INTERVJU SA ALEKSANDROM DENIĆEM O IZLOŽBI U BIOSKOPU BALKAN: ''Scenografija postaje ozbiljna likovna disciplina''

Naš proslavljeni scenograf Aleksandar Denić, koji je tokom svoje višedecenijske karijere sarađivao sa najpoznatijim domaćim filmskim rediteljima, a potom i ostvario veoma uspešnu karijeru u pozorištu na nemačkom govornom području, svoje stvaralaštvo iz poslednjih 10 godina predstavio je na izložbi “Dekada” otvorenoj 22. oktobra u Bioskopu Balkan. Ova izložba, realizovana u saradnji sa Ministarstvom kulture i informisanja i uz podršku Fondacije Saša Marčeta predstavlja njegove scenografije nastale kroz saradnju sa čuvenim rediteljem Frankom Kastorfom, s kojim je Denić radio tokom tog perioda.

Odrastao sam u porodici u kojoj je moj otac bio arhitekta. Deda Jezdimir mi je bio arhitekta, deda-stric Miomir je bio scenograf. Pradeda Pavle Denić je bio građevinski inženjer. Svi su se bavili nekim poslovima vezanim za arhitekturu i tri dimenzije, pa se to verovatno se odrazilo i na mene dok sam bio dete. Bio sam okružen takvim i ljudima i poslovima.

Porodica nije bila baš oduševljena što ću se baviti ovim poslom i uopšte arhitekturom. Pričali su o tome da arhitektura u ovakvim okolnostima nema smisla, da će investiciona arhitektura pobediti, što je negde i bilo tačno. Međutim, našao sam neki izlaz i otišao na scenografiju, da ipak pravim stvari kakve i kolike hoću.

Ono što volim u radu na scenografiji je ujedno ono što je u njoj najgora stvar: sve strukture koje čovek kao scenograf i umetnik napravi, imaju život samo dok traje predstava ili snimanje filma. Posle toga one prestaju da postoje.

Vremenom se stvari malo menjaju. Scenografija postaje ozbiljna likovna disciplina, tako da u zavisnosti od kvaliteta rada, i vrednovanje scenografije postaje drugačije. Nekad ona i ostaje kao artefakt, a delovi scenografije se čuvaju kao skulpture ili deo arhitekture, u zavisnosti od kvaliteta i ideje.

Karijeru ste počeli na filmu, a poslednjih godina ste najjaktivniji u pozorištu. Koje su to razlike u scenografskom radu između filma i pozorišta?

Ne pravim razliku između rada na filmu i pozorištu. Mislim da je scenografija jedna disciplina, s tim što ona može biti za pozorište, za film, ili za nešto treće. Strukturalno i idejno, potpuno ih stavljam u istu ravan. Razlike su u tome što film često ima lokacije, odnosno mesta na koje mora se otići da bi se snimalo, dok ste u pozorištu ipak na jednom mestu, na kome pravite neku iluziju. To su jedine, male tehnološke razlike.

Vaša izložba u Bioskopu Balkan prikazuje neke veoma raskošne scenografske detalje korišćene u pozorišnim predstavama. Kakva je, po vašem iskustvu, pozorišna scena u Nemačkoj i koliko samo pozorište može da bude spektakularno?

Pozorišna scena na nemačkom govornom području je možda i najspektakularnija na svetu. Ima najviše premijera svake godine, najveća je baletska, operska i dramska produkcija, naravno i koncertna. To je jedna velika mašinerija. Tamo ima svega: i mejnstrima, i vrhunskog kvaliteta, i kiča. Velika je produkcija, velika je igra, a samim tim su i veliki ulozi.

Naravno, spektakl je čest. Nekad je uspešan, a nekad nije. Umetnički pristup je svuda isti, samo što je tamo malo veća igra brojki. Veći je i broj ljudi koji gleda, a samim tim i investicija. S tim što se u Nemačkoj jako investira u pozorište. Država i gradovi dotiraju pozorišta, jer visoka kultura ne može da opstane bez toga. To je osnovni zadatak političara, svih na vlasti, a pogotovo onih koji se bave kulturom – da odvajaju novac za vrhunsku kulturu.

Da li biste u aktuelnom trenutku karijere prihvatili poziv nekog svetski poznatog filmskog reditelja za rad na filmu?

Nisam se odrekao rada na filmu. Dolaze pozivi, i to velikih reditelja, za velike filmove. Ali nekako, uvek izaberem ono što u tom trenutku mislim da je najbolje, i što mi najviše prija. U ovom trenutku sam potpuno zadovoljan pozicijom u pozorištu na nemačkom govornom području i u Evropi. Pozivi dolaze, ali stvari idu svojim tokom. Ništa se tu spektakularno nije promenilo, sem što sam malo više bacio fokus na pozorište i operu.

Koliko vama lično znači ova izložba u Bioskopu Balkan, sagledavanje poslednjih desetak godina rada i predstavljanje domaćoj publici?

Izložba u Bioskopu Balkan mi znači jer će ljudi koje zanima šta radim, konačno moći da vide šta radim. Do sada je to bilo uvek na nivou nekih šturih vesti pošto je kod nas kultura uvek negde na šestom ili devetom mestu. Sve se vrti oko senzacionalističkih naslova i vesti.

Ovo nije retrospektiva, već presek poslednjih deset godina rada na nemačkom govornom području, i to isključivo saradnja sa Frankom Kastorfom. Naših 40 predstava, što opera što dramskih, u proteklih 10 godina.