Jagoš Marković za ELLE: ''Najviše se gadim lažne skromnosti!''

Koje najviše voliš?

Šta ću da gledam? Šta da kontrolišem? Nisam ja taj čovek. Ko oni prijebičari, da popravljam. Ćao, gotovo. Idem dalje. Uvek mi se nešto ne svidi, uvek mislim kako je to trebalo bolje, ili mi nešto u izvođenju smeta, ili sačuvaj bože kako je ovo režirano.

Šta si u horoskopu?

Škorpija.

Tajna, normalno. A šta si u podznaku?

Jarac. Kakva je kombinacija?

Sumnja se da si Devica u podznaku. Teraj dalje. Neću da ti gatam sada... Malo si intervjua dao u životu.

Ne zaklapam usta od četrnaeste. Mogao sam i u rijaliti da odem.

U jednom od prvih intervjua za Mladost naslov je bio - Crnogorac u kupleraju. 

Nemam pojma šta sam time hteo da kažem. Ne volim citate iz mladosti.

Da li je pozorište kupleraj?

Naravno da nije. To je bilo drugo vreme i to je govorilo to blesavo nadobudno dete. Nemojte da mu sudite. Jadan ja, došao sa šesnaest godina, diplomirao sa dvadeset.

A ovo:„Za mene je pozorište kao da vodiš ljubav“?

Sačuvaj me bože! Znam ja šta sam hteo da kažem i istina je to. Ali, nikada to ne bih rekao sada. Stidim se. Nije isto šta kaže derište od sedamnaest i gospodin od pedeset.

Razlika je u vođenju ljubavi ili u pozorištu?

Sledeće pitanje.

Ja kažem: Mani Gotovac. Sada prelazimo na vi. Šta vi kažete?

Legendarna Mani, pozorišna furija. Značajno je obeležila dobar deo moje pozorišne karijere. Hvala joj.

Kada ste kao vunderkind došli u Beograd, neko vas je u Crnoj Gori pitao kako ste se snašli, a odgovor je glasio:„Ja se nisam snaša', jadan, mene su dočekali.“

Sve što može čovek da dobije od jednog grada, dobio sam. Jedno od mojih najvećih „hvala“ u životu koje imam, koje kažem, koje nosim, koje živim, to je - hvala Beogradu. U svakoj fazi života. U Titogradu sam bio, blago rečeno, neshvaćen. Kada sam došao ovde, u svakom pogledu dobio sam podršku. I kao frajer, što je bilo važno u tim godinama. A da ne pričam posle. Predavali su mi veliki profesori: Mira Miočinović, Slobodan Selenić, Dragan Klajić, Jovan Hristić, Svetozar Rapajić, gde uživo vidiš Minju Dedića, moju Borjanu, Milenka Maričića. Na ulici sretnem Miru Trailović. Pa, Belović koji me je proneo i zaštitio od svih sila i haribdi i naučio zanatu kom nisu mogli moji profesori. Da ne pričam posle kada sam ušao u pozorište kako su se svi ti veliki glumci ponašali prema meni. Kada sam prvi put video Oliveru Marković, uživo, na prvoj probi Učenih žena, u divnoj crnoj rolki, noge su mi se odsekle. A još treba ja da je režiram. Boginja. Jadni ovi mladi u kakav su svet došli. Časti mi moje, navijam za njih. Imaju sve obaveze, a nijedno pravo. Meni je bilo lakše, mene su prepoznali. Ej, bre, Ćirilov me zove, velika scena JDP, Shakespeare. Imam 24 godine. A pre toga uveliko sam imao kod Ljube Ršuma Romea i Juliju, San letnje noći, a pre toga kod Vece Lukića, Učene žene. Tras, velika scena! Čoveče. I to u vremenu kada sam bio boem, živeo po kafanama.

Zašto više nisi?

U duši jesam, ali više ne pijem. A bivalo je da na pijacu odemo iz kafane. I nikad se ništa neprijatno nije desilo. Ludo volim Beograd ovakav kakav je. Mogao sam po svetu da živim, nije da nisam, ali na pamet mi nije padalo da odem iz Beograda. A i Crnogorac sam.

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/