Ono što Jonathan Anderson radi od kada je stupio na čelo kuće Dior kao kreativni direktor deluje kao da gledamo Botticellijeve slike i uporedo slušamo muziku Lane Del Rey. Pred nama je jedan drugačiji svet - nadahnut, rafiniranih čula. U seni devojaka-cvetova, blago odsutnih i melanholičnih, čija kosa je lagana i talasasta, baš kao i linije firentinskog majstora, ili pak Proustovih misaonih amplituda, naziremo estetiku kojom ovaj kreator želi da definiše Dior devojku našeg vremena. A slika te devojke, izmaštane, konstruisane, pomalo nedostižne, u potpunosti se razlikuje od svih njegovih prethodnika iako ostaje verna kodovima koje je sam osnivač, Christian Dior, uspostavio kao prepoznatljive.
Dok posmatramo fotografije sa poslednjih revija, asocijacije nam se same nameću, no, pitanje je koliko su one intencionalne od strane samog umetnika. Jedno delo, na kraju krajeva, konačno biva dovršeno u umu svoga posmatrača, te nam tako savest može biti mirna. Čitavu vizuelnu naraciju onoga što Anderson radi posmatrajmo kao "delo". Ono se ne iscrpljuje jedino u odeći, već se realizuje i kroz fotografiju (umetnost bez koje moda ne može), kroz video, kao i kroz scenografske elemente koji se u njima pojavljuju, te tako do nas, posredstvom vizuelnih medija, stiže jedna krajnje narativna umetnička pojava, jedna vizuelizovana ideja, "delo" koje nas iznova uverava da se i slike mogu čitati.
Nisam pristalica jeremijada o krizi i porazu savremene kulture. Naše vreme je, zapravo, veliki stvaralački trenutak. Adorno je žalio zbog utapanja visoke kulture u zabavu i analizirao je posledice otuđenja koje je prouzrokovala kulturna industrija. Ipak, treba biti obazriv prema isuviše purističkoj poziciji. Odnosi „visokog“ i „niskog“ oduvek su bili složeni. Oni se poimaju kao da između njih postoji pregrada i kao da se oni, „visoko“ i „nisko“, „elitno“ i „popularno“ ne dodiruju. Upravo moda kao umetnost te razlike negira.
Od svih umetnosti danas ona jedina, čini se, pruža umu i oku posmatrača nešto novo, nešto zaista vitalno, formalno izuzetno, misaono podsticajno. Moda je umetnost u apsolutnom usponu. Dovoljno je pogledati ono što rade Daniel Roseberry (Schiaparelli), Stefano Gallici (Ann Demeulemeester), Julian Klausner (Dries Van Noten) ili Alessandro Michele (Valentino). No, moda nije samo umetnost, ona je i industrija. A ta industrija podrazumeva niz ekonomskih, ekoloških i etičkih problema. I to su paradoksi kojima modu moramo obuhvatiti kako bismo je na pravi način razumeli pa, samim tim, i najveću modnu kuću današnjice, Dior. Zahvaljujući velikoj količini novca koju podrazumeva, modna industrija je u prilici da okuplja neverovatno kreativne, talentovane i obrazovane ljude (dizajnere, fotografe, pisce, kulturologe, estete) koji zajedno stvaraju dela o kojima će neke nove istorije umetnosti tek pisati. Posebno poglavlje, verujemo, biće posvećeno kreatoru o kome je ovde reč, Jonathanu Andersonu.
Kada je reč o savremenom proučavanju umetnosti, više nije moguće ostati unutar jednog specijalizovanog diskursa. Različite umetnosti utiču jedna na drugu, međusobno se podstiču, izazivaju i objašnjavaju. Nemoguće je govoriti o modi a ne razmišljati o vezama koje ona ostvaruje sa slikarstvom i književnošću, muzikom, filmom i fotografijom. Kulturom uopšte. Progres u umetnosti je, stoga, diskutabilan. Možda je Hegel sa svojom trijadom teza-antiteza-sinteza zapravo na najbolji način objasnio kretanje i dešavanje njenog evolutivnog pomaka.
