Veliki intervju sa Armanijem: Da biste uspeli, neophodno je razmišljati izvan okvira

Kada se rodio Emporio, bili ste optuživani za populistički naziv. Danas, međutim, imamo fenomen mode za sve?

To se dogodilo na zahtev Sergia Galeottija (njegov bliski saradnik i desna ruka). Pričao sam telefonom, a on je ušao i tražio mi da osmislim logo. Sa slušalicom u jednoj ruci i olovkom u drugoj, počeo sam da škrabam. Iz tih škrabotina rodio se orao. On je za mene predstavljao simbol uzdizanja, nečega što leti visoko, ali ipak ne previsoko. Nisam hteo da Emporio bude nepristupačna marka. 

Jeste li vi uspevali da letite na tim velikim visinama? 

Rekao bih da jesam. Poznat sam, uradio sam dobar posao, ljudi me i dalje zaustavljaju na ulici. Idol sam mladih, a stariji me poštuju. 

A privatno? 

Privatno sutra počinjem da letim visoko... 

Šta mislite o globalizaciji? 

Teško je ignorisati globalizaciju u ovom jako malom svetu, gde su granice sve tanje. Rekao bih da sam za. Nekada je i naš posao bio drugačiji. Zatvoren u krugovima mušterija iz visokih društvenih slojeva. Sada su se granice proširile u beskonačnost, posebno zahvaljujući internetu. 

Na šta ste najponosniji, kad je reč o Emporiu?

Pre nekog vremena, sociolozi i stručnjaci za marketing sastavili su listu predmeta koji najbolje reprezentuju dvadeseti vek. Među njima se nalazi i naša bomber jakna sa jasno vidljivim orlom na leđima. Tu jaknu nosili su momci i devojke iz različitih krajeva sveta i socijalnih miljea... Širila je granice, a to je i bila moja namera. Eto, to mi je pričinilo veliko zadovoljstvo. 

Zbog čega ste odlučili da proširite poslovanje i na London? 

London je centar globalne kulture i velika svetska pozornica. Između ostalih, sarađivaću i sa British Fashion Councilom i najboljim studentima modnih škola na izradi kolekcije inspirisanom sa tri Emporio komada koji su postali ikone, a biće puštena u prodaju u prolećnoj sezoni 2018. godine. 

Volite li da radite sa mladima? 

Uvek pratim šta rade mladi ljudi, čak i dok šetam ulicom. Volim da ih slušam i posmatram, zato što imaju drugačiji pogled na svet od nas. To me ponekad iritira i zabrine, ali me navede i na razmišljanje. Imaju sva prava da budu mladi i inovativni, ali treba biti pažljiv i ne davati previše prostora neostvarivim idejama. 

Da li smatrate da su neposlušni? 

Vidim njihove razne gluposti i autoglorifikacije. Da, možda su zaboravili šta je poslušnost. Lično, cenim stidljivost i sposobnost da budeš veran osobi ili ideji. 

Verujete li da je digitalna era, u kojoj svako može da izbije u prvi plan, podstakla takvo ponašanje? 

Da, to je zaista, zaista zastrašujuće... 

Šta mislite o onima koji se predstavljaju kao buntovnici? 

Tu je često u reč o zbiru nezbrojivog. 

Ko je po vašem mišljenju pravi buntovnik? 

Donald Trump. 

A vi? 

Ovo može da zvuči ohrabrujuće: Uvek sam išao u suprotnom smeru od većine i ono što je definisano kao „trend“ uvek sam odbacivao. Moj posao rodio se iz jedne radikalne ideje sa predlogom koji je bio potpuno suprotan onome što je bio šablon za većinu. Da biste uspeli, neophodno je razmišljati izvan okvira. Dakle, da, smatram sebe buntovnikom, pripadnikom jedne tihe, ali čvrste pobune. 

Da li vam uspeh škodi? 

