Nataši pišem uveče, nakon fotografisanja koje sam upravo završio, da se dogovorimo za Skype razgovor. Kod nje je 12 sati manje i govori mi da će sačekati koliko god mi treba vremena da se saberem posle snimanja, jer ona zna koliko iznurena ume da bude nakon njega. Zovem je na Skype posle sat vremena:

– Halo.
– Dobro veče!
– Mačak, mnogo ti je smešna ta slika (ja nosim Oysho kapu sa zečijim ušima). Usrećio si mi ovaj kišni dan.

Gledam je sa istim obožavanjem koje sam osećao i pre nego što sam je upoznao lično. Ima energiju koja iskače kroz 12 sati razlike i od koje kompjuter zastajkuje s vremena na vreme. Cela leva strana joj je pokupljena u sitne pletenice i objašnjava mi da joj to radi jedna Afrikanka Iz Senegala koja se zove Amy (heloooo) i koju obožava, a ta frizura joj je veoma praktična na Havajima. Odmah je pitam da li tamo radi ili se odmara.

– Odmaram se, iako je ono što najbolje znam da radim u životu – da radim.

Istina. I dalje radi kao da ima 25 godina, i dalje fascinira kao i tada i pokazuje da se nije pojavila nijedna sa njenom harizmom i onim što samo ona ima. Zbog toga sam joj i pisao pre nekoliko nedelja da pitam gde je i da li bi radila naslovnu za naš rođendanski broj. Njen odgovor je glasio: „Daj mi nekoliko sati da organizujem sve i javljam ti se.“ Sutradan mi potvrđuje i kaže da se čula sa Duletom (Dušanom Reljinom) i da će slikati. Ja im šaljem koncept koji sam sastavio i nastavljamo da se dogovaramo. Ništa ih ne može sprečiti da slikaju ono što smo dogovorili i ta odlučnost mi godi, a u isto vreme me i plaši, jer mi pokazuje koliko nas ozbiljno doživljavaju i ne želim da ih izneverim. Kada smo se dogovarali, rekao sam im da je nebitno šta imamo, bitno je da ono što imamo ubacimo da funkcioniše na fotografiji. Ako imaju haljinu, neka je stave na glavu, Nataša može biti i gola.

– Nemoj mi dvaput reći!
– Meni ne smeta, evo, govorim ti drugi put.

Dosađujem im porukama i pokušavam da im pomognem čak i tamo gde im pomoć nije potrebna. Organizuju studio, ljude, Crystal Renn dovode kao umetničkog direktora i započinju svoj performans jedne subote.

– Jedine dve manekenke koje bi mogle mene da rade iza objektiva su Crystal Renn ili Mariacarla Boscono, jer su to jedine žene koje su dovoljno lude i koje imaju viziju da znaju kako to treba da izgleda ispred i iza kamere.

Slušam je i još sam ponosniji. Ona priča i uzbuđenje u njenom glasu raste. Ona nije ovo odradila, ona je ovo želela da uradi.

– Rekao si da želiš Afriku. Setili smo se one popularne slike devojčice sa turbanom i to je to! Imali smo dve varijante, jednu sa puno nakita, džinsom, i ovu drugu. Ispostavilo se po ko zna koji put da je tačna izreka less is more.

Priča da je snimanje trajalo ceo dan, od blajhanja obrva do isprobavanja raznih varijanti šminke i stajlinga. Ništa im nije predstavljalo problem. Objašnjava mi da je sloboda mode u tome što možeš da se igraš.

– Svako ima svoju viziju haljine, pravi stilisti imaju muda i mogu da neki komad iskoriste kako oni žele i da onda kažu: ja sam to napravio. I ogrlicu smo stavili kao afričku minđušu, jer ih oni ne stavljaju u rupice u ušima, nego oko uveta.

A sve ove pripreme, dopisivanja i organizacija dešavaju se u nekoliko dana jer su morali da fotografišu naslovnu pre nego što Nataša otputuje na Havaje, za šta ona kaže: „Onaj ko hoće – nađe način, onaj ko neće – nađe izgovor.“ I Nataša i Dušan su svaki put želeli da rade kada smo ih zvali iako nismo među glavnim igračima na svetskoj modnoj sceni.

– Reći ne je bolno. A mi volimo u Srbiju i verujemo u nju, a ELLE kakav je, danas je jedini časopis u Srbiji koji nešto vredi, da se razumemo. Vizija žene u Srbiji je pomalo izopačena. Tu je bilo mnogo bola i patnje i postalo je veoma bitno da je sve bogato, nakinđureno, da se vidi da se ima. Na taj način se zaslepljuju ljudi. U sređenim društvima, u kojima se ljudi ne brinu gde će da spavaju i da li imaju para da plate račune, mogu da se igraju sa svojom kreativnošću. Najbogatiji ljudi u Americi izgledaju kao klošari, a kod nas, kada gledaš televiziju, vidiš da je sve jako zamazano. Teško se dopire do suštine.

