"Važno mi je da bude iskreno": ELLE intervju s Nikolom Ležaićem, rediteljem filma "Kako je ovde tako zeleno?"

Njegov debitantski film Tilva Roš smatra se jednim od ključnih ostvarenja novije srpske kinematografije - generacijskim filmom koji je otvorio prostor za hrabriji vizuelni izraz i teme od kojih se dotad uglavnom zaziralo. Danas, više od decenije kasnije, Nikola Ležaić pred domaću publiku stiže sa novim filmom Kako je ovde tako zeleno?, koji je premijerno prikazan na Festivalu autorskog filma.

U razgovoru za ELLE; Nikola govori o trenutku kada je shvatio da ova priča mora postati film, o balansu između komercijalnog posla i umetničke slobode, kao i o tome kako se dokumentarna sećanja, lične uspomene i fikcija prepliću u narativu koji je istovremeno intiman i univerzalan. Otkriva kako je oblikovao film, na koji način simbolika prirode prenosi emocije i zašto je važno suočiti se sa sopstvenim porodičnim mitovima. Kako je ovde tako zeleno? već je nagrađen na festivalima u Puli i Herceg Novom, a domaću publiku očekuje ostvarenje koje je podjednako lično putovanje i univerzalna priča o sećanju i porodičnim vezama koje nas oblikuju.

Povod za naš razgovor je premijera vašeg filma "Kako je ovde tako zeleno?". Film je duboko ličan, gotovo transkript vašeg sećanja. Šta je bio onaj trenutak u kojem ste shvatio da ova priča mora postati film, bez obzira na sve lične rizike koje nosi?

Počelo je sasvim neplanski. U karantinu sam zapisivao sitnice sa puta u Dalmaciju, da sačuvam sećanje na trenutke sa ocem. Nisam ni znao da li to radim za film ili za sebe. Njegova smrt u kovidu promenila je sve - tada sam shvatio da ta priča već postoji i da je ne mogu zaobići. Film je nastao iz potrebe, više kao terapija nego kao projekat.

Glavni junak filma je „Nikola, reditelj zaglavljen u svetu reklama“. Koliko ste osećali da snimanjem ovog filma zapravo pokušavate da izađete iz tog „zaglavljenog sveta“ i vratite se onome što vas suštinski zanima u kinematografiji?

Reklame su bile i moj posao i moj zatvor. Omogućavale su mi da živim od režije, ali su me udaljavale od onoga što me zaista zanima. Film je bio način da iskočim iz tog kruga i da se podsetim zašto sam uopšte želeo da budem reditelj. Nije reč o kritici posla kojim se bavim, već je to više traženju balansa između preživljavanja i suštine. Junak koji pokušava da pobegne iz sveta reklama jeste ja, ali i nije - to je više moja šala na sopstveni račun. Nekad stvarno deluje da si upao u spot koji traje zauvek.

Koliko ste se oslanjali na dokumentarna sećanja - fotografije, porodične priče, uspomene - a koliko na imaginaciju i osećaj vremena u koje ste se vratili dok ste gradili narativ filma?

Pisao sam ono što sam zaista pamtio, ali i ono što sam mislio da pamtim. Posle dvadeset pet godina shvatiš da su mnoga sećanja pogrešna, a opet su deo tebe. Nisam se trudio da razdvajam „stvarno“ od izmišljenog, sve je proizašlo iz istog osećaja. Za mene je istina ono što te pomeri, a ne nužno ono što se „stvarno“ desilo.

U jednom trenutku rekli ste da ne volite filmove „po istinitim događajima“. Kako se desilo da upravo takav film postane vaš drugi dugometražni?

Nikada nisam voleo filmove koji su deklarativno „po istinitom događaju“, uvek mi je to zvučalo kao neka supstitucija za poverenje. Ali ovde nisam imao kud. Sve je bilo previše lično da bih se krio iza fiktivnog karaktera. Kad sam već rešio da junak bude reditelj, da se imena ne menjaju, onda sa morao da idem do kraja. Paradoksalno, baš to me je oslobodilo.