Potpuni sam zatvorenik svog uspeha, kao i moji saradnici i to je razlog zbog kojeg sam u deset ujutru već neraspoložen, a vraćam se kući s posla u osam uveče još goreg raspoloženja. Zbog čega? Zato što me ne zadovoljava skoro ništa. Uvek sam u potrazi za boljim. 

Šta tražite u idealnom saradniku? 

Sposobnost da me iznenadi. Iznenađenje donosi dosta rizika...

PageBreak

Jeste li zaista opsednuti kontrolom? 

Nikome ne prepuštam odgovornost nad Armanijevim stilom koji je ipak moja velika zaostavština. Ne radi se o nesigurnosti, nego o potrebi za uspehom u kontinuitetu. 

Postoje li neki novi talenti koji vam se dopadaju? 

Informišem se, naravno, čitajući novine. Ali, nikad se lično ne raspitujem. Možda se zapravo plašim toga da otkrijem nekog boljeg od sebe - to je ljudska slabost. 

Važite za tešku osobu, nešto između stidljivog i asocijalnog čoveka. Da li se slažete sa tim? 

Da, i ne. Ništa mi se ne sviđa više od mog posla i da bih mogao da se posvetim ovom užitku trpim posledice. Ima onih koji smatraju da sam nedostupan i nepristupačan. To je zato što se, da bih radio, odričem toga da budem sa drugima i zbog toga mi je žao. Kao što mi je žao da ne dam onima koje volim sve što bih želeo. Posao kao što je moj je tiranski, sve ti traži i sve ti uzima. Ograničava i emocije, jer ne možeš da ih pokazuješ na pravi način, a ne želiš više ni da se pretvaraš. Na kraju ostaješ sam i to je cena koju moraš da platiš. Ali, mislim da sam sada nadoknadio sve to što sam propustio. 

Usamljenost vam ne smeta? 

Sviđa mi se u malim dozama. Tokom osamdesetih i devedesetih dešavalo mi se da uopšte nemam vremena da se posvetim osobama koje volim. Trudim se da se to više ne ponavlja, jer se s tugom sećam tog perioda. 

Smatrate li sebe melanholičnim? 

Da. Do moje 28. godine nikada se nisam smešio. Bio sam nesiguran, zato što sam sebi namenio posao za koji nisam imao nikakvu pripremu. Morao sam da se suočim sa situacijama za koje sam bio nespreman. Sećam se svojih prvih putovanja u SAD, bio sam kao izgubljen među novinarima i šefovima velikih prodavnica. Plašio sam se, i to često, ali to je delovalo na mene kao podsticaj. Moram uspeti, mislio sam. 

A kažu da osmeh ima terapeutsko dejstvo... 

Sigurno, pogotovo ako se osmeh rađa iz pametne misli, a ne iz budalaštine. Na primer, ne volim da gledam komedije, teško se smejem tako po komandi. 

Ne postoji nijedan smešan film koji vam se dopada? 

Zasmejavaju me horor filmovi. Na primer, Šta je bilo sa Baby-Jane? Crkavao sam od smeha zato što je to jedna zloba u koju se ne može poverovati. 

Da li je naslov zbirke vaših citata Kreteni nisu elegantni tačan?

Po mom mišljenju, elegancija dolazi iz glave. Prvo ide misao, pa potez. Dakle, inteligencija je neophodna. 

Vaše ime izaziva veliko poštovanje, može se reći da ste živa legenda, da li vam to prija? 

Naravno. Kad sam to shvatio, nije mi bilo svejedno, ali sam naučio da se nosim s odgovornošću koju ova uloga donosi. 

Čini li moda da se osećate dobro? 

Da, ako ne postane opsesija ili ukoliko ne oslobodi komplekse. Potrebna je umerenost, kao u svemu, I tada moda može da postane jedan neverovatan lek. 

Koje druge dizajnere cenite?

Jean-Paula Gaultiera zbog ironije, Johna Galliana zbog nestvarne maštovitosti, Rei Kawakubo di Comme des Garçons zbog načina na koji predstavlja istočnjački stil. 

