Dvadesetčetvorogodišnjakinja iz Londona koja je od kraljice nezavisne muzičke scene namah postala globalno prepoznatljiva pop-ikona koju vole svuda, od Australije do brdovitog Balkana. A sve se desilo za samo dve godine!
Svako ima svoje lične, intimne rituale. Kada je mozak prezasićen obavezama, gustim rasporedom, gomilom stvari koje obavezno treba da budu završene, onaj pritisak koji tada sami sebi podižemo (zbog škole, posla, fakulteta – čime god da se bavimo) izgleda kao da pucajući izleće iz naše glave i tada znamo da nam je potreban ventil. Neki ljudi džogiraju, neki plivaju. Treći, opet, sređuju kuću i opsesivno slažu garderobu. Vi možda odete s prijateljicama u grad i posle druge čaše vina prestanete da brojite. Ili zapodenete tuču. Ali baš svako od nas ima svoj način da se opusti. Zamislite sad koliki bi bio vaš spisak rituala neophodnih da biste se opustili da ste dvadesetčetvorogodišnjakinja iz Londona koja je od kraljice nezavisne muzičke scene namah postala globalno prepoznatljiva pop-ikona koju vole svuda, od Australije do brdovitog Balkana. A sve se desilo za samo dve godine!
Pretpostavljam da već znate koliko moćno zvuči drugi album Florence Welch, Ceremonials. Ovih dana Florence je prosto slavno ime! Ona je druga stvar koja iskoči na Googlu nakon italijanske Firence (takođe Florence na engleskom), a gradu je trebalo dva milenijuma da zaradi taj status.
„Nema zaista ničeg sličnog, ničeg konkretnog što bi moglo da se uporedi s vrstom pritiska kojem sam izložena poslednje dve godine. To je iskustvo sasvim jedinstveno i iznad svega intenzivno“, kaže Florence kada govori o albumu Lungs, prašini koja se digla oko njega... i oko nje! I svemu onome što je usledilo odmah potom: „Sve što znam o šou-biznisu učila sam na licu mesta. Baš zato što zaista ništa nisam znala, saznavala sam sve o onome što mi se našlo na putu sasvim sama. Ljudi mogu da ti daju neke savete, ali ti svejedno ne znaš šta radiš – sve dok ne napraviš prve greške, stekneš sopstveno iskustvo i malopomalo ne postaneš pametniji, mudriji. Pogotovo što ja spadam u grupu onih koji će, šta god da im se kaže, sve raditi na svoj način“, priča kroz smeh i dodaje: „Moraš to sam da skapiraš, čini mi se.“
Florence je imala mnogo toga da „skapira“ kada ju je uspeh prvog albuma, Lungs, za kratko vreme odveo na put oko sveta. Među interesantnije trenutke sa njene velike internacionalne turneje ubraja posetu uličnom festivalu u San Francisku, gde je gledala i slušala trenutno verovatno najmlađi američki rokenrol bend: „Imaju osam ili devet godina i stvarno razvaljuju.“ Ali i vatrene fanove na koje je naišla u Australiji („izgleda da se tamo vrlo brzo i lako primila moja muzika, kao da su je skapirali na keca“). „Ipak, loše sam se provela kad je u pitanju njihova klima, zbog svog upadljivo bledog tena stalno sam nosila šešire sa ogromnim obodom, od glave do pete bila umotana u ogromne peškire i namazana preparatima sa SPF-om valjda 100. Nemam baš najzanosniju figuru, ali volim da idem u Australiju.“ Toliko toga joj se dogodilo za veoma kratko vreme. „Dok sam pripremala MTV Video Music Awards u Americi bilo je ludilo. Morala sam da pevam na postolju koje se priličnom brzinom okreće oko svoje ose i uspevala sam da ostanem na nogama, da ne padnem, a da uz to budem dovoljno prisebna i ne zaboravim nijednu reč pesama koje izvodim pred celom Amerikom. Nisam mogla da verujem da su mi dali takvu šansu! Da nastupim na VMA! Bila sam van sebe od uzbuđenja, toliko nervozna da nisam mogla da spavam, čak sam i plakala. Toliko stvari je moglo da zakaže i da za sekund sve ode dođavola. Što se nastup više bližio, sve sam više bila u fazonu da ja to ne mogu i kad se sve (dobro) završilo, bila sam stvarno potpuno zgranuta. Samu sam sebe iznenadila! Čini mi se da posle svega satima nisam bila u stanju da izustim ni reč. Trčala sam niz hodnik kao luda jer sam uspela da odradim ceo nastup i ne padnem sa one rotirajuće skalamerije.“
Tako Florence pristupa stvarima. Intenzivna briga, pomno, čak preterano promišljanje i potpuno euforična posvećenost. Sve što se desilo od objavljivanja albuma Lungs do danas dalo joj je prilično mnogo sirovog materijala za procesuiranje. Pomalo iznenađuje to što se kroz liriku narednog, Ceremonials, provlači opsednutost ritualima, pročišćenjem i ponovnim rođenjem. U tekstovima sa albuma pominju se i duše i duhovi, a iz numera Shake It Out, Seven Devils i Leave My Body su naknadno izbačeni. Kojeg to demona Florence zapravo isteruje iz svog tela? Prevrće očima: „Toliko mnogo njih, a stvaranje muzike za mene je vrsta katarze. Kroz nju uspevam da se otarasim onoga što me muči, bez obzira da li je reč o mamurluku, ili osećanju krivice... Prosto, stvarajući muziku, pišući stihove, pevajući... uspevam da ih (demone) oslobodim, ili zakopam još dublje, ili im jednostavno dozvolim da ostanu u prošlosti. Muzika je ta koja mi ne dâ da se neprekidno vraćam proživljenim događajima, starim ranama i ožiljcima, zlim duhovima, kajanju, tom tipu skrivanja po mračnim ćoškovima. Taj unutrašnji konflikt koji obeležava sve nas, potreba da ga razrešimo, da se iskupimo... mislim da me upravo to tera da stvaram muziku. A ceremonijalna atmosfera koja postoji u mnogim numerama sa klavijaturama i horom adekvatno oslikava emocije koje me nose, jer ja uvek pokušavam da dostignem stanje o(t)puštanja, a to ponekad deluje kao da sam u centru nekakvog ritualnog egzorcizma.“
