Elle intervju: Neustrašiva Angelina Jolie

Tog sunčanog dana kada smo se srele u studiju Universal u Los Anđelesu, Angelina Jolie je pravila pauzu u snimanju svog drugog rediteljskog poduhvata, filma Unbroken. Glavni povod našeg susreta, međutim, jeste njena nova uloga ispred kamere. Pogađate, reč je o veštici Maleficent u istoimenoj 200 miliona dolara "teškoj" filmskoj ekranizaciji dobro poznate Disneyjeve Uspavana lepotice iu 1959. godine.

Maleficent svakako ispunjava oba uslova, ali zašto baš ona?

Ona mi je bila omiljeni lik iz bajki kada sam bila devojčica. Ne znam zašto, verovatno sam volela da je mrzim. Nasmrt me je plašila, ali u isto vreme sam bila potpuno opčinjena njom. Kada su krenule glasine da će se snimati film, brat me je pozvao i rekao mi: „Ti jednostavno moraš učestvovati!“

Ipak, i dalje ne mogu da poverujem da ćeš igrati u bajci.

Pročitala sam scenario i bila sam zaista iznenađena. Skroz me je pomerila. Scenaristkinja Linda Woolverton, koja je pisala i The Lion King, ima veoma poseban pristup pisanju. Ona razume obrazac porodičnog filma, ali se ne boji da se uhvati ukoštac sa ozbiljnim temama kao što su smrt i bol. Mislim da deca mogu podneti više nego što pretpostavljamo.

Zaštitni znak veštice Maleficent je glas od kojeg se ledi krv u žilama. Još uvek je noćna mora za svu decu koja su gledala taj crtani film. Koliko ti je bilo teško da ispuniš i taj uslov?

To je još jedna od stvari zbog kojih je ona interesantan ženski lik. Glumice vrlo retko koriste svoj pun glas, u svoj njegovoj moći i snazi. Shvatila sam da u stvarnom životu nikada nisam imala priliku da pustim glas „iz stomaka“. Kod kuće ga svakako ne koristim, baš kao ni van nje. Mi zapravo i ne znamo kako naš glas zaista zvuči. 

Šta je potrebno da to otkrijemo?

To je kao kad te neko udari u stomak, odatle dolazi. Kada sam to uradila prvi put, imala sam osećaj da taj glas uopšte nije moj. I još kada su na to došli rogovi i visoke potpetice, pretvorila sam se u priliku od 175 centimetara koja se pita zašto mala deca ne vole da pričaju sa njom.

Pročitala sam da su te se deca plašila na snimanju. Da li je to tačno?

Pričaš o najslađoj bebi na svetu, koja je trebalo da igra malu Auroru. Mislim da sam zauvek istraumirala to dete. Čak verujem da je počela da joj se priviđa moja silueta i bojim se da će je progoniti do kraja života. Jadno dete, bojaće se koza, a ni sama verovatno neće biti svesna zbog čega.

Plašila su te se čak i rođena deca?

Pax se zaista uplašio u početku. Da bi razumeli o čemu se radi, svi su posle snimanja došli u šminkernicu da vide kako mi skidaju zube, sočiva i protezu. Zaista im se nije dopadalo da ih gledam onim očima. Rogovi su mi bili namagnetisani, što je prilično smešno, tako da sam im dozvolila da se malo igraju sa njima. Kada su mi ih skinuli sa glave, izgledala sam im kao medvedić, bar im je to bilo slatko.

PageBreak

Poznata si po tome što ne voliš javno da eksponiraš svoju decu, otud je pravo iznenađenje što jedno od njih, Vivienne, ima malu ulogu na filmu – princezu Auroru kada je bila dete. 

Ne želim da moja deca budu glumci. Neću ih, naravno, sprečavati u tome ako otkriju da je to njihova strast, ali zaista bih više volela da se bave nečim drugim. Brad i ja smo doneli odluku da im ne uskraćujemo prisustvo na snimanjima i otkrivanje toga koliko je zabavno praviti filmove, ali smo se i dogovorili da to nećemo glorifikovati. Nećemo, dakle, od toga praviti ni dobru ni lošu stvar. Što se male Aurore tiče, stvar je u tome da joj Maleficent jasno stavlja do znanja da joj se ona ne sviđa. U lice joj izgovara: „Ja ne volim decu. Skloni se.“ (Smeh) Trebalo nam je dete koje jednostavno odbija da čuje takvu poruku, a moja mala Vivienne je baš takva. Ne postoji ništa što mogu da uradim da je se otresem. Mogu da budem umorna, nervozna ili baš loše raspoložena, ali ona jednostavno ne haje za to. Samo se čuje „mama, mama“ i samo se privija uz mene. Znali smo da će se tako ponašati, da će se smejati i insistirati da je podignem, čak i sa svim tim rogovima i takvim glasom. Ipak, bila je to teška odluka. Posle samo dva dana Brad i ja smo se toliko istraumirali da smo zaključili da to više nikada nećemo ponoviti.

