Nije živela već je vodila ljubav sa životom. Bila je jedna od onih koji s lakoćom prolaze kroz život, dok se mi ostali saplićemo na svakom koraku. Bila je mit stvoren početkom 1954. godine, u malom uredu izdavačke kuće Julliard. „Nadam se da ovo nije autobiografija”, rekao je urednik, a u ruci je držao rukopis kratkog romana „Dobar dan tugo”, dirljivu priču o odnosu tinejdžerke i njenog oca, preljubnika. „Vidite”, nastavio je, „autori koji prvo napišu autobiografiju uglavnom se više nikada ne late pera.” „Nije, nije!”, odgovorila je jedna osamnaestogodišnja devojka po imenu Françoise Quoirez. „No, ipak, volela bih da knjiga bude objavljena pod pseudonimom Françoise Sagan.” I tako je i bilo...

Kakav je to bio uspeh! Za samo godinu dana knjiga je prodata u preko milion primeraka, prevedena na dvadeset pet jezika. I doslovno preko noći Françoise Sagan, francusko literarno čudo, već je na stranicama istorije bila zapisana zlatnim slovima. Ali jedan veliki deo te istorije je i ovaj – pila je od jutra do mraka, počinjala je s prvim zracima sunca i nije se zaustavljala do poslednjeg svesnog daha, sve dok ne bi poklekla od iznemoglosti. Alkohol je bio neodvojivi deo nje, kao hleb i so, i  to nije krila. No ona nikada nije pila da bi utopila tugu ili zaboravila život, nego da bi živela još lepše, da bi sve još više ubrzala. Jer obožavala je gluvo doba noći, sve veličanstveno i sve mračno, sve što se gubi i onda pušta da bude nađeno. Volela je sve što život čini lakim i bogatim, a mrzela je samo jednu stvar – dosadne i nemaštovite ljude. Nedostatak humora, duševna je mana – ponavljala je. Kao i da život bez susreta s „nepoznatim”, bez pustolovina, nije vredan življenja.

„A ljubav? Da li verujete u ljubav?”, bunili su se novinari. „Da li se šalite? Ja verujem u strast. I ni u šta više. Dve godine i kraj. U redu, tri najviše. Nigde se ipak ne šapuće lepše nego u krevetu, jedno uz drugo!”

Privlačilo ju je sve što je unosilo nespokoj. Čak i kockanje. Ali nikada nije žalila zbog onoga što bi napravila. I nikada nije radila protiv svoje volje. A nije se osvrnula ni kada je zbog svoje ludosti i sklonosti ka brzini, sletela kolima u jarak i nekoliko dana bila u komi. Da, ona je bila buntovnica, lik iz Proustovog romana, predivna kraljica noći koja obožava parkove i slepe ulice. I, naročito, neznance. S druge strane, takođe, ona je prijateljica Trumana Capotea, jedna od retkih kojoj Ava Gardner otvara dušu, družila se i s Mitterrandom, Orsonom Wellsom, Juliette Gréco i Sartreom. U stvari, ona je svima prijatelj, veliki laf. S novcem, naravno, ne ume. Daje ga šakom i kapom. I kome treba, i onima koji su rešili da je prevare. I ne osvrće se. Oni su prolazni, ona večna. Kao i reke alkohola, kao i potoci nepoznatih muškaraca. Ne, novac joj ništa ne znači. Zato, kada uzima prvi milionski honorar od prodaje „Dobar dan tugo”, odmah iznajmljuje putnički avion i odvodi celo svoje društvo mesec dana u Brazil. U najbolje hotele, u najbolje restorane. 

Vraća se bez prebijene pare, ali uspeva da postigne doživotni usmeni dogovor sa svojim izdavačem – od tada je dobijala čekove na mesečnom nivou. Ali ponekad je bilo dovoljno samo da podigne slušalicu i zareži – i čekovi su stizali unapred. To je ta Sagan koju svi poznajemo. To je žena koja je punila novinske stupce. To je bio taj mit koji je širom sveta palio zle duhove.

Ali i etiketa, samo etiketa – Sagan. Gospođica Quoirez rodila se 21. juna 1935, u Kažarku, u Francuskoj, u bogatoj porodici, pa je život, uprkos ratu, nikada nije povredio niti slomio. Ali onda se nešto ipak promenilo. Te 1954. godine, u malom uredu izdavačke kuće Julliard, bila je samo devojčica koja je napisala odličan roman, devojčica koja je izgovorila: „Jedino želim da izađe pod pseudonimom Françoise Sagan”, ne sluteći da je osuđena da postane zarobljenik sopstvenog mita. Nikako nije mogla da umakne. Nije pomagalo piće, ni brojni intervjui. Najednom, svi kao da su odlučili da u njoj vide samo junakinju Françoise Sagan koju su sami stvorili, taj mit koji su zapitkivali samo o novcu, brzim kolima, viskiju i muškarcima, koji su oslovljavali sa čudovište s hiljadu lica. Onda ne čudi zašto je njihovom novinarskom nosu uspela da promakne sama suština, razlog zbog kog je pisala jedino o ljubavi i usamljenosti.

Jer Françoise Sagan obožava život u svakom njegovom čudnovatom obliku, ali gospođica Quoirez duboko u sebi misli da je život samo neslana šala, i da je Pariz plavetnila, Pariz svetlosti, postao samo Pariz koka-kole i neona. Smatra i da je život neromantičan i da uopšte nije onakakav kakav bi trebalo da bude. Da se ljudi slome, ili se nešto u njima prelomi. Nije pitanje da li će doći do toga, nego samo kada. Nemoćna da promeni ono što su ljudi jedino želeli da vide u njoj, navukla je svoju masku legende i više je nikada nije skinula. Navikla se. Navikla je da živi tuđim životom. A šta se krilo ispod? „Ništa neobično, ljudsko biće.” Gospođica Quoirez je večiti romantik. Dok Françoise Sagan voli strast, neznance, mračne ulice i gluvo doba noći, ona se zaljubljuje nekoliko puta, a postaje gospođa dvaput. Prvo se udaje za dvadeset godina starijeg izdavača, a posle za jednog vrlo površnog i mladog američkog plejboja.

Međutim, brakovi su kratkog daha. Duže ostaje s urednicom francuskog izdanja magazina „Playboy” Annick Geille, ili s modnom stilistkinjom Peggy Roche, koja je pak deli s Bernardom Frankom, oženjenim esejistom, opsednutim čitanjem i jelom. Nažalost, koliko god da se trudila, gospođica Quoirez se, onako kako je to oduvek verovala da će biti, slomila. Bilo je to samo pitanje vremena. Sasvim polako ali sigurno počela je da se preobražava u nešto što je oduvek mrzela, postajala je sve sličnija svojim junacima, sve sličnija mitu od koga je toliko želela da pobegne. I svakog jutra, kao po nekoj božjoj kazni, budila se s poslednjom rečenicom svoje prve knjige.

Poslednje godine bile su posebno obeležene skandalima s drogom, i jednim suđenjem za utaju poreza. Od sigurne robije spasla ju je jedino činjenica da ju je zdravlje napuštalo. Umrla je 2004. godine, sama. Što od pića, što od kajanja. „Adieu Sagan, bonjour tristesse” – „Zbogom Sagan, dobar dan tugo”, izašlo je narednog dana u La Parisien

Tekst: Darko Stojanović