Dok sam bistrila o čemu ću ovoga petka pisati, ujedno sam i strepila da ipak neću uspeti ni o čemu napisati ni reda. Na kraju, jedan tekst već imam a drugi je, rekla bih upravo, u svom nastajanju. Nego, kako sam uopšte došla do toga da napišem umesto jedne - dve kolumne?
Ritualno, nakon svakog do sada napisanog drafta na svojevoljno odabranu temu, volim da ga pošaljem pesnikinji Marini na pretpremijerno čitanje. Beograd je za Marinu, kao i za Duleta Radovića, njeno more, dok su njeni stihovi za sve nas koje/i je čitamo čista bela magija.
Moja prva napisana draft kolumna dotiče SANU i istoriju ženskog institucionalnog isključivanja iz naučno-kulturnog života naše zajednice. Kako ju je pročitala tako mi je napisala: ,,Ovo je dobar tekst, ali koga se on tiče? Sigurno ne sve nas! Ja hoću bre da devojčica zna da može u Betmenovom plaštu otići u vrtić ili školu u pratnji svog oca dvometraša koji nosi na ramenu njen roze ra-nac”. Sujeta me je oblila u trenutku, no ubrzo shvatih da pesnikinja zbori istinu i da sam ovoga puta možda zaista i omašila temu za ovonedeljnu kolumnu. Nakon kofe hladne vode prolivene po mojoj vreloj sujeti, bacila sam se na promišljanje i Betmenovog plašta i oca koji ponosno ispraća svoju ćerku u vrtić ili školu ne produbljujući stereotipe o princezama iz bajke, već podržavajući je da umisli da je nesalomiva i nepobediva kao Betmen.
Svaka priča o ocu mene podseti na mog koji nije živ nepune dvadeset i dve godine. Dok ga vraćam kroz sećanja, vraćam i sebe samu sebi samoj. Sećam se te devojčice kojoj je njen otac bio najbolji drug, motorički učitelj i omiljeni muškarac svih vremena. Nikada nisam nosila Betmenov plašt, ali sam imala roze ranac. Ne volim Betmena. Previše je napucan i nabeđen. Više sam za Spajdermena. Ali, obožavam sve nijanse roze. Možda sam oduvek i želela da budem žena pauk u roze odelu i da herojski mrežom pravde i slobode oslobađam zarobljeni svet. Mislim da poenta nije u plaštu, već u dekonstrukciji Betmena kao simbola savršene muškosti. Dekonstrukcija holivudske i Diznijeve bajke. Ta dekonstrukcija jeste zapravo izvor podrške svakoj devojčici da kad poraste bude ono što ona poželi biti, bez straha od socijalnih stremljena da se ubaci u konstrukt princeze koja čeka princa ili žene mačke koja seksualizuje žensko herojstvo.
Svaka priča o ocu mene podseti na mog koji nije živ nepune dvadeset i dve godine. Dok ga vraćam kroz sećanja, vraćam i sebe samu sebi samoj. Sećam se te devojčice kojoj je njen otac bio najbolji drug, motorički učitelj i omiljeni muškarac svih vremena.
Koliko žena na svetu želi da je Betmen, a koliko njih da se za njega uda i spasi sopstvene bede? Sve smo mi odrastale na crtanim narativima u kojima su princeze mučenice i nesrećnice sve dok se ne pojavi njihov spasitelj - princ koji ih dodirom budi iz duboke smrti. Što bi rekla Marina: ,,Ali svest se podiže kad kažeš da devojčica može biti Betmen, a ne Čudesna žena!”. Pesnikinja me je navela da se vratim na ono što se ne podrazumeva. Kako socijalizujemo žensku, a kako mušku decu. Nema mi morbidnije scene od one kad ispred sebe vidim kako roditelji olako padaju na igračke za žensku decu, pa ćerkama kupuju lutke koje one po igralištima guraju u, takođe kupljenim, kolicima za tu istu bebu-lutku. Zar nije morbidna ta igra majčinstva i etike brige? Zar ne primećujemo u tim simulacijama filozofiju rodnog ustrojstva koje jasno ženskom detetu poručuje: ,,Hej ti, devojčice, potencijalna majčice, od malih nogu se instinkt kreira tako što se performira naizgled naivnom igrom!”. U tom grmu leži suština Betmenovog plašta ili Spajdermenove mreže. Zašto bismo poželele da budemo Pepeljuge ili Žene-mačke, kad jednostavno možemo poželeti da budemo i polučovek-poluslepi miš?