A suština se vidi na Nataši dok vas posmatra sa naslovne koju su snimili. Gleda u vas direktno i i vi u njenim očima vidite sve njene slabosti i svu njenu snagu. I iskrenost. A katkad je toliko iskrena da se uplaši svoje ogoljenosti. I počinje da priča kako je u decembru otišla na Havaje da snima kampanju za Bergdorf Goodman i kako se zaljubila u ostrvo. Čim se vratila u Njujork, kupila je kartu da se za nekoliko meseci vrati na Havaje.

– Znaš kako, u Njujorku čak i kada ideš na jogu, svi su nervozni i navalentni da zauzmu svoje mesto.
– Kao da ne ideš na jogu, nego na kung fu.
– E to! Hahaha. Ali ovde, i kada te policajac zaustavi dok ulicom voziš longboard, mirno i ljubazno te zaustavi i zamoli sa toliko ljubavi i pažnje da ne voziš po ulici da u životu ne bih pomislila da ponovo to uradim.

Nastavlja da priča da pada kiša i pošto ne ide na plažu (koja joj je odmor jer nema internet signala), danas radi sve ono što se radi po ovakvom vremenu: gleda filmove, daje intervju za srpski ELLE... Razmišlja o tome da se preseli na Havaje pošto su, što se nje tiče, raj na zemlji i govori da je sve moguće. Nabraja koje je sve poslove radila u poslednje vreme, ali bira šta će da radi.

– Ja volim modu, Nenade, volim svoj posao. Kada bih radila nešto drugo u životu, ljudi me ne bi razumeli. A moda me razume.

I ja je potpuno razumem dok izgovara ovo i poželim da je zagrlim jer izgovara istine koje nas oboje opisuju.

– Imamo poseban način komuniciranja ja i moda. Ja ne mogu da radim svaki posao. Ja moram da želim. Mora da postoji čežnja, kao što kaže Desanka Maksimović, i kada se to ostvari, onda to ispadne divno.

Ali ne radi toliko koliko je radila ranije jer svoje vreme želi da posveti „stvarnom životu“. Ta želja za njim javila se u tri godine koje je provela sa majkom, kada je shvatila da je „nova“ u tome, da postoje i druge stvari osim mode. Da uradi stvari kojih se plašila. Jer su je stvari koje su joj se dešavale na privatnom planu terale da pobegne u posao, a sada je nastupilo vreme da se ostvari i kao žena, ne samo kao manekenka.

– Ali ti si posebna. Ne kao manekenka, nego kao žena. To ti je valjda jasno. Kada smo radili, ti si proživljavala i kanalisala stvari kako do tada i od tada nisam nikada video.
– Kao Jovanka Orleanka, hahaha.

I sećam se našeg prvog snimanja koje smo radili kada sam postao modni urednik, kada je zamolila snimatelja da izađe napolje jer će na kameri ono što ona radi i kako se priprema za snimanje izgledati čudno. I meni je bilo čudno, sve dok nisam video fotografije, koje su bile mala remek-dela.

– Ja mislim da sam mnogo stvari videla i doživela, a jako puno gledam filmove i čitam knjige i onda pronalazim karaktere koje glumim. To je i bilo prvo pitanje na snimanju koje sam ti postavila – ko sam ja?
– A ja sam ti rekao Monica Vitti.
– I ja jako verujem u te karaktere koje stvorim. Kada sam ispred kamere, to je kao da sam pred Bogom. Ne lažem kameru. Potpuno joj verujem jer znam da, šta god da dam kameri, ona me nikada neće razočarati. Pući će mi baterija. Idem u sobu.

I onda prelazi nekoliko koraka i priča kako su je od najranijeg detinjstva doživljavali drugačije, kako je svima dokazivala da nije dečak, pa je svima pokazivala da ima bušne uši, da je morala da dokazuje da nije suviše mršava, pa se, kada devojčice nisu htele da se druže sa njom, inatila i pokušavala da nauči stvari koje one nisu znale.

– Znaš, postoje ljudi koji se, kada naiđu na takve situacije, jednostavno okrenu i odu. Ja sam bila u fazonu: ma, sad ću da ti pokažem!
– Pa, pokazala si.
– Jesam. Ali sam se umorila i od dokazivanja. Sada se malo manje dokazujem, a više živim. Moraju ljudi da shvate da krajnja destinacija nije smrt, već život. Ej, a šta ćeš ti napisati od svega ovoga.
– Da te obožavamo.

I to potpisujem i pišem da svi znaju. Jer ona ništa manje ne zaslužuje.

Tekst: Nenad Janjatović
Foto: Dušan Reljin i Crystal Renn