Elle intervju: Cate Blanchett

Ovo je bio susret sa izuzetnom ženom. Los Anđeles, još jedan sunčan u Milk studiju... Cate Blanchett se pojavljuje u šminkernici, plava i graciozna, i izvinjava se po stoti put. Njen boravak u Los Anđelesu je isuviše kratak – u roku od pet dana našla se na crvenom tepihu, u avionu, na televizijskim setovima...

Obojica imaju mnogo iskustva, a opet su sušte suprotnosti. Woody je, očigledno, veoma zainteresovan za tenziju između dijaloga, glumaca i situacija dok sa Terryijem ne znate kako će se priča završiti. Njega više interesuje atmosfera, poezija među ljudima, kao i duhovna čežnja.

Koliko Vam odgovaraju uloge koje igrate?

Imala sam mnogo sreće da na sceni igram neke čuvene likove poput Blanche Dubois, Lotte Kotte i Hedda Gabler... Ali film ima i drugo lice. Niste uvek u mogućnosti da utičete na krajnji rezultat, kao što je to moguće u pozorištu. Zbog toga nisam uvek zainteresovana da igram velike uloge. Više me privlače role u kojima imam prostor da eksperimentišem kao glumica. Kada radite na filmu, važno je da želite da radite sa tim ljudima, da je taj režiser spreman za saradnju. Često na filmu to što radite neće nužno završiti na ekranu i na to apsolutno nikako ne možete da utičete! Tako da je najveće zadovoljstvo raditi sa režiserima koji su zainteresovani za to što vi imate da ponudite.

Uvek glumite osobe sa snažnim karakterom. Kako birate te uloge?

Zaista? Onda je tako ispalo. Jednostavno, ne želim da započinjem stvari koje ne bih znala kako da završim.

Da li svojim ulogama želite da prikažete određeni tip žene?

Ne. Ne želim da obrazujem ljude. Želim da se ljudi zabave i da se transportuju u tamo gde je zabava! Posle finansijske krize životi mnogh žena i muškaraca su se urušili i oni su se našli u nemilosti. I kao u filmu Blue Jasmine oni moraju da se dobro pogledaju u ogledalu, da podignu sebe iz pepela i da shvate ko su bez novca i bez novčane stabilnosti. Mislim da je ova priča ono što se trenutno dešava. Jedinstvena stvar kod Jasmine je to što je ona oduvek bila neko ko fantazira i ko nema jasnu sliku ni o sebi a ni o realnosti.

Pre tri godine ste se presili u Sidnej sa mužem i decom kako biste vodili Sydney Theatre Company. Koliko Vam je prijala promena?

U Australiji postoji problem traćenja talenata, kao što su pisci, dizajneri, kreativni ljudi, a takođe i glumci i režiseri. Zbog toga je bilo veoma isrpljujuće, ali i inspirišuće u isto vreme,  voditi ih u njihovom poslu. Takođe je za mene, kao glumicu, bivanje u fokusu tog zatvorenog okruženja, bilo pravi dar!

Vaš dar je, izgleda, da uvek izgledate perfektno. Pratite li modu?

Volim nove ideje i neumoran ritam mode ali joj se ne pokoravam. Moj stil se menjao sa godinama ali se u njegovoj osnovi i dalje nalazi ljubav prema izvanrednom kroju.

Da li se sećate prvog skupog komada koji ste kupili?

Prvi skup komad odeće sam kupila još u vreme kada sam bila tinejdžerka. Žudela sam za savršeno krojenim muškim odelima. Prvim parama koje sam zaradila nakon što sam završila školu glume kupila sam Armani odelo. Još uvek ga imam – i još uvek nosim! Oduvek sam težila gracioznosti, jednostavnosti i bezvremenom šiku.

Da li uživate da budete Cate Blanchett ili to ume da bude i kletva?

Veći deo vremena sam jednostavno „CB“ ili „srce” ili „Cate” ili „mama”. Pretpostavljam da sam „Cate Blanchett” samo javno, u zvaničnom smislu, ili kada treba nešto da potpišem. Slava ume da bude vrlo ograničavajuće i isprazno dostignuće ukoliko nije poduprta sposobnošću i suštinom.

Koliko se razlikuju Vaše iskustvo u pozorištu i na filmu?

U pozorištu ste neposredno povezani sa svojom publikom. U trenutku znate da li im se izvođenje dopalo ili ne, pošto osećate njihovu koncentraciju, a to utiče na glumu i produkciju. Jedini reper koji imate kada je film u pitanju su brojke. To što je film dobro zaradio može da zavara sa umetničke tačke gledišta. Ako su ljudi došli da ga gledaju ne znači i da su iz bioskopa izašli uzbuđeni i zadovoljni onim što su doživeli. Jednostavno nemate pojma kako stvari stoje.

Da li ste svojim povratkom u Australiju pronašli rasterećenje od Hollwooda? Zar to nije bilo opasno po Vašu filmsku karijeru?

Opasno? Ja sam počela u pozorištu u Sidneju i tu sam se prvo razvijala. Pozornica i filmsko platno se međusobno ne isključuju. Imala sam sreće što sam bila u mogućnosti da se krećem između ta dva medija. Čudno je što spominjete Hollzwood. Nikada nisam sebe doživljavala kao deo tog kruga. Snimila sam jedan ili dva visokobudžetna filma, jedan na Havajima, drugi na Novom Zelandu ali… Ljudi govore da je za moju filmsku karijeru otežavajuća okolnost to što vodim pozorište i sva pažnja mi je direktno usmerena na scenu ali, kada se osvrnem, mislim da mi je to koristilo kao glumici, i bilo mi je divno!  Australija je prepuna neverovatno talentovanih ljudi… To je divno mesto za život.

Kako pronalazite ravnotežu između profesionalnog i privatnog života?

Žongliram, kao i svaki roditelj koji radi, i vrlo često mi loptice poispadaju! Ali mislim da, kada su karijera i porodica u pitanju, treba do kraja ceniti ono što imate. Ne možete uvek postići sve i uraditi stvari onako kako ste se nadali, jer vas razne sile vuku u suprotnim pravcima. Imam neverovatnu sreću da imam partnera koji u svemu tome učestvuje i koji mi je velika podrška.

Znači da ne verujete da žena može da ima sve?

Niko, bio to muškarac ili žena, ne može da ima sve. Jednostavno, nema dovoljno vremena. Pogledajmo istini u oči, poslovni svet još uvek nije organizovan prema potrebama žena koje imaju decu i rade puno radno vreme. Mislim da sam koncept toga da se ima sve vrši strašan pritisak na ljude.  

Imate tri sina… Da li ih različito vaspitavate?

Različito u odnosu na devojčice? Njihov pol je jedna stvar, a njihov karakter je nešto potpuno drugo. Trudim se da se pre svega bavim time kakvi su kao osobe, ali se nadamo da ćemo ih vaspitati da budu čovečni, saosećajni i nesebični. 

Tekst: Cecile Delarue