Postoji li neki modni detalj kog se ne odričete?

Bele patike, ali da su besprekorne. 

Vaša svakodnevna odevna kombinacija? 

Obavezno plava kašmirska dukserica, to je klasika. Sviđa mi se utisak koji ostavlja, utisak čistoće koji odražava moju upornost i radnu etiku. 

Jeste li zamišljali kako će izgledati svet mode za deset godina? 

Možda. Izgubljen je stil jedne epohe, nema više odeće koja definiše ovaj istorijski period. Sad je sve jedna velika zbrka, krivicom kreativnih direktora koji „pecaju“ u secondhand radnjama. Prave veliki haos. Pre ili kasnije trebaće nam neko, ne ja, ko će ponovo da zavede red. U poslednje vreme gledao sam dokumentarne filmove instituta Luce o tridesetim i četrdesetim godinama prošlog veka, kad je sve bilo umetnuto u socijalni kontekst. Sada je stvarno teško identifikovati modu 2017. 

Je li moguće da upravo taj neverovatni miks definiše ovu epohu? 

Ne želim da osporavam nijedan deo slobode da se oblačimo kako želimo, ona je sveta, ali meni se sviđa kada vidim harmoniju, sklad. Proći će nas ova faza disharmonije. 

Da li ste osetljivi na fenomen influensera, ljudi koji na Internetu imaju moć da utiču na druge? 

Osetljiv sam u onoj meri u kojoj mi moji saradnici skrenu pažnju na to. Ali, više volim da znam da se moja torba svidela bilo kojoj ženi koja prolazi pored radnje u ulici Montenapoleone. Manje me zanima kada neka blogerka na društvenim mrežama promoviše moju garderobu, zato što je to lakše videti.

Rođeni ste u Pjačenci, ali ste počasni građanin Milana. Kako vam se sviđa „nova gradska klima“? 

Godinama se profil grada menja, novi neboderi Porta Nuova i CityLife su dodati starim krajevima poput Brere i Naviljija. Tako sam ga i zamišljao, u koraku s vremenom, ali sa starom dušom. I moj Armani silos je poklon ovom novom Milanu, jedan „živi centar“ koji se okreće oko mode, fotografije, dizajna i filma. 

Uspevate li da se prošetate gradom? 

Ne, jer ne mogu da odbijem autogram, ili selfi koji mi zatraže, to bi bilo stvarno nadmeno. Zato izbegavam da se nađem licem u lice sa hordama turista u subotu popodne. 

Ima li Milano zaista tu „umetničku nit“? 

Da, i kod starijih i kod mladih ljudi. Često ujutru vidim kako ispred moje kuće prolaze devojke sa rolnama hamer-papira ispod ruke u pravcu Brere. Nasmejem se, vidi se da još imaju želju da idu da crtaju na ogromnom stolu Akademije. 

Kakav ste vi student bili? 

Onaj iz magareće klupe, samo dobro obučen. Išao sam na prirodni smer gimnazije „Leonardo Da Vinci“ sa Enzom Jannaccijem. Ja cenim njegov humor, a on moj stil. Stalno mi je pričao o svojoj majci koja mu je govorila: „Vidi kako je Giorgo elegantan.“ On mi je to zamerao, želeo je da mu pomognem da ona prestane s tim. Jednom smo napravili skeč na Rai inspirisani tom temom - igrom između moje elegancije i njegove ironije. 

Volite mačke? 

To su savršene životinje za mene. Dopada mi se što su samostalne, a istovremeno sposobne da budu empatične, da shvate kada je vlasniku potrebno društvo. Imam dve, jednu od osam i jednu od trinaest godina. Obe su rase škotski fold, a zovu se Angel i Marie. 

Postoji li nešto zbog čega se kajete? 

Ne, kajanje nije za mene. Ja sam zadovoljan.

Zapratite ELLE na Instagramu i zavirite u insajderske informacije magazina ELLE >>>http: //www.instagram.com/elleserbia