Mislite li da film može da pomogne da razumemo sopstvene porodične priče, ili je on samo još jedan sloj „zamagljenog sećanja“ koji se vremenom menja? Koliko vam je ovaj film bio i neka vrsta katarze, suočavanja sa gubicima i nasleđem koje nosimo iz porodice?

Film sigurno ne rešava porodične priče, ali može da ih otvori. Dok sam pisao, shvatio sam da sam pola stvari zapamtio pogrešno. Ali to pogrešno je opet moje - i oblikuje me jednako kao i tačno. Film je bio način da se suočim sa svim tim i da od nesigurnih sećanja napravim nešto što bar ima smisao. Katarza? Teško. Više razgovor sa onima kojih više nema.

Kako ste birali glumce koji će „igrati“ vas i vašeg oca i koliko je bilo teško preneti im emotivnu težinu događaja?

Glumce nisam birao po sličnosti, već po energiji. Filip Đurić ima tu neku nespretnu, komičnu crtu koja mi je bliska, a Izudin Bajrović je uneo dostojanstvenu smirenost i humor mog tate. Najbitnije mi je bilo da razgovori na ekranu izgledaju kao pravi - sa svim pauzama, digresijama i nebitnim detaljima. Jer, često tek kroz takve razgovore otkriješ ono bitno.

U filmu se oseća posebna vizuelna atmosfera, kroz igru prirode, boja i tekstura. Na koji način ste koristili te elemente kao metafore za emocije?

Priroda u filmu više je od pejzaža. Kuće obrasle zelenilom delovale su mi kao jasna metafora života koji nastavlja da raste, samo u drugom obliku. Grube biljke u kršu su, kao i ljudi koji su tamo ostali da žive, opstale uprkos svemu. Nisam želeo da priroda bude samo kulisa, već ravnopravan lik.

Kada biste morali da opišete film u jednoj rečenici svom ocu danas - šta biste mu rekli?

Mislim da bih mu rekao samo: „Snimao sam nas na putu.“ On nije bio čovek od velikih reči, i verovatno bi mu to bilo sasvim dovoljno. U toj rečenici ima i puta i sećanja i mog pokušaja da ga ponovo prizovem.

Petnaest godina prošlo je od filma "Tilva Roš" do ovog ostvarenja. Šta ste u međuvremenu naučili o sebi kao autoru i čoveku - i da li bi ovaj film uopšte mogao da nastane ranije?

Petnaest godina pauze zvuči kao večnost, ali meni je to vreme prošlo u pokušajima i promašajima. Imao sam projekte koji su propali, ali baš zbog njih mogao sam da snimim ovaj film. Ranije ne bih imao ni hrabrosti ni iskustva. Sada mi je važno samo da bude iskreno, sve ostalo je bonus.

Film je premijeru imao na Festivalu autorskog filma. Šta za vas znači povratak na „filmsku scenu“ posle toliko vremena? Koliko vam je važno što će film gledati i stručna filmska javnost, s obzirom na dugu pauzu od prvog filma? Da li postoji neka vrsta autorovog straha od povratka?

Posle toliko vremena osećam se i kao povratnik i kao početnik. Naravno da postoji trema, ali je ona dobra, tera te da gledaš na film kao na novi početak. Drago mi je što se vraćam sa nečim tihim i ličnim jer mislim da baš takve priče najlakše pronalaze put do publike. A to je, u ovom trenutku, jedino što mi je važno.

Kao profesor, stalno ste u kontaktu sa mladim ljudima. Šta danas prepoznajete u studentima - da li ih pokreću slične teme koje su vas zaokupljale kada ste i sami počinjali?

Studenti me često iznenade time koliko su hrabriji nego što sam ja bio u njihovim godinama, što je u poslednjih godinu dana postalo već izanđala floskula, ali zaista je tako. Njih očigledno zanimaju društvene teme, feminizam, rodna ravnopravnost, pa i ekologija, ali i sitni detalji svakodnevice koji možda ne izgledaju kao „velike priče“, ali ih oni pretvaraju u film. Žive širom otvorenih očiju i ne razbijaju glave lažnim epovima, nego prave filmove iz ličnih, intimnih perspektiva, o sebi, sada i ovde. To mi je dragoceno jer me podsećaju da iskrenost i radoznalost uvek ostaju osnova, bez obzira na generaciju.