Ovde nas prošlost zanima u meri u kojoj je uočavamo u sadašnjosti. Spona prošlosti i sadašnjosti, u slučaju modne kuće Dior i dijaloga Christiana Diora i Jonathana Andersona jesu baštovanstvo i rokoko umetnost a, ukoliko pratimo Hegelovu trijadu, onda bi teza bila 18. vek, antiteza 21. vek, a sinteza bi bila suptilna ironija kojom je jedna estetika, neodvojiva od vremena u kome je nastajala, prenesena u kontekst sasvim drugačijeg vremena, ali sada sa razlikom koja pravi odstupanje, ostavlja prostor za dozu šarmantnog humora, značenjskog pomeranja, prostor za ironiju, baš kao što je smešak Laure Kasier, Andersonovog omiljenog modela, koja blago i „iznad situacije“, zajedno sa još dve prijateljice sedi na maloj pastelnoj sofi, savršenog oblika, nalik bajaderi. U velikom salonskom stanu u kome su notni zapisi jedne sonate, na porcelanskoj tacnici trešnje i na zidovima ovalni ramovi, sa mašnicom na sredini, prijateljice, nalik na tri gracije, evociraju zajedničke uspomene, nedostupne ostalima, okružene lepim cipelama i tašnama. To je nova atmosfera. Raskoš iz offa, nehajno tretirano bogatstvo, tradicija i savremenost u simbiozi.
U galeriji pogledajte sve lookove sa Dior haute couture revije.
Umetnička dela vode dijalog izvan istorijskih uslova njihovog nastajanja. Ovde smo na tom tragu. Ključne reči Andersonove estetike jesu upravo dijalog tradicije i individualnog talenta, prošlosti i sadašnjosti: detelina sa četiri lista, bubamara i bele rade stalan su motiv na torbama i nakitu koji simbolički odražava botanički entuzijazam samog Christiana Diora. Devojke koje nose novu Dior odeću u potpunosti su lišene frizura, njihova kosa je spontana i nehajna, one su bez šminke. To nije beznačajna poruka, taj detalj vraća nas u Francusku 18. veka, podeljenu između Rousseaua i markiza de Sadea, podeljenu, zapravo, između dva načina razumevanja prirode i čoveka. Rousseau je insistirao na "povratku prirodi", pod njegovim uticajem žene toga doba odbacuju perike i skidaju teške slojeve šminke. Svet je bio pastelnih boja, baš kao na slikama Jean Etiennea Liotarda. Okruženje u kome zatičemo nove Dior devojke trebalo bi da evocira vrtove i parkove kakve su voleli flaneri 18. i 19. veka, aristokratija i građanstvo koje vidimo na Watteauovim platnima (Jean Antoine Watteau).
Dva važna dizajnera, Vivienne Westwood i Jonathan Anderson, kroz svoj kreativni rad naročito ističu 18. vek, ali na potpuno različit način. Westwoodova je isticala divlju, neobuzdanu i pobunjeničku prirodu ljudi toga doba. U piratima i libertenima 18. veka videla je anarhistički i antipuritanski stav prema društvu, opšteprihvaćenim moralnim skrupulama i seksualnosti. Za nju, rokoko je bio prvi pank. Njene haljine inspirisane su Fragonardom i Boucherom, njihovim lascivnim i dvosmislenim prizorima. Ona je volela dekonstrukciju, perike i jaku šminku. Anderson, pak, favorizuje Chardinove mrtve prirode specijalno pozajmljene iz muzeja za priliku predstavljanja nove kolekcije, kako bi se, baš posredstvom Chardinove poetike razumeo prelaz koji je kreator želeo da postigne: iz DIOR u Dior. Chardinove slike su prizori tihog sveta, jednostavnog, prepoznatljivog, domaćeg, kao da je naš vlastiti, a ipak, taj svet je neobičan i čudesno primamljiv jer nam otkriva u jednostavnom i poznatom baš nešto suprotno, nešto transcendentno i beskonačno.
Ženska lica, radosna, sanjiva i skoro sva mlada. Majstor elegantne linije, Jonathan Anderson, pred nas prinosi pelerine, naglašeno teatralne trougaone šešire koje su nekada nosili muškarci a sada ih vidimo na ženama, raznoliko cveće, zapravo, mnoštvo cveća zahvaljujući kome se u mislima ponovo vraćamo Botticellijevim gracijama koje gde god da zgaze, tu porastu zumbul, ljubičica i različak. Mašnice i mašne, pastelne minijature na predimenzioniranim broševima ovalnog oblika, torbice u obliku žabe, bubamare i ljuske kikirikija tu su da nam saopšte da modu ne moramo shvatati preozbiljno da bismo izgledali veoma elegantno. Zelena boja, karirane košulje, naglašene kragne, prsluci, sakoi i haljine sa visokim kopčanjem, čine da devojke-cvetovi ponovo asociraju na večito trudne Flore. Još cveća, još cveća. Savremene umetnice poput Sheile Hicks i Magdalene Odundo koje u Diorov leksikon uvode nove oblike i načine izrade tašni. Revije praćene muzikom Vivaldijevih violinskih koncerata i Byronovih stihova koje je čitala Marianne Faithfull (She Walks in Beauty).
Anderson ne favorizuje ni dekadenciju ni drskost ni spektakl ni raskoš. Jedino suptilni humor i povratak proleća. Tihi optimizam bubamara i detelina sa četiri lista.
