedna od najfascinantnijih žena u svetu mode, prva je provalila da ćeš skupo prodavati svoje lice?
Ništa me ne pitaj! Danima sam išla na kastinge, to se ponavlja u nedogled i na kraju ti dođe da digneš ruke. Posle ko zna koliko pokušaja, jave mi da imam zakazano snimanje s novim mladim fotografom za francuski Vogue. Pojavljujem se u ogromnom šarenom džemperu, čije se drečave pruge vide iz aviona. Pozajmila sam ga od frenda, Sergeja Trifunovića, a ištrikala ga je njegova mama u Užicu. Dobijam naslovnu stranu, a famozna Karin postaje moja zaštitnica. Ta žena u modi zaista radi nemoguće. Recimo, Emanuel Senier, ženu Polanskog, strpa u džip, obučenu u krzno, okiti je dijamantima i na sve to joj oko vrata stavi peškir od dva dolara! Haos. Meša babe i žabe, ali to izgleda mnogo šik. Budući da je poreklom Ruskinja, govorila mi je da sam njena srpska sestra i da, kad odem u pravoslavnu crkvu, obavezno i za nju zapalim sveću. Posle tog Voguea postajem zvezda Gucci kampanje, otvaram i zatvaram najvažnije revije, iako nisam klasičan tip manekenke lepotice.

CV ti je takav da je odmah jasno da se grudima ne osvaja sve u životu?
Od šest ujutru, kada dođem na šminkanje pred prvu reviju, počinjem da pravim šou. Onda zaspim na petnaestak minuta, probudim se i teram dalje. Karl Lagerfeld je voleo da mi poverava specijalne efekte. Samo bi mi šapnuo: „Hajde, smisli neki fazon.“ Mesto zločina: Chanelova revija. Sve utegnuto i raskošno. Kod poslednjeg izlaza sagnem se i krenem četvoronoške sredinom terena. Dođem tako do kraja, ustanem i zavrtim neku pirueticu. Aplauz. Baš je bilo ludo. Priđem Karlu i kažem: „Ovo je pravi catwalk.“

I dalje u Beogradu nadoknađuješ ono što propuštaš u Njujorku, ili je obrnuto?
Nemam više želju za divljaštvom. Što se toga tiče, propisno sam se iživela. Akcije kakve sam ja izvodila i stvari koje sam radila su baš rokenrol.

Većina modela danas završi s neotesanim fudbalerima, bahatim glumcima ili tipovima s velikom lovom. Da li je regularna ljubav moguća kada se dostigne određeni nivo društvenog života?
Nikada nisam imala previše vremena za momke. Prođeš svašta, ali muškarci su bili tu da balansiraju s modom.

Koliko su ti napolju smetali ovdašnji dečaci?
Nikad nisam sa sobom vodila momka odavde, a još manje se zbog nekog vraćala u Srbiju. To što sam kao devojčica izgubila tatu izazivalo je strah da će me svaki muškarac ostaviti. Zato sam prva palila.

Da li i dalje svakog jutra zapisuješ šta si sanjala? 
Otkako sam se vratila u Beograd, manje se bavim sobom, a više drugima. Dok sam živela u Njujorku, nekoliko godina redovno sam išla na psihoanalizu. Tada su mi snovi bili vrlo bitni. Podsvest je vrlo jaka stvar i u njoj se kriju svi odgovori. Kada sam sa Mirjanom Karanović radila na predstavi Psihoza, učinilo mi se da ću poludeti. Možda previše ozbiljno shvatam svoje zadatke. Tako je i sada u novoj školi. 

Kupila si pernicu?
Nisam. Na pola sam presekla plastičnu flašu za vodu. U njoj držim olovke, bojice i ugalj. Naučila sam fantastično da crtam. Zadovoljna sam što konačno studiram nešto konkretno. Kako se pravi nameštaj. Tome sam posvećena. I svojoj porodici. Vratila sam se tamo gde sam stala. Kad shvatiš da život prolazi, želiš još malo preostalog vremena da provedeš sa onima koji ti pokazuju ko si istinski. Sada sam kći, sestra, tetka. I Miljanova devojka. Na auto-pijaci sam za dva minuta pazarila sivi Golf, s kojim razvaljujem. Prešla sam trinaest hiljada kilometara za tri meseca. Konstantno se krećem: Sremčica, Brčko, Kopaonik, Ada Bojana, Beograd. Moja energija i nemirni duh vode me novim putem koji me ispunjava i pruža nove izazove.