Pax i Zahara se takođe kratko pojavljuju na filmu. Da li su ostala deca ljubomorna zbog toga?

Ne, druga deca to jednostavno nisu želela. Pitala sam Shiloh da li želi da bude Aurora, ali ona mi se samo nasmejala u lice – poslednje što ona želi je da igra princezu. Rekla je da bi radije igrala neko rogato stvorenje.

Zvuči kao da iver ne pada daleko od klade. Ti si oduvek odavala utisak neustrašive osobe. Postoji li bilo šta na ovom svetu čega se bojiš? 

Kao i svi, plašim se da bi nešto moglo da se dogodi onima koje volim. Baš zbog toga se ne bojim ničeg drugog. Kad god sam tužna, nervozna ili zabrinuta, samo se setim da su moja deca bezbedna i zdrava i odmah postajem srećna i zahvalna. Ipak, mislim da je razlog mojoj neustrašivosti zapravo to što se bojim da živim polovično, a to sam zaključila kao veoma mlada. Život u kojem ne koristiš pun potencijal, u kojem ne eksperimentišeš, u kom se bojiš ili oklevaš je život koji bi mi bilo poražavajuće da živim. Jedini način da osetim da sam na pravom putu je da znam da sam iskrena sa samom sobom, šta god da je u pitanju. To, međutim, često podrazumeva iskorak iz onoga što se smatra bezbednim i tradicionalnim.

Privlačila si puno pažnje na početku karijere jer si bila sve osim devojke koja igra na sigurno.

Mislim da sam kao mlada pogrešno protumačena kao neko ko prosto želi da bude buntovan. U suštini, kod mene to nije bila potreba ni da budem destruktivna ni buntovna, već potreba da govorim punim glasom, srušim zidove oko sebe i živim bez ograničenja. Svako valjda želi da bude slobodan. Ako, pak, zaključiš da si zarobljen u određenom životu, moraš da se boriš protiv njega. To verovatno izgleda veoma čudno, može biti i pogrešno interpretirano, ali ti zapravo pokušavaš da otkriješ ko si u stvari. 

Odluka da ti drugi rediteljski poduhvat bude film Unbroken je ambiciozna koliko i ronjenje u dubokom moru. 

To je zaista najteža stvar koju sam ikada uradila. Bilo je napada ajkula, srušena su dva aviona, 47 dana proveli smo na moru, imali smo kaveze u džungli i onda dva ogromna logora, kamenolom, po 200 statista u svakom kampu… To je ogroman posao.

Kako stvari stoje, zbližila si se i sa čovekom o kojem priča govori, 97-ogodišnjim veteranom Loiusom Zamperinijem?

Unbroken je jedna od onih čudnih stvari. Ne postoji film koji mi znači više i tema koja mi znači više. Louis je prosto morao da se dogodi i meni i mom životu. Pridobio me je svojom borbom, žarom, pozitivnim stavom i voljom da se suoči sa stvarima koje treba da reši. On mi je velika inspiracija. 

Šta je toliko inspirativno kod njega? 

Njegova životna priča potpuno je nezamisliva. Prvo je kao italijanski imigrant pretučen u Americi, da bi potom tu istu zemlju predstavljao na Olimpijadi. Zatim je postao pilot bombardera, sa kojim se srušio na zemlju i preživio, iako je avion imao čak 596 rupa od metaka. Onda je uzleteo ponovo, srušio se u more i opet preživeo. Dublja priča leži u ideji svetla i tame, i vere – Louis svakom od nas šalje poruku koliko je važno da budeš u stanju da otvoriš oči i skupiš u sebi snagu, da vidiš da nisi sam, da se hraniš snagom porodice, bratstva, čovečanstva, da budeš voljan da umreš za nešto u šta veruješ. To su velike teme. 

Kakav je sam Louis?

On je zaista čovek u pravom smislu te reči, kao što su to ljudi iz filmova Rocky, The Cool Hand Lukes, The Bridge on the River Kwai. Imati takav karakter je dobro za sve nas, ali je posebno dobro za mlade momke. Ovaj film, na neki način, pravim za svoju decu. Verujem da će Unbroken biti nešto što će ih naučiti mnogo čemu o životu. Sve to, istina, mogu i da im ispričam, ali mislim da je bolje da im pokažem na primeru jedne zaista fascinante osobe.

PageBreak

Rekla si mi da si, nakon što si odlučila da snimiš film, shvatila da je Louis zapravo tvoj komšija u Los Anđelesu.

