ŽIVOTNA PRIČA FRANÇOISE HARDY: Nežan glas, melanholična muzika i besprekoran francuski stil učinili su je neprevaziđenom

Ipak u njenoj karijeri je najznačajnija šesta decenija dvadesetog veka kada je bila prava zvezda. Gramofoni tinejdžera širom Evrope su vrteli ploče na kojima su se nalazile pesme koje je uglavnom sama komponovala i pisala. Pevala je na engleskom, italijanskom, nemačkom, španskom, portugalskom, ali pesme na maternjem francuskom imaju posebnu čar.

Imala 17 godina kada je njen život promenio jedan novinski oglas. “Traže se mladi pevači”, pisalo je. To je bilo dovoljno da nesigurna i stidljiva devojka odustane od studija književnosti i odluči da postane zvezda. Naravno, njen glas, muzikalnost i šarm nisu naišli ni na kakvu prepreku na ovoj audiciji i Fransoaz snima prvu pesmu “Oh Oh Chéri”.

Već sledeća “Tous les garçons et les filles” postiže neverovatan uspeh. Prodaju se milioni primeraka, a pesma je jedna među najslušanijima kako u Francuskoj, tako i u inostranstvu, a naročito u Velikoj Britaniji. U kasnijim osvrtima na svoju karijeru, ova Fracuskinja nežnog glasa je govorila da je raduje uspeh ove pesme ali da joj je u isto vreme žao što nije tako prihvaćena neka bolja pesma. Ni danas nije oduševljena svojim najvećim hitom i ističe da je snimljen na brzinu.

Glavno obeležje njenih pesama jeste prijatan i tih glas, dopadljive melodije odsvirane na gitari i stihovi koji uglavnom govore o ljubavi i mladosti. U intervjuima je govorila da su pesme tužne zato što prvo nastaje muzika, a zatim tekst koji je prati. Igrom slučaja, najlepši tonovi su uvek tužni. I sama njena pojava je oduvek bila melanholična i romantična pa je privukla pažnju kao zvezda koja ne izgleda i ne ponaša se onako kako se očekuje.

Koncerti nikada nisu bili pogodni da prenese publici svoju umetnost i emocije. U televizijskim emisijama i spotovima je uvek stidljivo stajala a u isto vreme privlačila pažnju svojom energijom i harizmom. Kako je sama rekla, nikada nije igrala osim u svojim mislima.

Svet nije bio oduševljen samo njenom pesmom i talentom već i izgledom i ponašanjem. Ličila je na devojku iz komšiluka što ju je izdvajalo među zvezdama tog vremena. Sa jedne strane Brigitte Bardo i naglašavanje seksipila, a sa druge strane povučena Françoise koja svoijm prirodnim izgledom poručuje: Jednostavnost je najlepša. Čak je i u novinskim tekstovima isticano kako nikada ne nosi karmin a njen stil je okarakterisan kao mešavina dečačkog i ženstvenog - klasičan francuski stil.

Upravo to učinilo je da ona vrlo brzo postane modna ikona kako u Francuskoj, tako i u svetu. Njene fotografije su prekrivale naslovne strane najpoznatijih modnih časopisa. Inspirisala je najbolje svetske kreatore koji su za nju dizajnirali garderobu. Mini suknje, farmerke, kožne jakne, čizme i haljine – šta god je nosila, uvek je vešto spajala izgled uličnog mangupa i mirne devojčice. Bez obzira da li se pojavljivala u skupoj garderbi poznatih dizajnera, ili običnim farmerkama, uvek je izgledala stilizovano, a frizura (duga ravna kosa i šiške) bila je njen zaštitni znak. Često je oblačila garderobu koja je u to vreme bila gotovo društveno neprihvatljiva, tako se na žurkama pojavljivala u sakou i pantalonama.

Divljenje publike je uticalo da se više ne oseća bezvredno i ružno, a tome su najviše doprineli česti odlasci u London. Bila je jedna od retkih Francuskinja koja je u engleskoj prestonici postala prava zvezda i miljenica tamošnjih poznatih ličnosti. Družila se sa The Beatles, Stonesima, a Mick Jagger ju je u jednom intervjuu nazvao idealom žene. Očarala je i Boba Dylana koji joj je posvetio jednu poemu. Suvišno je reći da su svi bili potajno zaljubljeni u nju.

Udala se 1981. godine za svog dugogodišnjeg momka, muzičara Jacquesa Dutronca, sa kojim je dobila sina Thomasa, koji je takođe poznati muzičar današnjice. Françoise danas živi u Parizu, a Jacques na Korzici. Još uvek su braku, ali na različitim adresama.

Komplimenti su je prijali, ali, kako je u jednom od novijih intervjua rekla, nikada sebe nije doživljavala kao muzičku zvezdu i modnu ikonu. Imala je osećaj da je to neko drugi jer ona je uvek uživala u samoći i čitanju knjiga.

Melanholičan izgled i harizma bili su joj ulaznica u svet filma. Neki od desetak filmova u kojima je imala manje uloge su: "Masculin, féminin, What’s New Pussycat?, Grand Prix, Save the Tiger".

Kritičari su govorili da su albumi Françoise Hardy spoj američkog i britanskog načina produkcije i kontinentalnog senzibiliteta i sofisticiranosti. U njenoj muzici nije bilo jaza između francuske tradicije, tinejdžerskog popa i roka pedesetih, džeza i bluza. Sentimentalne i najčešće tužne pesme, sačinjene od svih tih elemenata, sadržale su još jedan važan sastojak – prepoznatljiv glas.

Televizijske emisije, mnoštvo albuma, filmovi, svetska slava, neprestano poziranje pred foto-aparatima. I jedna tiha, stidljiva, nežna i prirodna devojka u tom svetu koja izaziva divljenje i publike i kolega. U njenom nastupu se videlo da ne pripada estradi, a da je u isto vreme rođena da bude zvezda – eto tajne njenog uspeha i obožavanja.

Izvor: stil.kurir.rs