Koliko žena na svetu želi da je Betmen, a koliko njih da se za njega uda i spasi sopstvene bede? Sve smo mi odrastale na crtanim narativima u kojima su princeze mučenice i nesrećnice sve dok se ne pojavi njihov spasitelj - princ koji ih dodirom budi iz duboke smrti.
Betmen kao simbol moći i neuništivosti. To je bila zasigurno i Marinina esencija kritike. Zašto ne bismo od semantičkog Betmena načinili neko bespolno biće čiju jačinu, snagu i moć mogu poželeti da imaju svi, u ime opšteg dobra i zajedničkog interesa. Iz tih razloga ceo dan i zamišljam pune vrtiće i škole devojčica ogrnute Betmenovim plaštom. To bi bio pravi politički bunt malenih žena. Dekonstrukcija muškosti na delu. Tada Betmen verovatno ne bi bio kralj falocentrizma, već bi postao svačiji simbol borbe za spas čovečanstva od zla. Tada Betmen postaje svačiji, a ne samo muški simbol uspeha i moći. Crtani i filmski junaci podelili su se, takođe, na ženske i muške. To je ta morbidnost kreiranja rodnih uloga ranom socijalizacijom. Oni su refleksija rodno nametnutih stereotipa koji i zahtevaju od devojčice da postane Čudesna žena, a od dečaka da postane Betmen. Ta refleksija se olako uviđa na maskembalima, kada devojčica maskom igra ulogu princeze ili dobre vile, a dečak sebe pretvara u Supermena, Betmena ili Spajdermena.
Crtani i filmski junaci podelili su se, takođe, na ženske i muške. Oni su refleksija rodno nametnutih stereotipa koji i zahtevaju od devojčice da postane Čudesna žena, a od dečaka da postane Betmen. Ta refleksija se olako uviđa na maskembalima, kada devojčica maskom igra ulogu princeze ili dobre vile, a dečak sebe pretvara u Supermena, Betmena ili Spajdermena.
Opet se moram vratiti malenoj sebi i napomenuti da sam, nakon svih ovih godina života bez muškog roditelja i uz neizmernu podršku svoje stamene i hrabre majke, shvatila da je jedanaest godina i bilo sasvim dovoljno da zaključim da se moj otac više divio mojoj majci i meni nego sebi samom. Supermuški junaci se, poput Betmena, uvek dive isključivo sebi, zar ne?
Opaska o Betmenu me je izgleda ponukala da razmislim o tome koliko otac jeste važan u životu ženskog deteta, u heteroseksualnoj porodici, u surovom patrijarhatu i tradicionalno muškom kontekstualnom krugu rađanja i umiranja. Stoga, beskrajno zahvalna Marini na inspiraciji, volela bih da se ovi redovi s ljubavlju dožive kao apel na sve roditelje, ali prvenstveno muške, da se predaju ideji oslobođenja i da ženskoj deci razbijaju nametnute mitove kulture patrijarhata uz neupitnu podršku: ,,Ljubavi, tatina, prinčevi ne postoje, nisu svi superheroji muškarci, i poželeti biti snažna kao Betmen jeste sasvim u redu.”.
Bojim se da se sloboda ipak uči od malih nogu.
Tekst: Minja Marđonović 100glava