Prosto ne možeš izbeći ono što ti je suđeno. On i ja bukvalno možemo dvogledom da vidimo jedno drugo sa terase. Louis živi u mojoj ulici, na tri minuta od mene, mogu tek tako da mu banem na doručak. Postoje određene stvari u životu koje te uveravaju da si na pravom putu i, ako si otvoren da ga slediš, već će iskrsnuti nešto što će te njime povesti. Kada sam, na primer, sa misijom Ujedinjenih nacija boravila u Kambodži, dok sam sedela okružena gomilom dece, bila sam apsolutno sigurna da je u toj zemlji i moj sin. Ne znam odakle mi to i ne znam šta me je tamo odvelo, ali radila sam prave stvari iz pravih razloga, bila sam iskrena prema sebi i radila sam nešto i za druge. Bila sam na pravom mestu u pravom trenutku.

Da li su vaša deca, sada kada su starija, svesna vaše slave i posla kojim se bavite?

Mi pravimo filmove, ali oni isto tako dobro znaju da tata takođe pravi nameštaj i gradi kuće, a da mama voli da ide na putovanja sa UN i o tome pričaju. Znaju i naše šašave strane, vole sportove koje upražnjavamo i slične stvari.

Kakve sportove?

Volimo pejntbol, a Brad je zaista dobar u i vožnji motora. Osim toga, kod kuće imamo i tramboline i slične stvari.

Kako se deca nose sa tim što ih stalno posmatraju stranci?

Vodimo računa da ne osete da mi emitujemo tenziju. Ako vidimo kameru, kažemo im: „Čika samo želi da vas fotografiše, neće vas povrediti. Malo je blesavo, znam.“

Kako se starate o tome da se niko od njih se ne izgubi u takvoj svakodnevici?

Zato smo i stali na broju šest. Zaključili smo koliko je važno da puno vremena provodimo sa njima. Srećom, imaju dva roditelja u kući. Moja mama (pokojna glumica Marcheline Jolie) bila je samohrana majka i sada znam koliko je to moralo biti teško, zato što moraš imati odgovor na sve i biti tu za sve. Zato smo Brad i ja podelili vreme. Ako ja idem da radim, on ostaje sa decom i, nezavisno od toga, svake noći idemo u krug – popričamo sa svakim od njih i trudimo se da svakoga od njih pažljivo saslušamo.

Ti i Brad ste zajedno već osam godina. Šta se promenilo u vašem odnosu?

Čudno, to je jedno od onih pitanja koje ni sama sebi nisam postavila. To otkrivam sada dok sedim ovde. (Smeh) Kako se osećam? Brad bi sigurno želeo to da čuje. (Uzima gutljaj čaja i razmišlja) Jednostavno, mi smo – porodica. Postoji razlika u tome kada se nađete zajedno i kada ste dva pojedinca koja inspirišu jedno drugo, izazivaju jedno drugo, dopunjuju jedno drugo i voze jedno drugo na prelepo lud način, i onoga kada dvoje zasnuju porodicu. Prilično smo slični po pitanju onoga u šta verujemo, života koji želimo za sebe i našu decu. I posle svih ovih godina mi imamo prošlost, a kada sa nekim imate prošlost, vi ste prijatelji na onaj pravi, suštinski način u kome vladaju komfor i duboka ljubav, koja dolazi otud što ste toliko dugo zajedno. To ne znači da je sve uvek savršeno, niko nikada nije savršen, ali mi puno pričamo i vodimo računa jedno o drugom. Uvek ono drugo stavljamo ispred sebe, porodicu takođe. Tako naš odnos postaje sve jači.

Oboje ste dugo govorili da se nećete veriti i onda ste to ipak uradili.

Znaš li šta je smešno? Mi smo čak i zaboravili da smo vereni. Ja čak ni ne znam koliko dugo smo zaručeni.

Dve godine.

Hvala ti. (Smeh) To je čudno. Nije nam potrebno da se venčamo, to nije nešto što nam nedostaje, to nije nešto što bi popravilo nešto što se pokvarilo, to nije nešto što bi nas iznenada učinilo celim. Prošli smo oboje ranije kroz to i bili smo sigurni da nam nije neophodno. Otud sam bila potpuno šokirana kada me je zaprosio.

Mora da su u toj ideji učestvovala i vaša deca.

Deca su mnogo uzbuđena zbog venčanja. Ne možemo da im kažemo kada će to biti i oni to ne znaju. Mislili su da će biti prošle godine, ali eto nije. Nacrtali su nas na jako slatkim crtežima, imamo mnogo verzija mlade i mladoženje koji bi stajali na svadbenoj torti. 

Uključeni su, dakle, u planiranje venčanja? 

Stalno ih pitamo: „Da li vi zaista želite da se mi venčamo, ili se samo radujete svadbenoj torti?“ (Smeh) Ovo je malo neobična situacija, u kojoj bi se na neki način nas osmoro venčalo tog dana. Mislim da bi decu to umirilo jer smatraju da bi to bilo zauvek. Oni razumeju koncept braka i znaju šta to znači, zato im se i dopada ideja da se mama i tata venčaju. 

Tekst: Maggie Bullock